Један руски мислилац рекао је да свако пише књигу коју би желео да прочита, а не може да је нађе у књижари. Сасвим је могуће да је то био случај и са нашим саговорником, аутором књиге „Тамни коридори моћи“, која је предмет нашег разговора. Уважени господине Ђурковићу, како сте уопште дошли до научног бављења темом криптополитике, то јест онога што се код нас поспрдно називало „теоријом завере“, „конспирологијом“ и слично? Одакле надахнуће за једну, да тако кажемо, „маргиналну“ тему? Колико је могуће успостављати везу између конспирологије и политичке теорије?
Мој основни предмет изучавања је класична политичка теорија, која се некада бавила пре свега питањима практиковања моћи. Оно што се данас промовише и представља као политичка теорија у глобалним размерама је кастрирана нарација о необавезујућим нормативним системима, потпуно дефинисана узусима политичке коректности.
Укратко, политичкој теорији је забрањено да се бави стварном политиком и стварним практиковањем моћи. С друге стране међутим, као човеку који има и солидно искуство практичног бављења политиком, постало ми је јасно да су најважнија политичка питања она која остају везана за такозване нетранспарентне, тајне просторе моћи.
Дакле, све оно што се обично гура у подручје конспирологије. Основно питање на које покушавам да одговорим је какав је однос политичке теорије и конспирологије, и закључујем тезом да је конспирологија неопходан и неизбежан методолошки део сваке политичке теорије која жели да буде релевантан дискурс о свету. Овде сам издвојио неколико подручја: делатност тајних служби, тајних друштава, мафије, секти, и практичара окултних и езотеријских наука. Грубо речено, 80 % истраживања моћи мора да се бави овим стварима, а тек 20 одсто је оно што је транспарентно и видљиво. Уводно поглавље књиге стога такође покушава да методски легитимише истраживања која следе.
Пре неку годину, америчка амбасада у Пакистану правила је журку за вође локалног ЛГБТ покрета, иако им је било сасвим јасно да тиме неће променити став пакистанске државе према овом питању, а ни однос пакистанских мухамеданаца према истом. Ипак, журка је одржана, јер, како би рекао Шекспир, „у том лудилу има система“. Мислећим људима је одавно јасно да савремени ЛГБТ покрет представља моћно оруђе Вашингтерне у наметању „вредности“ либералне Империје човечанству. То је тема једног од поглавља Ваше књиге, „(Гео)политика хомосексуализма“. Разјасните нам мало геополитичке хоризонте ЛГБТ идеологије…
Хомосексуална идеологија је данас заокружен и развијен инструмент који глобални владари користе за врло јасне и прецизне циљеве. Нормативно гледано, читава прича се промовише под безазленом етикетом људских права. Но, као и у остатку књиге, мој задатак је да одем са оне стране дате нормативности и да видим ко, зашто и како инструментализује одређене физиолошке, биолошке, друштвене и културне феномене. Ово истраживање настоји да проблем хомосексуализма тематизује на различитим нивоима, почев од и даље нерешеног питања да ли је за појаву овог феномена заслужнија физиологија или развој. Чак и ту налазимо чисту манипулацију, па се у зависности од потребе час апострофира једна, а час друга врста одговора. Истраживање показује да су наука, законодавство, судска пракса, медији, а све више и популарна култура па и регуларно образовање, стављени у функцију промовисања и насилног наметања хомосексуалне идеологије. У Скандинавији се деци у вртићима забрањује употреба речи отац и мајка. Читав јавни дискурс се насилно редефинише, како би се подрила и уништила класична породична структура.
Хомосексуализам се традиционално користи као инструмент за смањивање броја популације, за подривање одбрамбене способности земље, за нарушавање постојећих вредносних система и промовисање хедонизма, итд. Успут откривамо како све више дивља такозвано конструктивистичко лудило у науци, које тврди да је све конструкција и да су чак и сексуални и полни идентитет конструкти. Дакле, оно што имате између ногу није више дато од Бога, већ је, кажу, чист конструкт, па свако може да буде шта изабере.
Ко би рекао да су у западном свету, који се деценијама куне у своју слободољубивост и антитоталитаризам, толико моћни троцкисти, следбеници макар и „преформатираних“ идеја Лава Троцког, онога који се залагао за „перманентну револуцију“ и тврдио да Русија може да изгуби и двеста милиона глава ако је то цена успеха светског преврата… Бавећи се, у „Тамним коридорима моћи“, новим троцкизмом на Западу, уверили сте нас да старе идеје живе новом снагом, и то тамо где би се најмање очекивале – у срцу капиталистичког система. Зашто?
