Пре тачно 65 година, 15. јуна 1949. први број Искре угледао је светлост дана. О Искри би се могло писати опширно и надугачко. Најпре да је, за српске прилике, право чудо што се „Искра“ уопште појавила, а онда и то да је још веће чудо што „Искра“ у континуитету излази већ 64 године, из месеца у месец.
Четири године после рата, после успешног супротстављања комунистима у току четири године грађанског рата, те повлачења под оружјем и непобеђени из Отаџбине у мају 1945;
Као идеја, „Искра“ се родила у уму припадника Српског добровољачког корпуса, по преласку из логора „Еболи“ у Италији, у лагер Ипсилон у Мунстеру, у Западној Немачкој, 1947. године. Како је ситуација у лагеру била мучна, деликатна и опасна, а заточеници без техничких могућности и средстава, реализација је морала да сачека неке боље дане. У малом немачком месту Лингену, 15. јуна 1949. излази први, а након њега још два илегална броја. Непотписана, склепана помоћу „штапа и канапа“, „Искра“ је високо дигла заставу борбе за „верност, кроз живот и подвиг, охристовљеном народном духу и погледу на свет, уз страх да то христородно и исконски наше народно не буде угушено бројним наносима комунизма“.
Како сведочи један од првих уредника, Ратко Обрадовић, њихови су „будни снови били уперени у далеку будућност, и можда се баш зато живело 'од данас до сутра', без икаквих приватних планова, без икаквих личних рачуна. Због тога је, у таквој психолошкој атмосфери, и могло да се деси да појединци живе данима, недељама, па чак и месецима, на сувоме хлебу и маслиновом уљу, иако не беху испосници, а да и не осете све недостатке таквог живота. Осећало се да се служи, уз једну једину награду: разумевање и бодрење другова. И то је чинило да се издржи, да се не клоне, шта више, да се из дана у дан, из часа у час, уз све веће залагање, ступа у борбу све одлучније и жилавије“. Тих дана, додаје он, „осећала се потреба за савлађивањем својих мана, неговала се тежња за поправљањем, подгрејавала нада да ћемо постати бољи, јачи, снажнији инструменти једне велике борбе. Па су се, појединци, у дечачком одушевљењу, и заклињали, заветовали се…“.
Часопис „Искра“ требао је да буде назван „Реакција“, на предлог групе која је покренула читав рад у Лингену. Након примедби групе из Минхена да, захваљујући комунистичкој пропаганди, такав назив за лист може да се схвати као „обична провокација, изазивање и дрскост“, лингенски „реакционари“ остали су у мањини. О њиховом дубоком христољубљу и човекољубљу сведочи уводни текст првог броја „Искре“… они који су четири дуге године стајали на бранику отаџбине, након великог губитка другова (после вероломне предаје из Корушке, од стране Енглеза разоружаних људи) на Кочевском рогу, упркос тешким околностима избеглиштва – снажног духа и високог морала, а у дубокој вери да имају шта да кажу у одбрани нашег суштинског, а тешко угроженог, народног и националног интереса, напором и жртвом своје готово породичне заједнице – пишу о томе да је „једини добар и исправан пут, Христов пут, којим бисмо морали ићи. И то искрено трудити се и старати се да њим идемо. Јер једино он даје могућности и снаге да човек себе победи и очисти своје срце, како би оно, као такво, постало средиште: покајања, опроштаја и љубави“.
Ако знамо да је Искру, од њеног настанка, водила једна генерација, онда се питамо каква и која идеја је носила те људе, толико дуго. „Људи траже слободу, а слобода људе" – стоји у заглављу овог часописа. Слобода која обавезује, слобода која тражи истините и аутентичне људе. Човек надахнут таквом слободом, већ је удахнуо озон вечности; отуда и не чуди толико дуго трајање овог часописа у пролазности.
Читајући „Искру“ и у нашим душама разгорева се пламен несебичног и жртвеног родољубља. Много тога навире, док се читају стари бројеви … душа се отвара, испуњава се љубављу, јавља се одушевљење, спремност на прегалаштво и жртву, жеља за сведочењем истине, разгорева се искра љубави према Отаџбини.
У Искри никада није било нити једнога текста који би за циљ имао некакво „мудровање“ или би се упуштао у какву јалову академску расправу. Од самог почетка она се трудила да негује достојанствен и толерантан тон у својим написима. Па чак и онда када је била присиљена да се лати полемике, „Искра“ је тежила да полемици да „ниво“. Њени одговори, по само сведочењу уредништва, „најчећешће дело заједничког напора, настојали су да буду израз логике и аргумената, клонећи се јефтиног уличног речника и демагогије“. Искра је сва у духу и текстови у њој одувек су произилазили из дубоког личног доживљаја народне стварности или светских збивања. Светски дамари свој отисак већ 65 година остављају на њеним страницама, а аутори који су утиснули свој печат у њу каткад су били „трска која мисли“, а каткада прекаљени борци, али су увек бескомпромисно сведочили Христа распетог и васкрслог.
Малтене, сваки број „Искре“ представља свет за себе, састављан као дубок доживљај тренутка у коме је настајао, а текстови у њему сведоче о дубокој посвећености аутора теми о којој пише. Многе анализе и осврти на актуелну стварност непоновљиви су и зато драгоцени. „Искра“ делује и као својеврсан уџбеник историје. Пажљивим ишчитавањем дневне и периодичне штампе на српском и на страним језицима, као и радом у библиотекама, људи окупљени око „Искре“ нису пропуштали да се осврну на актуелну стварност у Југославији и свету, као и да дају свој коментар на њу. Многе изјаве дате широм света, многе књиге написане на страним језицима, које се тичу Југославије и Балкана, своје преводе на српски језик и приказе добијали су управо на страницама „Искре“.
Од почетка излажење, па до данашњих дан „Искра“ живи само од помоћи њених читалаца, а та је подршка најјача и најтрајнија… без зајмова, дотација, субвенција. Њена материјална независност била је најбољи доказ и услов њене политичке слободе. Зато је „Искра“ залог за будућност, гарант очувања народне свести и темељ идентитета. Као што су епске народне песме и народно предање били гарант очувања Косовоског завета и камен темељац српске државности, тако и „Искра“ чува пламен за обнове пуне српске државотворне свести, за неке нове генерације, које неће потонути таласу индивидуализма, конзумеризма и клањању „златноме телету“.
Оно што су генерације људи окупљених око „Искре“, учиниле за српски народ, често и по цену сопствених живота, јесте немерљиво, а нама млађима остаје у аманет да чувамо истину о њима и њиховој жртви, али и да се молимо Богу да отопли срца свих нас, да из њих истисне мржњу и завист и да их отвори за примање истине коју „Искра“ сведочи већ 65 година.
Уредништво Новог Видела
