У августу 1941. четнички командант Јездимир Дангић шаље из Босне писмо Комесарској управи у Београду, у коме се налазе и ове речи: „Дајте нам хлеба! Примите нашу нејач! Сиротица Босна зове!“
Покушајмо да се отргнемо од бола кога ове речи причињавају и да хладно и прецизно анализирамо положај Србије, којој је овај позив заиста упућен.
Порушен Београд. Распарчана Југославија. Непријатељи свуда наоколо: Немци, Италијани, Мађари, усташе, Бугари, Арнаути. Тешка економска ситуација, окупациони трошкови, нередован саобраћај, нерегулисане плате и пензије, 250.000 најбољих одлазе у ратно заробљеништво, порушени лични планови и наде, скршен понос, бол и сузе, недостатак политичке и националне оријентације, страх од сутра. А онда стотине хиљада избеглица, угрожени од усташа, остављају своја огњишта и своје мртве и траже склоништа. Сваким протеклим сатом овај трагични сценарио постаје још црњи.
Да би се ова чаша чемера допунила и прелила, Јосип Броз, послушник Москве, спрема побуну против окупатора, не у одбрану Србије, већ у одбрану СССР-а, не хајећи за жртве које ће Србији да причини. Брозу се прикључује, најпре као посматрач, а касније као и активни партнер, југословенски пуковник Драгољуб Михаиловић, који се је, као официр, заклео да ће штитити и поштовати законе Краљевине Југославије и међународне законе на које се Југославија обавезала. Михаиловић, као генералштабни официр, морао је да буде упознат са војничком и политичком ситуацијом, не само у Југославији, већ у целој окупираној Европи; он је зацело знао да је КП била у Југославији законом забрањена; он је морао да зна за планове комунистичких партија; најзад, као генералштабни официр, он је морао да претпостави какав може да буде исход борбе устаника и Вермахта, који је, у то време, доминирао Европом. И поред тог свог знања, Михаиловић, несумњиво велики патриота, почиње своју сарадњу са комунистима и тако уноси још већу забуну у морално и политички дезоријентисану Србију. Броз је несумњиво од тога имао велике помоћи. Без овакве психолошке и моралне помоћи партизански покрет можда никада се не би оформио и стабилизовао и судбина Југославије би можда била другојачија.
Окупатор реагује: казнене експедиције пустоше по Србији. Немачки команданти стрељају 100 Срба за једног немачког убијеног војника, док разни немачки штабови планирају: разарање Београда, прогон становништва Мачве и Шабца у планине завејане снегом, исељавање становништва Србије, довођење усташа, Мађара и Бугара.
У јесен 1941. нису били у питању само највиталнији интереси српског народа, већ и његов голи живот.
Захваљујући разумним људима, до најгорег није дошло. После оставке Комесарске управе, они формирају владу, на чијем челу стоји Милан Недић. Као реалисти, а пре свега родољуби, они су схватили да је окупатор имао у Србији своје економске и војничке интересе, које је српски народ, сам и беспомоћан, морао да поштује, ако је желео да преживи дане окупације. Инспиратори такве политике били су чланови Збора, који су помогли формирање Комесарске управе и који су, заједно са другим родољубима, приволели Милана Недића да образује владу.
Када је 14. септембра 1941. Недић изјавио да ће да поднесе оставку, пошто је дошао до закључка да нема војничких снага да спречи устанак, чланови Збора му се нуде, да ће под његовом командом, са пушком у руци, да иду против свих који буду на путу да се у Србији заведе ред и мир. Тако је дошло до зачетка Српског добровољачког корпуса, који је био један од моралних, војничких и политичких стубова Владе Милана Недића.
Чланови Збора нису поздравили окупатора када је улазио у Србију и тражили положај и власт за себе. После пет месеци, и то када су српске главе постајала најјефтинија роба, они су се прихватили сарадње са окупатором. Страх за живот српскога народа натерао је Љотића и чланове Збора на сарадњу са окупатором, а не љубав за нацизам или, пак, жеља за влашћу. Захваљујући Комесарској управи, Недићу и његовој влади, добровољцима и хиљадама родољуба, Србија је могла да прихвати око 400.000 избеглица, да збрине око 86.000 деце без родитеља, пружајући свима њима кров, храну, одећу, рад, школу, другим речима: живот уместо смрти. Тако је Србија успела да се одазове позиву јунака и мученика Јездимира Дангића. И нешто више: Србија је сачувана.
Не сме се изгубити из вида да би Немачке трупе, уз помоћ разних непријатеља који су опкољавали Србију, и без Недића, Српског добровољачког корпуса и других родољуба који су били уз Недића, увеле ред и мир. Само, наравно, по цену нових Краљева и Крагујеваца.
Данас, кад се осврнемо пола столећа уназад и анализирамо политичке идеје, догађаје и жртве из периода од 1935. до 1945. године, као и на плодове који стасавају после 1945, немогуће је отргнути се од закључка да су Димитрије Љотић, Недић и ЈНП Збор били глас разума, понекад, чак, и једини глас разума!
Књига на сервису Scribd
