Дилема која нас је дуго мучила добила је и своје разрешење.
Несрећни политички циркус који је уништио нашу земљу у протеклих више од две деценије ујединио се у ставу да је изјавом поводом предстојећег парадирања хомосексуалаца у Београду Његова Светост Патријарх српски Иринеј „прекшио Устав Србије“.
Више од тога : „Izjave patrijarha Irineja povodom predstojeće Parade ponosa su opasne, nehrišćanske i podstiču atmosferu nasilja u društvu“.
Уједињене у овом ставу су Српска напредна странка, Социјалистичка партија Србије и Демократска странка.
Прво да видимо шта је нагнало прваке ових странака – Зоран Бабић, Бранко Ружић и Драгољуб Мићуновић – да се огласе музиком милом ушима западних амбасадора.
Шта је тачно Његова Светост изјавила и који би делови изјаве могли бити спорни?
Геј параду је назвао беспризорном.
Једно од значења те речи је запуштено, као што запуштено душевно стање оних које су се потпуно предали девијантној страсти хомосексуализма.
Подсећа се и да велики број грађана доживљава то парадирање као провокацију и да су се као реакција на њега дешавали велики нереди и изливи насиља.
Подсећам – Црква НИКАД није оправдавала, камоли подржавала насилну рекацију на промоцију хомосексуализма.
Лажем ли, лако је доказати.
Да ли је забрањено назвати параду „апсурдном“?
Будући да је хомосексуализам, као и сваки грех, апсурдан сам по себи будући да одвлачи човека из заједнице са Богом и предаје у руке демонских сила које су човекомрсци – како онда друштвени догађај у ком се слави (!?) тај процес може бити ишта друго но апсурдан ?
Даље се у изјави Патријарха Српског постављају питања државној власти која у доба прокламованих мера штедње троши силни новац на обезбеђивања догађаја који носи потенцијално висок безбедносни ризик и који НИЈЕ УСЛОВ њима толико милих европских интеграција
Потом се постављају питања организаторима и парадерима; дакле не државним властима и опозицији, ако ђеда Мићуна у то рачунамо.
Пита се организатор могу ли приватна права штитити гажењем моралног осећања огромне већине човечанстава?
Дакле – мислите ли да је прави начин да обезбедите себи законску регулативу која би на неки начи регулисала вашу „заједницу“ тај што ћете скаредним и провокативним плакатима, интернет сајтовима и, кулминативно, парадирањем заиста постићи прокламовани циљ?
Можда сам превидео, али ништа ни противзаконито ни противуставно до сада нисам нашао.
Видећемо за даље…
Пита се организатор; још једном организатор: Зар се презрењем Закона Божјег и моралног поретка уграђеног у људску природу оставрује људско достојанство?
Али, овде се – Боже ме прости – Његова Светост преиграла.
Наиме, питати ове људе овакво питање је као кад бисте од ливадског коња тражили да реши једначину са две непознате.
Бабићу, Ружићу и Мићуновићу, треће питање је сасвим јасно, и одражава став Цркве, Васељенске Цркве, да су хомосексуализам, педофилија, зоофилија и инцест сексуалне девијације и део истог духовног проблема.
Када се пита по чему је њихово право мање, указује се на тенденцију која постоји у „либералној“ политичкој мисли да се у законске оквире преводе прво хомосексуалци којима се не само омогућавају имовинска права, већ и усвајање деце.
Таква политичка филозофија одавно је – да погодног израза – „раскрстила“ са убијањем нерођене деце у утроби као злочином без премца распојасане људске животиње.
Стотине хиљада беба у утроби сваке године бива усмрћено; састругано ако вам није страшно у ту слику да се загледате браниоци политичког и животног лицемерја!
Тенденције те и такве „филозофије“ живота и политике јесу да је еутаназија већ легализована; да се одређене политичке организације залажу за лагано спуштање границе некажњивих сексуалних односа на 16 година и наравно да је дозвољено запитати се куда то води.
Следеће питање које је постављено организаторима је више реторско: наравно да је јасно да организаторима не само да не смета, већ и уживају у стављању комплетног државног апарата у погон њихове машине. А о сладострашћу због изазивања немира код – обратите пажњу – „браће и суграђана“, сувишно је трошити речи.
Они себе доживљавају поседницима више истине о животу и са гордошћу и презрењем гледају на све остале.
Сила која њих води и тренутно испуњава не разговара и не преговара.
А сад зашто сам скренуо пажњу на синтагму „браћа и суграђани“ у изјави Његове Светости?
Јер она свима онима који тврде да се њоме позива на насиље јасно показује да – без обзира на тмину духовног мрака и беспућа у које су залутале душе учесника и организатора параде – Црква их и даље сматра својом децом и Богу се за њих моли.
Јер, Бог не жели смрти грешника, већ да се обрати и жив буде.
И следеће питање је више реторско: дабоме да је један од циљева параде наметање хомосексуализма као легалног животног модела.
Он је већ законски заштићен и уведен у школске програме који за сада слове као алтернативни и покусни.
Као што је последње питање уједно и одговор.
Не треба пуно знања из психологије да се схвати да чињеница да нешто називате „парадом поноса“ указује на несигурност у погледу тог и таквог избора.
Део из обраћања Патријарха српског које је морао заболети старе и проверене (Мићуновић) и новопечене еврофиле (Бабић и Ружић) односи се на Србију:
• бомбардовану – ово је морало заболети.
