23.и 24. октобра 2012. године обележавамо у целој нашој земљи стогодишњицу славне Кумановске битке, прве и највеће у целом Првом балканском рату.
Хаотично стање у европском делу турске царевине није превазиђено ни увођењем реформе од стране великих сила. Албанска побуна у лето 1912.године, покољи хришћана у Косовском вилајету, упади српских четника, бугарских комита и грчких андарта на подручје Македоније и Косова, који су ратовали против турске војске, албанског башибозука, али и међусобно (Срби и Бугари), створили су неподношљиво стање у овом делу европске Турске. Покољи Срба у Хочи, Берану и Сјеници приморали су многе Србе да траже оружје или да беже у Србију.
Србија је била предводница Балканског пакта, у који су ушле Бугарска, Грчка и Црна Гора, с циљем да се у одговарајућем моменту нападне Турска и једном за свагда елиминише са балканских простора. За ове споразуме једино је знала Русија, а од лета 1912.године и Аустро-Угарска, која је у септембру исте године обавестила Турску да балканске државе припремају удар. Тада је Турска блокирала грчке ратне бродове у Цариграду и српски ратни материјал у Солуну. Истовремено, отпочела је мобилизација у околини Једрена. Тада су четири балканске државе ултимативно тражиле од Турске да напусти блокаду, а Црна Гора, не чекајући одговор, као најмање одговорна пред Европом, 8.октобра 1912. објавила Турској рат. Након десет дана, то исто су учиниле Србија, Бугарска и Грчка. У прогласу Краља Петра I се каже да је скупштина сазвана у ванредан сазив, зато што су у нашем суседству ванредне прилике и да Србија не може мирно посматрати вапаје своје браће у Старој Србији (Рашка, Косово и Метохија и Тетовско-кумановска област). У мобилно стање стављено је 202.000 српских војника, док је Турска од 600.000 предвиђених мобилисала тек половину војске, јер су многи хришћани одбили да узму оружје а Албанци су искључиво желели да ратују тамо где су живели. Краљ Петар је у новом прогласу истакао да ће „Срби поред своје браће срести и Србе – муслимане и албанске хришћане и муслимане, са којима наш народ живи већ 1300 година, обичо делећи срећу и несрећу“.
Прва српска армија под командом престолонаследника Александра Карађорђевића требала је да продре према Овчем пољу и Скопљу, Друга према Брегалници и Криволачком правцу и да штити бокове Првој армији. Трећа армија ђенерала Јанковића имала је да преко Топлице нападне Приштину, док је Ибарска војска нападала према Рашкој, Пљевљама и Сјеници. Прве пограничне сукобе отпочели су четници мајора Воје Танкосића, који су на широком фронту нападали турске карауле. Наносили су тешке губитке Турцима, ишчезавајући брзином муње, али су и сами храбро гинули, призивајући освету Косова.
У прогласу војницима своје Прве армије, престолонаследник Александар је између осталог казао: „Полазимо стопама великог Карађорђа, који је први започео ослобађање подјармљеног српства…“
Иако је српска Врховна команда предвиђала сукоб на Овчем пољу, до главне битке неочекивано је дошло на пољима око Куманова. Уверен да се главне турске снаге налазе на Овчем пољу, начелник штаба Врховне команде ђенерал Радомир Путник наредио је Првој армији да се заустави на линији испред Куманова, како би сачекала снаге Треће српске армије. При том су обезбеђени само бокови, а не и осигурање армије са фронта. Уз Тимочку, Моравску и Дунавску дивизију, на левом армијском крилу били су четници војводе Вука, а два ескадрона коњице кнеза Арсена Карађорђевића (брата Краља Петра I) били су испред армијског фронта. Пошто се није очекивао напад непријатеља, нису предузете озбиљније мере, чак ни са предстражама. Тако се Прва српска армија нашла удаљена од крилних армија, на неорганизованом положају и слабим везама са својим дивизијама.
Располажући приближно тачним подацима о јачини, распореду и кретању српске војске, Турци су решили да главним снагама пређу у офанзиву и потуку Прву српску армију. Командант најјаче турске вардарске армије (око 80.000 војника) Зеки-паша, у раним јутарњим часовима, 23.октобра наредио је прелаз преко реке Пчиње, обухватајући са једне стране лево крило прве српске армије, а са друге стране послао је трупе да успоре фронт српског напредовања. Због густе магле Срби нису могли знати чије су то трупе. Кнез Арсен је јавио да су то бочна обезбеђења разбијених турских снага, које се пред Другом српском армијом повлаче према Куманову. Тада се српска коњица вратила са Овчег поља према Куманову, а у истом правцу из супротног смера кретао се шести корпус турске вардарске армије. Тако се, неочекивано за трупе Прве српске армије, око 9 часова 23.октобра 1912. заметнула знаменита Кумановска битка. Првог дана борбе Срби су мислили да су Турци сјахали са коња и да се припремају за борбу пешке, а Турци су их ненадано засули силном артиљеријом. Јаке турске снаге, око 60.000 људи из 150 топова напале су свом жестином лево крило Дунавске дивизије првог позива. Изненађени јаким нападом, српски војници су се почели повлачити, а неки су се дали у бекство. Због свог неповољног положаја српска артиљерија у прво време није могла пружити подршку пешадији и тек кад је нашла нешто повољније положаје, почела је дејствовати. Док су Дринска и Моравска дивизија први дан провеле у миру, Дунавска дивизија издржала је страховит притисак и претрпела велике губитке. Српска врховна команда није била узнемирена исходом тих првих борби. Када су до ђенерала Путника, који се са Краљем Петром налазио на самој граници, у Врању допирали одјеци детонација топовских граната са Куманова, он је само одмахнуо руком рекавши да то није ништа, и да ће до правог окршаја са Турцима доћи за дан-два, на Овчем пољу. Тако се први дан борбе завршио са великим српским губицима, а Турци су у Цариграду почели славити наводну победу над Србима.
