У Новом Саду је 28. фебруара отворена изложба „Ни колеџ ,ни тамница“, на тему Завода за принудно васпитање омладине који је био организован у Смедеревској Паланци од 1942. до 1944. године, једини такав у окупираној Европи за време Другог светског рата. Наслов поставке "Ни колеџ, ни тамница" асоцира на још увек подељена мишљења шта је у периоду од 1942. до 1944. године та установа представљала.
Изложба је била постављена у у Смедеревској Паланци, у Арт Центру у Београду, а након тога и у Музеју града у Бачкој Паланци. Испред организатора изложбу у Б. Паланци свечано је отворио члан Општинског већа професор Стеван Јурић, а детаље о самом раду Завода гостима је изнео историчар Саша Адамовић.
Завод је у једном турбулентном, ратном времену, када су на сцени били окупатори Немци, Српска државна стража Милана Недића, Српски добровољачки корпус Димитрија Љотића, партизански и четнички покрет, основала такозвана Влада националног спаса Милана Недића.
„Влада је имала намеру да на преваспитавање упућује младе комунисте, који буду заробљени у борбама или ухапшени од стране специјалне полиције“ појашњава Александар Николић, директор паланачког Архива.
„Њихово слање у Завод имало је за циљ да им се, пре свега, сачува живот, који је могао бити угрожен у борбама, а претила је и опасност за извођење пред стрељачки строј у неком од логора, какав је постојао на Бањици. Тежило се и да буду васпитани у националном духу, кроз предавања која су одржавали веома образовани људи тога времена. Међу њима је био и министар просвете Велибор Јонић“, каже Николић.
Кроз паланачку установу прошло је око 1.300 младих људи, старости од 14 до 25 година, са којима је свакодневно организован педагошки рад.
„Управа је имала великог успеха“, каже Николић. „Од неколико стотина "питомаца", младића и девојака, који су отпуштени као преваспитани, мали број се поново прикључио партизанима. Остали су, или остали пасивни или су отишли у Недићеве, Љотићеве и Михаиловићеве одреде. Са те стране, Завод је остварио улогу због које је био основан“.
Директор Архива признаје да у историјској истини о Заводу за принудно васпитање омладине постоји и друга страна – да су ти млади људи били окружени бодљикавом жицом, са стражарима и лишени потпуне слободе. Битно је, међутим, да су њихови животи сачувани, да није било никаквог малтретирања, поготово не стрељања, како је то приказивала послератна пропаганда.
„Четници су говорили да је паланачки Завод био колеџ за комунисте, а партизани да је то била тамница за младе. Назив изложбе говори да то у ствари није било ни једно, ни друго. Завод је, смем да изнесем своје скромно мишљење, била јединствена установа у тадашњој Европи и одиграла је позитивну улогу у српском друштву“, истакао је Николић.
Послушајете цело излагање аутора изложбе Александра Николића
Поред аутора, на отварању је говорио и историчар Саша Адамовић. "Заиста, како рећи истину, када читав свет тврди супротно. Када сте ви онај усамљени глас кои треба да објави истину, а њу више нема ко да чује", почео је своје излагање Адамовић.
Адамовић је рекао да му је била велика част да говори на отварању ове важне и неопходне изложбе, а да је позив да учествује прихватио из два разлога: прво, зато што се својим дипломским радиом бавио Димитријем Љотићем, а у сколопу тога и Заводом за принудно васпитање омладине. Други разлог је лични, како је казао, зато што је 1991. године у Дизелдорфу имао прилику да упозна управницу женског дела завода др Драгојлу Остојић Поповић, тада већ Пивац, једну од најумнијих и најлепших жена које је срео у свом животу.