Причу о новим троцкистима покренули су пре десетак година припадници данас маргинализоване класичне америчке деснице. Они људи, традиционални хришћани који су некада обликовали јавно мњење десног простора у САД и дефинисали идеологију Републиканске странке, уочили су како су њихову странку и „десни простор“ преотели актери који су пристигли из редова изузетно јаке интелектуалне троцкистичке традиције у Америци. Бивши комунисти који су у међувремену наводно еволуирали ка десници унели су са собом, мање-више, читав вредносни систем и методе гледања на политику, па и на сферу међународних односа. То је екипа која стоји иза свих војних интервенција у последњих петнаестак година и захтева насилно наметање људских права и демократије у свим држава где амерички капитал има интерес. Ово је био повод да се присетимо изворне троцкистичке идеологије и њене две основне одлике које ови нови троцкисти и даље баштине и промовишу. Једно је идеја перманентне револуције као залагање да се свуда извозе конфликти и подривају традиционални, уређени системи, а друго је метод инфилтрације, односно тзв. ентризам. Идеја је да се велике и масовне структуре као што су политичке партије изнутра преузимају и да им се изнутра мења идеологија и намена. Један део поглавља бави се и неотроцкистичким наслеђем код нас.
Настанак тзв. „црногорске нације“ у Вашој књизи дат је као парадигматичан пример како функционише светски геополитички инжењеринг, и то на просторима чије је идентитетско језгро вековима деловало стабилно попут атомског језгра пре откривања фисије. И сами сте, у доба пре монтенегринског референдума, учествовали у борби за србску Црну Гору. Колико смо, као народ и као самосвојна култура, поражени под Његошевим, маузолејом окованим, Ловћеном?
Случај тзв. црногорске нације је заиста парадигматичан, лабораторијски пример, јер на малом простору показује моделе који су развијени пре око сто педесет година и уз полагану, фазну израду на крају дају веома добре резултате за онога ко све то подстиче. Читава ова прича је део поменуте конструктивистичке идеологије која у савременој, америчкој, убрзаној верзији, тврди да се нација може исконструисати за десет до двадесет година, ако се довољно улаже у меку моћ, пропаганду и корупцију елите, чији лични интерес треба представити као идентичан интересу за формирање нове нације. Већина ових идеја на нашим просторима потиче из хабзбуршких и ватиканских кругова јер, у време кад је одлазак Османлија са ових простора остављао вакуум, било је очигледно да само Срби имају потенцијала и снаге да на Балкану направе снажну и респектабилну државу и нацију. Стога су кругови око Талоција, Калаја итд. започели разне видове изградње нација на ободима српског етничког простора, па смо тако добили државу Албанију (чији је идентитет комплетно конструисан у бечким институтима), заметак црногорске нације, Македонце, Бошњаке, све Србе католике превели су у Хрвате, итд. Логично је очекивати и војвођанску нацију, у шта се улаже озбиљан новац. Но, сличне ствари су рађене и у Украјини, а данас се појављују и у случајевима Моравске, Шлезије итд.
Недавно се појавила књига Зорана Петровића Пироћанца, „Номенклатура Сербика“, занимљива за читање као прави крими-роман, управо зато што открива моћ тамо где је не видимо. Ви сте у „Тамним коридорима моћи“ читаво једно поглавље посветили претварању комунистичке номенклатуре у посткомунистичку „елиту“. Шта се, макар у најкраћем, збило у Србији од Тита до Вучића, бар кад је овај процесупитању?
Теорија елите је још један од методских проблема са којим марксистичка и класична либерално-демократска теорија нису успевале да се изборе на адекватан начин. Наиме, у овим системима који заговарају једнакост и транспарентност показало се да је припадност елити моћи, утицаја и познатости и даље нешто што остаје резервисано само за мали број људи. Тако се и у земљама у транзицији показало да су, упркос формалној промени система, власт, моћ и новац остали код истих људи или породица.
