Ништа смо без снаге духа!

 

Кад човек ствара надахнут Јеванђељем у неким сферама пријемчивим за духовност, као што су уметност или философија, онда то и није необично. Али кад се човек бави „мрачном и суровом дисциплином“ каква је политика и успева да је преобрази у „свету и страшну службу“, у подвиг служења Богу и свом роду – е то је право чудо.

Уколико и сами имамо жељу да стваралачки приступамо стварности, те је на тај начин и преображавамо, онда се ово чудо не сме пренебрегнути и заборавити.

Живимо у времену када драма изгубљеног пута улази у завршну фазу. Држава нам је потлачена, систем вредности не постоји, друштво подељено економски и идејно. Једино заједничко свима; изузмемо ли криминалце,тајкуне, професионалне политичаре, разне профитере на народној несрећи; јесте свеопшта збуњеност. Ми смо народ који је изгубио свој идентитет, елиту није ни створио, а држава нам се распада. Растаче се и само национално ткиво. Оно што је најгоре, јесте летаргија народа. Обичан свет грца под теретом овакве свакодневице; стрепи од неизвесности, свако се својим јадом забавио и сви као да су одустали од живота. Нигде стваралачког ентузијазма, одважност је ишчилила из наших срца, треперимо од помисли на узвишено, или га, пак, презиремо. Потомци јунака и мученика претварају се у мишеве.

Зато, неопходно нам је Видело које ће нам помоћи да пронађемо изгубљени идентитет, да на њему, као на камену темељцу, изградимо националну и државну кућу. Напослетку, а то и најважније, пронаћи Видело којим ћемо осветљавати сопствене душе!

Зато смо се окренули Збору. Искра Збора и данас сјаји и осветљава одбачено и замашћено огледало српско у којем се огледа све што је свето и честито.

Занимљиво је да је ова идеја, духовно-моралне обнове Српства заискрила баш у граду у којем је српска држава, давне 1459. престала да постоји. У бурним временима 19. и 20.века, почев од Вожда Карађорђа, ми смо обновили своју државу, али лице своје нисмо пронашли, да бисмо се после Другог рата посве изгубили. Обнову српске државе није пратила духовна обнова српског народа, односно, била је недовољна. За њу је потребно време, а ми смо увек имали вишка историје и мањак времена. Нисмо поново постали светосавски, православни, заветни народ. У 20. веку одрекли смо се себе и хтели да будемо неко други.

Збор је карика која недостаје нашој искиданој историји. Ако упоредимо Беседу о правој вери светог Саве изговорене на  Спасовдан 1221. godine у манастиру Жича, кадa је на олтару српске Цркве настајала српска држава, и Светло истине Димитрија Љотића, предавањa изговорених у Словенији, кад нам је Отаџбину потопило море мамонске идеологије, уочићемо једну основну мисао: Све за Христа, Христа ни за шта! Исти је апостолски жар, и проповедања Христовог Јеванђеља светог Саве, и калемљења српског дивљег летораста на Христов чокот у беседи Димитрија Љотића. Наравно, не може се Љотић поистоветити са св. Савом, али мирне савести може се рећи да је „богомољац Мита“ био његов следбеник у двадесетом веку.

Збор је и залог за будућност. Он је сав у традицији, извире из ње, али је у потпуности окренут будућности. Као такав, Збор је истинска авангарда.