У штабу Прве армије завладало је мучно расположење због великих губитака Дунавске дивизије. Преовладало је мишљење престолонаследника Александра да сутрадан, 24.октобра треба предузети енергичну противофанзиву и у борбу увести три свеже дивизије и са њима извршити енергичан напад на целом бојишту. Први продор отпочела је Дринска дивизија ка селу Зебрњак, и без обзира на турску артиљерију убрзано је напредовала. Њој су се са других праваца приближавале све остале расположиве дивизије, укључујући и коњичку кнеза Арсена Карађорђевића. Већ око поднева Турке је прва потиснула Моравска дивизија, а већ око 15 часова и друге дивизије су се ослободиле притиска и предузеле силан напад.
Тучени у центру и на свом левом крилу, Турци су почели да узмичу. При повлачењу прошли су кроз снажну артиљеријску ватру и у том тренутку, са српских положаја јурила је целокупна српска коњица, на крајњем левом крилу, ударајући у бок турског десног крила. Под том унакрсном ватром, чувени турски Седми корпус напустио је положаје. Турска вардарска армија није успела да се организовано повуче, већ је одступала безглаво у паници, остављајући на бојишту топове, оружје, муницију, опрему. Срби су, по речима Зеки-паше, у густим редовима јурили напред ка Нагоричану и Слатини, а турску војску ни силом оружја нису могли зауставити у бекству.
Дописник париског журнала Анри Барби сликовито је описао призоре турског расула и бежаније: „ Око 2 сата поподне први бегунци стигоше на кумановску станицу и унеше панику у резерву која се разбежа. Страх се постепено ширио. Разбијена војска бежала је све више… Једни су се крвнички тукли међу собом да би добили место у возу, други су пљачкали вагоне са намирницама… Широким разлоканим и блатњавим путевима бежала је војска и народ у огромним масама ка југу, чији је хоризонт затворен високим планинама са белим снежним врховима. Иза ових бегунаца горела су читава села. Високи стубови црног дима мешали су се са сурим облацима…“
Ни српска Врховна команда ни штаб Прве армије нису били свесни да је у ствари, код Куманова вођена главна битка са Турцима. Командант Прве армије, престолонаследник Александар Карађорђевић, и поред забране врховне команде да се настави гоњење напријатеља, на основу личног осматрања и добијених извештаја, заповедио је да се настави гоњење непријатеља, који је панично одступао према Скопљу, али и према Велесу и Кратову. „Нико на целом бојишту“ – писао је историчар Станоје Станојевић – „није у тај мах ни слутио да је учествовао у догађајима од историјског значаја, нико није био ни свестан да је тога дана завршена вековна борба српског народа са Турцима, да је срушена Турска империја, да је испуњено оно што су желеле и за чим су тежиле генерације српског народа стотинама година. „
О Кумановској бици писали су историчари и војни аналитичари. Највише се замерало ђенералу Радомиру Путнику, који је добио чин првог српског војводе за битку у којој није учествовао. Ипак, преовлађује мишљење да је он то заслужио, јер је Прву српску армију учинио најјачом и најбоље опремљеном српском армијом, са најквалитетнијим борцима и командним кадром, и што ју је поставио у правцу најважнијег дејства српске војске.
Сам престолонаследник Александар цело време је био присутан на бојишту и показао је велику храброст и прибраност, поготову када је донео одлуку о српском противудару 24.октобра. Он је постао осветник Косова и није било српског сељака који у то није веровао.
Српска војска имала је у Кумановској бици 687 погинулих, 3280 рањених и 597 несталих. Турци су, не рачунајући бегунце, изгубили око 6000 људи, 1200 погинулих, око 3000 рањених и близу 2000 заробљених.
Колико је народ кумановског краја ценио кумановске јунаке види се на примеру Александра Глишића, команданта седмог пешадијског пука Дунавске дивизије првог позива, који је херојски пао предводећи свој пук. Успомену на његову смрт Седми пешадијски пук је чувао све до пропасти, априлских дана 1941.године, тако што се у кругу касарне Седмог пешадијског пука за време прозивке читало име Александра Глишића, а дежурни официр одговарао: „Славно погинуо на Куманову 1912., за Краља и Отаџбину!“ Када је породица Глишић хтела да му пренесе кости у Београд, Кумановска општина одговорила је: „Тело Александра Глишића, коме наш град највише треба да захвали за своје ослобођење, желимо да буде у нашој средини и на територији наше општине, јер Александар Глишић је сад и за увек наш!“
У месту Зебрњак, недалеко од Куманова, 1937.године подигнута је величанствена спомен-костурница јунацима ове славне битке, на чијем врху је сијало ротирајуће светло, по угледу на Верден, које се могло видети са стотину километара. Бугарски окупатори су 1941.године порушили две трећине споменика, који до данас није обновљен. Срби у овом крају настоје да код македонских власти издејствују право на обнову овог споменика, као знак вечног сећања на борце који су уградили своје животе у темеље слободе, не само српског, већ и других народа овог подручја.