Показало се да је такозвана репродукција много важнија него циркулација за напредовање у друштву и освајање моћи. У овом поглављу сам покушао да покажем како су и наши политички и пословни лидери у последњих двадесет и пет година такође углавном припадници бивше комунистичке номенклатуре или њихова деца, која су искористила везе и моћ својих родитеља да наставе доминацију. Једини услов за ту врсту репродукције је послушност страном фактору који аминује домаће владаре, докле год реализују геополитичке циљеве које им странци постављају. Случај Вучића је потпуно парадигматичан. Странци су њему, његовом брату, оцу и кумовима дали да раде шта год хоће по Србији докле год прихватају бриселски споразум, гуше Републику Српску, раде против Срба у Црној Гори и економски уништавају Србију.
Глобалистички тоталитаризам нам је ушао и у кућу: идеологија „дечјих права“ довела је до насиља деце над родитељима, скривеног иза приче о насиљу родитеља над децом. Ако је, по нашем филозофу и културологу Марку С. Марковићу, циљ Новог светског поретка „атомизација човечанства“, онда породица није случајна жртва. Како ће се све то завршити? Хоће ли бити „породичне контрареволуције“? И хоћемо ли видети обнову породичних вредности у светским размерама?
Мало људи зна, нажалост, за феномен судске диктатуре или судског тоталитаризма. Најважније револуције у креирању Европске заједнице и редефинисању моралних и цивилизацијских основа САД одрађене су преко одлука судија на које обични људи никако нису могли да утичу. И данас широм Америке бесни рат обичног народа који тражи референдумска изјашњавања о такозваним хомосексуалним браковима, и владара који педерске бракове уводе на силу преко одлука судова који малициозно и широко тумаче Устав. Ова болест је стигла и код нас. Сем правника, врло мало људи зна како је радикално у Србији за десетак година промењен систем породичног законодавства и сама институција породице. Зато сам у овом делу књиге тематизовао питање куда води оваква реформа породичних односа у којој деца добијају све више, а родитељи све мање права, и губе сваки ауторитет у васпитавању деце. Одговор је јасан: све то води у растакање друштва и заједнице, у нову атомизацију и нови тоталитаризам. И заиста, све је већи број случајева у којим деца малтретирају, па чак и физички насрћу на своје родитеље, јер родитељима закон забрањује да врше било какву утемељену контролу понашања своје деце.
Наравно, људи почињу да се буне против овог зла, али су такве снаге још политички маргинализоване, без медија и новца да артикулишу јасно незадовољство већине.
У књизи сте тематизовали чак и употребу приче о гојазности као средства надзора над човечанством претвореним у биомасу. Како се, по Вама, од маргиналних тема праве бичеви за кроћење човека у мравињаку данашњице?
Већина тема које се обрађују у овој књизи пре сто или педесет година биле би тумачене као маргиналне. Данас су оне, међутим, фундаменталне за разумевање проблема савременог света и савремене политике. Управо зато што се структура света и друштава радикално изменила. Тако су хомосексуализам, породично законодавство, конструкција идентитета и, коначно, гојазност постали најважнији феномени унутар западног света. Статистике показују како је управо у последње две деценије драматично скочио број гојазних и дебелих особа, што повлачи велики број обољења и додатне трошкове државама и друштвима за лечење тих аномалија. При анализи узрока оваквог раста уочава се да је све то последица потпуно промењене структуре живота и рада, као и начина на који данас одрастају деца. Нема више породичне исхране, нема више породичних куваних оброка, нема више физичког васпитања и развијене мреже школских секција и школског спорта. С друге стране, повећан је број сати које деца проводе гледајући у екране компјутера, телефона итд. Све то води дотле да је у Америци баријатријска хирургија постала једна од најразвијенијих хируршких дисциплина и комерцијалних делатности. Дакле, хируршки захвати су постали главни начин лечења гојазности! Најлуђе је што често исти субјекти праве профит на ланцима нездраве исхране који трују нашу децу, и на фармацеутским и хируршким услугама којима „лече“ последице нездравог живота и исхране.
Ви нисте само научник, него сте и друштвено ангажовани интелектуалац, који се бави и политичком аналитиком. Како сагледавате обнову „култа вође“ у постпетооктобарској Србији, која се потпуно предала не власти једне странке, него власти једног човека? Како је постало могуће да у парламенту завлада једноумље каквог није било од Брозовог доба?
