Мајке беба које су умрле 1992. због недостатка кисеоника у инкубаторима, две деценије тугују и осуђују. Преминуло је шест дечака и шест девојчица. Мислиле смо да су на сигурном, а умирали су далеко од нас.
Прошло је двадесет година откако је због недостатка кисеоника, а окрутности политике, прекинут живот 12 беба у бањалучком породилишту.
Шесторица дечака и шест девојчица, углавном прерано рођених, страдали су у мају и јуну, јер бањалучки Клинички центар није имао кисеоника и лекова који би их одржали у животу. Бањалука и Крајина су тада биле одсечене од света, јер су хрватске и бошњачке јединице држале Посавину и контролисале све путеве према Србији.
Одлуком Савета безбедности УН били су забрањени авионски летови. Међународне хуманитарне организације и Уједињене нације оглушиле су се о све апеле да се дозволи авиону који је са боцама кисеоника чекао на београдском аеродрому да полети у Бањалуку.
|
Слађана 13. звездица Слађана Кобас, тринаеста бањалучка беба, преминула је пре шест година. Имала је само 13 година, а цео свој кратки живот борила се са болешћу. Због недостатка кисеоника трајно јој је био оштећев вид, мозак и плућа. Последњих година оболела је и од рака костију. Борила се као прави херој за сваки дан живота. Цела Република Српска била је уз своју тринаесту звездицу, али се и она угасила 9. фебруара 2006. године. |
Од 14 беба којима је кисеоник био неопходан, две су преживеле. Слађана Кобас преминула је пре шест година, а Марко Медаковић због одузетости и оштећења мозга живи „живот без живота“.
Жељка, Живка, Маида, Милена, Драгослава, Драгица, Грозда, мајке седам преминулих беба већ десетак година окупљају се 19. јуна. Састанак је увек пун емоција. На овогодишњи сусрет дошло их је пет.
– Туга нас је спојила. Наше деце се јавност сети сваког јуна, а ми о свом губитку мислимо сваког дана. Умирали су сами. Далеко од нас. Бебе су пребачене у Бањалуку у инкубаторе из градова где смо ми живели. Из Приједора, Прњавора, Кључа, Дервенте. Отишла су наша деца у инкубаторе у Бањалуку како би им било боље и нико није могао да претпостави да их никада више нећемо загрлити – присећа се Жељка Тубић, једна од мајки.
Боли наше саговорнице и то што су вест о смрти тек рођене деце чуле преко телефона или преко неких познаника јер је рат већ започео.
– Док смо ми биле код наших кућа и размишљале како наше бебе мирно спавају, оне су умирале у инкубаторима. Ја сам свога сина донела из Приједора на пријемно у болницу у Бањалуци. Држао ме за прст. Гледао у мене. Девет дана је био стар. Ту сцену сањам већ двадесет година. Отишла сам назад у Приједор и већ за неколико дана су ми јавили да је умро због недостатка кисеоника – кроз сузе се присећа Жељка.
Живка Кнежевић се породила у Кључу и беба је одмах пребачена у Бањалуку. Само неколико сати касније је умрла. Није било кисеоника.
– Нисам успела ни име да му дам. Родио се 22. маја, а 23. је умро. Пешке из Кључа, преко Мањаче, су моји отишли у Бањалуку да виде да ли је то истина. Нисмо веровали – присећа се уз тешке уздахе Живка.
Син Грозде Рауш из Челинца је најдуже живио. Добио је име – Владимир. Остале бебе нису имале имена.
Али њихове мајке их памте и воле. Имају све оне децу, али двадест година чувају у срцу успомене исткане од само неколико сати и дана, колико су провеле са својим храбрим, недужним, ратним бебама. Довољно за вечну љубав и за вечну тугу. И осуђујуће питање: Зашто?
Коридор живота
Након што је и последња бебе умрла, Војска Републике Српске је започела велику акцију познату као „Коридор живота“. У тој акцији у року од десетак дана преко Посавине омогућена је веза Бањалуке са Србијом.