„Па докле више то подсећање на бомбардовање!“, каже Бабић.
„Шта он хоће с тим бомбардовањем? Нису Србију бомбардовали због њега, већ због нас“, вришти Ружић.
„Ми смо такве попове у златна времена јахали“, присећа се Мићуновић.
• „морално и економски осакаћену“
„Ово је тачно за економски осакаћену“, каже Бабић и додаје: „Кад ми једном будемо власт, све ћемо то довести у ред“
„Ја ово не разумем“ зачуђен рече Ружић и, након што је проверио тачно време на Ролексу додаје: „Ми ионако нисмо ни били у власти са Тадићем, а у овој се ништа ионако ни не питамо. Е, вид’ – Дачић ме зове…“
„Јахао би ја то“, сладострасно ће Мићуновић.
• „поплављену“
„Ха!“, рече Бабић. „Сад се преиграо. За поплаву су они криви ! Чек’, новинари…Шта? Аха, да…Одбрана од поплава, кажете. Аха, да, слушам Вас…Добро, да сумирамо – требају Вам одговори на питања око Обреновца; зашто су сви без потребе ишли у Шабац и где су паре за обнову кућа које су дониране СМС-ом и из фондова ЕУ. Јавићу вам се касније…“
„Ивица је на вези и каже да оплављене Србије није било још од Отпора“, сугестивно ће Ружић. „Поплављене !? Поплављене, шефе…Добро, пренећу им. Ивица каже да је Србија напредовала и да је не брине тамо неко „по – плављивање“, већ ако неко поцрни и изгори на годишњем одмору на који ће сви иду захваљујући мерама штедње.“
Мићуновић заспао и хрче.
Шалу на страну.
Никад теже речи у историји новијег политичког живота у односима политичких странака и Српске православне Цркве изречене су од представника странака које чине готово цео српски парламент.
Како смо видели, тврде да је изношењем мишљења нарушено уставно начело о одвојености државе и Цркве.
Још једном – „изношењем мишљења нарушено уставно начело о одвојености државе и Цркве“.
После пажљиве анализе изјаве Његове Светости, позиве на насиље пронашли нисмо.
Нисмо приметили да је употреба придева „беспризоран“ и „апсурдан“ забрањена у србијанском Апсурдистану.
Лакомисленост и тежина оптужби које су изнели говори више о тројици политиканата каквих наш политички живот није скоро имао (чемерне и ефемерне личности Ненада Чанка и Чеде Јовановића ћемо на час превидети; као и другосријанску булументу).
Анализираћемо и изјаве ове тројице истомишљеника да бисмо видели шта се из њих да ишчитати (изјаве можете пронаћи на сајту Б92 у вести под насловом „Странке: Црква подстиче насиље“).
Тако је до скора широј јавности непознати Зоран Бабић поручио Цркви да се „у оно што није из њиховог домена – не мешају“.
Наиме, изгледа да је постајући шефом посланичког клуба напредњака и, на кратко, чланом управе Ватерполо савеза Бабић сазнао и границу домена интересовања Цркве Христове.
Видљиво – невидљиво.
Нематеријално – ?
Материјално, Бабићу – материјално.
Ево у српској политици 2014. године поновљене поруке совјетских комуниста.
Жив је Стаљин; умро није.
Мада је комунистички хабитус можда сувише профан за префињени напредњачки укус; ипак они баштине традиције „светле“ француске буржоарске револуције.
Нећемо сад са Вебера на Стаљина, са коња на магарца.
Немерљив допринос правној науци да не спомињемо – јавно износећи мишљење кроз питање организаторима догађаја могуће је угрозити Устав једне државе.
Можда ће и Уставни суд након што оцени уставност бриселског / бриселских споразума (ко зна колико их има и шта у њима пише, п.а.) дати своје мишљење и о овом случају?
Бољи од бољег је – ко би други до ли – Бранко Ружић.
Власник ролекса од 10 хиљада долара којег је стекао поштеним радом је ушао о домен теологије.
По њему је саопштење Патријарха наше цркве – „неутемељено, нетачно и нехришћанско“ !!?
Како речи могу да опишу ову дрскост и бахатост!?
Има ли примера игде у свету да полуобразовани политичар јавно изјави – без икаквих аргумената – да је саопштење поглавара Цркве „нехришћанско“?
Који његов део је неутемељен и нетачан?
Пише ли година на том Ролексу, Ружићу?
И опет се Џугашвили Стаљин, духовни отац ових приказа, и његове методе етикетирања јављају.
Нећемо ни Гебелса и његов метод бесконачно понављане лажи да заборавимо.
Овакве изјаве потврђују да живимо у земљи диктатуре интелектуалног пролетеријата којом владују људи који поштују једино светињу личног интереса.
„Под сјајем ружичастих звезда“ и буреком измашћеног „Информера“.
Несрећни Драгољуб Мићуновић је прича за себе и шлаг на торти.
Пренут из сна, назвао је изјаву Његове Светости „несрећном“.
Остала је мистерија – нама који смо изјаву прочитали – са којим делом те изјаве полемише.
Ту изјаву – у складу са традицијама комунистичке партије – он вероватно није ни читао, али мора бити да ту има нешто противдржавно.
Тужне су истине које се исчитавају из свега овога.
Живот у Србији је, од данас, постао нешто мрачнији и мучнији.
А чинило се да не може бити таквим…
Димитрије Косијер
Извор: Српски културни клуб