Србија је земља која живи у дубокој окупацији, која је само на површини мека, али њена снага потиче од дубинске контроле свих кључних сегмената коју странци обављају. Они директно контролишу рад тужилаштава, свих најважнијих судова, све важне државне агенције, медије, струковна удружења, политичке партије итд. Стога могу да раде са нашим партијским системом шта год хоће. Искључиво је њихова одлука то да се у року од две године уништи и на крају поцепа тако моћна структура каква је била Демократска странка, а што вероватно ускоро може да се деси и СПС-у, односно свакоме ко није до краја кооперативан. Дакле, Вучић нема никакву реалну моћ, без обзира на ових 50 одсто. Њему ће министре и политику да диктирају стране амбасаде. Оне су му дозволиле да злоупотребљава тајне службе и медије за грађење рејтинга јер је њихов интерес да онај ко гарантује спровођење Бриселског споразума има наводно огромну подршку грађана. Људи су, међутим, гласали за њих јер само они данас могу да запошљавају, а апстиненција је била велика јер су директно претили гласачима опозиције. Дакле, чиста диктатура по Ђукановићевом моделу. И то показује колико је Србија и даље важна и колики је притисак на њој. Ми смо једна од ретких земаља која чак не сме ни у парламенту да има анти-НАТО и евроскептичне партије. Јер и они добро знају да са два месеца слободних медија и пословних токова цео Вучићев систем окупације иде у парампарчад. Управо зато се патриотским круговима не дозвољава да изроде једну нормалну пристојну десну странку која би имала од 10 до 20 одсто и са којом више ништа не би било исто.
Шта можемо очекивати у унутрашњој, а шта у спољној политици под влашћу Српске напредне странке?
Па већ смо све видели, пошто они држе власт и током последње две године. У унутрашњој политици наставља се радикално урушавање институција, и успостављање диктатуре. Нема више ниједног сегмента политике и привреде који СНС не контролише и зато су резултати катастрофални. Погледајте само кадровски потенцијал те групације. Кандидати за министре су два човека (Стефановић и Ђурић) који нису били способни да заврше Правни факултет у Београду! Ја не знам више ниједног пристојног човека који је члан СНС, а да то може да каже без стида. Странци су због својих потреба извукли на сцену само кадровско и морално дно српског друштва и бескрупулозно их користе.
Што се спољне политике тиче, њен темпо ће такође одређивати странци, а циљеви су сасвим јасни: учлањење у НАТО у следеће две до три године и потпуна хармонизација спољне политике са Бриселом, тако да ћемо ускоро и ми, као Црна Гора недавно, морати да осуђујемо „агресију“ Русије на Украјину. Иначе, нашим амбасадорима је забрањено да приликом обележавања петнаест година од бомбардовања користе реч „агресија“.
Ако логично погледамо шта нам се дешава, шта нам раде и шта нам спремају, као и какви смо ми сами и колико заслужујемо све што нам се дешава, јасно се закључује да за нас нема никакве наде и да ћемо полагано одумирати као народ, и остајати без својих територија. Међутим, упркос томе, човек мора да верује и да се моли да његов род буде спасен. Такође, свако мора да уради оно што заиста може: да прво себе поправи, да своју породицу доведе у ред, а на свом радном месту да све од себе. Ако нема деце, хајде мање да кукамо што их нема, а више да их правимо и одгајамо. Опет бисмо да их неко други прави и да преузима бригу и одговорност. Можда смо ми генерација која је просто осуђена да гледа сужавање и одумирање Србије и да за живота нећемо видети нека побољшања. А опет, ко је у Русији 1998. могао да се нада било чему?
Не смемо заборавити улогу „класичних“ тајних служби у обликовању наше стварности. Рецимо, британска обавештајна служба није се либила да у своје редове укључи тако различите људе,какви су писац католик Грејем Грин, али и сатаниста Алистер Кроули, а зна се да је и Орвел једно време био сарадник тих служби. Колико је то предмет ваших истраживања?
Да бих илустровао неопходност конспирологије за изучавање савремене политике и политичке теорије, издвојио сам неколико области које су најилустративније за причу о тамним коридорима моћи: тајне службе, тајна друштва, мафију, секте и практичаре окултних наука. О свему томе нећете, по правилу, наћи ни ред у књигама које се баве савременом политичком теоријом. Српско искуство и наша историјска пракса говоре међутим нешто сасвим друго: нема политике без служби. У шали се говори да су до 2000. овде домаће службе правиле партије, а после тога партије су правиле стране службе. Но није то тако само код нас. На једној скорашњој трибини скандализовао сам учеснике кад сам објаснио да је основни услов за изградњу либерално-демократске државе постојање јаког сектора војске и безбедности са снажним обавештајним и контраобавештајним сектором. Нама стално продају причу о слободном тржишту, грађанима и сл., а упорно игноришу чињеницу да CIA, MI6 и BND спадају међу најјаче службе на свету, са изразито опасним и субверзивним дејствима према другим државама, у којима су управо њихова деловања највећа опасност за демократију.