Он је истакао да је истакао да је Мирко Бојић, некада и сам припадник Љотићевог ЗБОР-а, у једном критичком приказу овог покрета, објаснио суштину оснивања Завода за принудно васпитање омладине. Он каже да је то био природан израз Недићеве и Љотићеве политичке воље да се биолошки спасава српски народ, дакле и омладина, а онда да се та омладина, коју су чинили симпатизери СКОЈ-а и КП или партизана, преваспита у националном духу.
Адамовић је испричао једну анегдоту из политичког живота Србије између два рата, када је Димитрије Љотић као критичар власти допао затвора под номинално десничарским режимом Милана Стојадиновића. Тада је Љотић имао прилику да се сретне са својим политичким противницима, односно комунистима и са њима је проводио доста времена у разговорима
"Онда му је један комуниста рекао, да се деси да Димитрије Љотић и његов покрет једног дана дођу на власт, да би он сигурно све комунисте побио. Не, рекао је он; он то не би урадио; он би их све о трошку државе послао у Совјетски савез, да на лицу места виде и увере се каква је то политичка пракса комунизма. Љотић је сматрао да највећи број људи у Краљевини Југославији нема појма шта је то комунизам, да никада нису ни читали класике марксизма, да су се о комунизму најчешће обавштавали из брошурица КПЈ и да то није довољно. Једини услов који је поставио Димитрије Љотић био је тај да када се врате у отаџбину, морају да говоре истину. Могу и да остану комунисти, али мораће да говоре истину о ономе што су видели у СССР", испричао је Адамовић.
Послушајете цело излагање историчара Саше Адамовића
Колунџија: Потврђено је да нико није био злостављан
Међу омладинцима који су боравили у поменутом Заводу у Смедеревској Паланци, према подацима из књиге "Завод за принудно образовање омладине 1942 – 1944", био је наш прослављени редитељ Пуриша Ђорђевић.
"Имао сам част да издам једну Пуришину књигу и тако смо се и упознали, па сам га позвао прексиноћ и питао га да ли су били физички злостављани у Заводу и да ли је него ликвидиран од питомаца", рекао је власник издавачке куће "Прометеј" Зоран Колунџија, у чијој Галерији је постављена изложба "Ни колеџ ни тамница, нагласивши да му је Ђорђевић одговорио речима "нама тамо није било пријатно, али нико није злостављан и нико није ликвидиран".
"Оно што пре нисам знао, а што потврђује да се ради о образовној институцији, је чињеница да су сви они који су прошли кроз Завод после рата могли да се упишу у школе ван Југославије и то им је признавано како образовање", истакао је Колунџија.
Време једноумља, изгледа, још није иза нас
Колунџија је рекао да "изложба искључиво говори документационим материјалом" и да нема никаквих уметнутих папира нити фотографија, већ само оног што може, како је казао, пронаћи свако ко крене у претраживање по архиву.
"У историји наше педагогије Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци се сматра васпитно-образовном институцијом, иако се може рећи и да се, како то многи ових дана тврде, ради о логору јер је чињеница да су се људи налазили унутар жице и да су имали чуваре", рекао је Колунџија.
Осврћући се на полемику која је поводом изложбе покренута у јавности, Колунџија је казао да би било боље да се уместо бављења, како је рекао, незрелим темама, бавимо привредом и нашом егзистенцијом.
"Организатори изложбе су оквалификовани ка 'Љотићевци' што нема никакве везе са стварношћу и сви они који знају шта је до сада урадио 'Прометеј' тим квалификацијама могу само да се смеју", рекао је Колунџија који је замерио појединим медијима да су пренели саопштење, како је нагласио, једне неименоване групе људи, а да нису ни дошли да виде и провере на лицу места о каквој се изложби ради.
"Ово је један исечак из историје Србије и не могу они који су били у партизанима да буду у привилегији да се о њима зна, а да не може да се зна о овима другима", истакао је Колунџија додајући да су поједина саопштења за јавност доказ да време једноумља још није прошло и да, како је рекао, поједини себе називају антифашистима, а сви остали су за њих фашисти.
