Петнаестогодишња Сабина Елена Мурујану, ученица деветог разреда румунског одељења гимназије у градићу Ковасна, чијих је 12.000 житеља махом мађарске националности, успела је да озбиљно узбурка румунско друштво.
Сабина је 15. марта, када Мађари широм света обележавају свемађарски дан, у школу у познатој лековитој бањи у срцу румунске Трансилваније, дошла са румунском тробојком у виду траке повезане око главе.
Одмах је привукла пажњу. Мађарске колеге и колегинице су је дочекале на нож и покушале да јој силом смакну тробојницу. Дошло је и до гурања.
Разредни старешина, директорка и школски инспектор гимназије „Короши Чома Шандор”, сви мађарске националности, оптужили су Сабину да се не понаша долично, да је „изазивач” и да у школу уноси смутњу.
У почетку су помислили да је оштро дисциплински казне, али су се предомислили јер је по граду, а потом и по земљи, о свему почело да се прича. Добила је укор – али зато што је у школи користила мобилни телефон. Онако узгред избацили су је из школске позоришне екипе, иако је играла једну од главних улога у комаду који се припремао.
На све то се Сабина узјогунила и следећег дана дошла је у школу са румунским триколором око паса. Била је физички нападнута и тробојница јој је отргнута. Преко Интернета су јој упућене отворене претње, чак и смрћу.
Извесни пунолетни Жолт Лондвај Симон поручио је преко Фејсбука: „Смрт Сабини! Румунски језик у п. м. Живела Велика Мађарска!”
Вест о збивањима у Ковасни муњевито се пронела земљом. Сабина је проглашена за националну јунакињу. По румунским градовима су почели да се одржавају скупови солидарности. Била је гост букурештанских ТВ канала. Постала је права звезда.
Поред националистички интонираних изјава, појавили су се и позиви на стишавање страсти, како се вода не би доливала на воденицу екстремиста и са једне и с друге стране. Упркос томе полемике су поделиле друштво.
Малу Сабину су изричито питали ко ју је навео да поступи онако како је поступила. Подсетила је на недавно искуство.
Првог децембра прошле године, када се у Румунији обележава државни национални празник уједињења – 1. децембра 1918. остварен је вишевековни сан Румуна о уједињењу свих румунских земаља – Румуније, Трансилваније, Буковине и Бесарабије, чиме је створена велика Румунија – румунски ђаци гимназије у Ковасни морали су да напишу специјалну молбу директорки школе да им дозволи да тога дана, за време великог одмора, отпевају румунску државну химну.
Школа није предвиђала никакву другу пригодну манифестацију, па је дошло до тешких сцена. Ђаци Мађари бурно су протестовали и виком загушивали румунску химну. Носили су чак црне флорове око рукава у знак непризнавања Тријанонског мировног уговора из 1920. којим је Мађарска била приморана да Трансилванију врати Румунима.
Тако је Сабина дошла на помисао да 15. марта истом мером узврати мађарским колегама.
На територији трију централних румунских округа – Ковасан, Харгита, Муреш – са већинским мађарским живљем, води се, како тврде Румуни, политика „чишћења територије” од румунских елемената. У употреби је само мађарски језик, а румунски се потискује на све начине.
У примени „позитивне дискриминације” у односу на припаднике националних мањина отишло се пак у другу крајност. Румуни кукају да су запостављени, а по општинским и другим државним службама запошљавају се само Мађари.
„Нас протерују из сопствене земље”, наводи се у једној прокламацији Грађанског форума Румуна (ФЦР) за три поменута округа. Румуни су одлучили да се окупљају ради пружања колективног отпора мађарској асимилацији на румунској територији.
ФЦР је оценио да је ситуација настала у гимназији градића Ковасна „плод васпитања које мађарска омладина у Румунији добија од стране шовинистичких мађарских лидера, по школама, у цркви и администрацији, где се негује нетолерантност према румунској држави и националним знамењима”.
Према њиховој оцени, циљ свега је „територијална и етничка аутономија до отцепљења”.
Румунско-мађарски спор око Трансилваније има дугу и бурну историју, а случај ученице Сабине је само једно упозорење да рана сваког часа може да се опасно отвори.
Један полицајац задужен је сада да сваког дана одведе Сабину до школе и врати је кући, док надлежни најављују покретање судског поступка.
„Не мрзим Мађаре. Мрзим то што они мене мрзе”, каже новинарима Сабина, а њена мајка додаје: „Све је сама замислила. Она је у нама пробудила онај романизам који постоји у латентном стању, а који ми не испољавамо. Заиста нас је све изненадила својом храброшћу.”
Извор: Политика
Милан Петровић