Њихова дејства обухватају и многе ствари које су забрањене и законима домицилних држава. По правилу су повезани са екстремно великим бројем области, од шверца дроге, оружја и дијаманата, преко надзирања и управљања сектама, окултним и тајним друштвима, до извођења државних удара или спровођења одређених медијских и културних политика. Тренутно се посебно бавим питањем агената утицаја и откривам како је већи део културне историје Европе у двадесетом веку повезан најпре са Коминтерном, а затим са CIA.
Да ли вам се чини да је Београд, и данас као и некад, веома занимљива мета за обавештајце из целог света?
Апсолутно. Као природна капија Балкана и чвориште путева, он је логично важно чвориште и обавештајног рада. Чињеница да је Отпор овде направљен, испитан и први пут употребљен, да би касније био „извезен“ у тридесетак земаља, није случајна. Овде се и данас ломе важне ствари, купују и размењују информације, обављају поверљиве операције. Узмите само сектор енергетске безбедности, повезан са актуелним ратом око изградње гасних путева, па ћете схватити зашто велике обавештајне службе и даље издвајају огромна средства за своје деловање на Балкану. Бојим се да је то данас под много слабијом домаћом контролом него што је било пре 2000. Водите рачуна и о томе да озбиљне земље у београдске амбасаде не шаљу ислужене писце и пропале политичаре као што то ради наша дипломатија.
Видели смо, пре неку годину, да је у Скупштини Србије основано друштво „пријатеља“ Малтешких витезова. Шта нам можете рећи о томе?
Данас је постало потпуно јасно да се последњих неколико векова европске историје не могу разумети без праћења улоге тајних друштава. Нпр. читав деветнаести век у Западној Европи треба разумети пре свега кроз призму сукоба Римокталичке цркве и слободног зидарства о чему сведоче бројне енциклике које су папе објављивале против масонерије. У савременом свету постоји низ таквих „невладиних организација“, у оквиру којих се глобална или локалне елите налазе иза затворених врата и већају о правцима у којима ће усмеравати тзв. видљиву или транспарентну политику. Притисак алтернативних медија је толики да је чак и мејнстрим кућа као што је „Ратлиџ“ морала коначно да објави књигу о Билдерберг клубу. Иначе, постоји читав низ важних методолошких и садржинских проблема којима се политичка теорија мора позабавити кад су у питању тајна друштва. Нпр. њихов однос са тајним службама је крајње контроверзно и флескибилно питање. Ко ту кога користи и ко за кога ради? Или, како се бранити од одлука које се доносе иза затворених врата а потенцијално утичу на милионе људи који о томе чак ништа ни не знају?
Кад је Србија у питању, мора се рећи да је улога масонерије у савременој српској историји огромна. За народ као што је наш, у коме су људи врло склони закулисним радњама, службе и тајна друштва су врло привлачни. Ако пратите хрватске римокатоличке медије, видећете да они нас доживљавају као потпуно масонску државу која је у служби и, наводно, под заштитом британске масонерије. Ако изузмемо ту причу о заштити (сећамо се како су нас 1941. године „заштитили“ од последица 27. марта), очигледно да за такве тврдње имају бар неке основе.
Највећи проблем са свим тим системима нетранспарентне моћи који су хијерархијски устројени, јесте то што велика већина света не зна ко је на врху пирамиде и у ком смеру и за чије интересе усмерава и целу пирамиду и деловање чланова у јавној сфери.
Др Миша Ђурковић, виши научни сарадник Института за европске студије у Београду Разговор водио: Владимир Димитријевић (Геополитика бр. 72-73)
(Подвукла – Искра)
Напомена Искре: Извињавамо се Геополитици, аутору и водитељу, што смо у недостатку простора, скратили – по нашој оцени – нека мање важна места, као: рад Срба под окупацијом за јапанску тајну службу; улога окултизма у раду тајних служби; судбина српског Будима и Видина; дужу биографију др Ђурковића.
