Када ми је пријатељ рекао да треба да идемо у Чокешину, на помен јеромонаху Митрофану Матићу, обрадовао сам се. Из неког непознатог разлога жарко сам пожелео да одем на његов гроб, иако о том духовном горостасу нисам знао много. Може се слободно рећи да нисам знао скоро ништа. Читајући дела учесника Другог светског рата наилазио сам на одломке где се спомиње како је и Српска православна црква препознала Југословенски народни покрет „Збор“ као заједницу, малу, али одабрану, која је била свесна понора над којим се наднео наш народ и која се чврсто држала начела из Јеванђеља у борби за његов спас. Име Оца Митрофана спомињало се у историји добровољачког покрета заједно са величинама попут Димитрија Најдановића, проте Алексе Тодоровића, те чувених монаха манастира Хиландара, који су прискочили у помоћ овој светињи и, посветивши живот Богу, оживели овај запустели манастир. Осим тога, да су оца Митрофана убили комунисти, нисам више знао.
На пут ка славној Поцерини кренули смо 11. августа, пре подне. У глави су ми остала сећања на велику Церску битку, када је будући војвода Степа Степановић, са храбром српском војском, потукао бројно и оружано надмоћнију аустроугарску војску, чиме је непријатељ дефинитивно напустио Србију. У току тих пет дана августа, од 15. до 20. у месецу, изгинуло је 259 српских официра и 16.045 подофицира и војника.
У току пута смо освежили сећање на јунаке, браћу Недић, који су потврдили ону народну да „Бој не бије свијетло оружје, но бој бије срце у јунака“. Та два горостаса нису могла да се договоре са харамбашом Ђорђетом Ћурчијом и вођом устаника Јаковом Ненадовиће око начина супротстављања Турцима, који су кренули на Шабац. Ћурчија и Јаков су, видевши да не могу да командују браћи Недић, повукли својих пет-шест стотина хајдука, а браћа су попут славних Спартанаца из битке код Термопила, са својих 300 хајдука, цео дан спречавали продор Турака преко брда Липовица. Сведоци кажу да су изранављени, из седећег става, ослоњени леђима један на другог, пуцали и храбрили остале борце да истрају све до своје погибије.
У манастир Чокешину стигли смо са пола сата закашњења и, на нашу изненађење покрај гроба оца Митрофана нисмо затекли никога. Нисмо могли да верујемо да смо закаснили, а лично сам се осећао као да сам закаснио некоме на сахрану. Убрзо се испоставило да време не тече споро само у Војводини, а насмејана лица свештеника, монахиња и локалног становништва почела су да се појављују из манастирског конака. Свештеник Ратибор Петровић питао нас је одакле смо дошли и обрадовао се када је чуо да чокешински мученик има поштоваоце широм Србије.
Док, окупљени око гроба, чекамо да сви заједно узнесемо молитве за покој душе оца Митрофана, разговарамо о величини овог монаха и размишљамо колико је таквих посленика на Њиви Господњој, који незаслужено леже у запећку историје писане руком безбожника, којима није одговарало да се чује глас љубави, истина Богочовека Христа, која једина може да одушеви за непролазне вредности. А Митрофан је осетио како дише душа народна, да је народу доста растакања његовог бића, нетрпељивости, неправде и неморала. „Уз пуно лепих, патриотских фраза, коцкање судбином народа вукло је земљу у амбис. Коме је ово представљало сметњу, ако не непријатељима свега што је изграђивано вековима и скупо плаћено крвљу наших предака. И зар то није борба Христа и Великог Инквизитора, и зар они који мрзе оца Митрофана не говоре речи Великог Инквизитора: „И што си ти сад дошао да нам сметаш?““, пита се један млади Поцерац, аутор прве књиге о оцу Митрофану.
А, по сведочењу народа тог краја, по доласку предузимљивог монаха за настојатеља Богородичине обитељи, и манастирски живот и живот целог села као да су наједном оживели. Отац Митрофан одмах је основао позоришну трупу и организовао је бројне просветне, задружне и пољопривредне курсеве међу сељанима Мачве и Поцерја. За време његовог игумановања Чокешином, сваки посетилац би био дочек са највећом пажњом и љубављу, тако да су се госто осећали „као да су у некој бањи“. А са љубављу је примао све, без обзира на нацију, веру или политичко уверење, следећи речи апостола Павла:
„Јер будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем. И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом; онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем.“ (1 Кор. 9:19-22)
Отац Митрофан је много љубави и времена посветио младима. Као и Димитрије Љотић, који је дивној младости, на Стражилову, поручио да „живот тражи сунчане људе, да унесу мир и радост; да облаци постану лаки и прозирни; да се проведри у душама људским“, и чокешински игуман је сањао да „народу удахнемо нови идеал животни, нов занос, нову чежњу срца, јер без идеала и заноса не може се живети животом животним и правим“.
„Омладина је била неустрашиви носилац те чежње народне и својом крвљу и младим животима довела је до остварења. Ми хоћемо да народ запојимо новом чежњом да би осмислио живот свој и ускратио себи дане очајања, разочарања и лутања“.
Као и сваки добар монах, о. Митрофан је свакодневно држао монашко правило у манастиру. После Свете Литургије увек је беседио, а покојни Боривоје Карапанџић описао је једну ситуацију када је за време Свете литургије био сам у храму. После богослужења о. Митрофан је одржао дивну беседу о повезаности живих са мртвима. Рекох му после: „Па ти, оче Митрофане, због мене јединог у храму одржа онолику беседу!“ А он благо узврати: "Е, мој брате, ти мислиш да си био сам у храму. Ниси! Били су присутни сви твоји упокојени и сви твоји живи, ма где се налазили! Све сам их у храму гледао као год и тебе! И за све сам узнео молитве Господу: за покој душа умрлих, а за здравље живих!"
У свему, о. Митрофан се придржавао речи Светог апостола Павла, упућених Титу:
„А у свему сам себе подаји за углед добрих дела, у науци целост, поштење, реч здраву, незазорну: да се посрами онај који се противи, не имајући ништа зло говорити на нас. (Тит 2,7-8)“.
Са таквом својом благом „политиком“, млад, пун идеала, уверен да је способан да измени много што-шта око себе, о. Митрофан годинама је тражио свој пут ка неком друштвеном деловању. Нашао га је међу „сунчаним људима“, међу омладином Збора, где је препознао исте оне Јеванђелске вредности, уз помоћ којих се монах успиње лествицама ка Богу. Љотић је говорио:
„Како ћете загосподарити судбином земље своје, ако прво не постанете господари душе своје? Запамтите: мрачних је и без вас много. Не исплати се више бити кукавица и шићарџија. Намножио се исувише тај род. Род јуначки и мученички се проредио. Потрудите се да га попуните, али не само уснама него стварно. Учините да сунце, мир и радост царују у вашем духу прво, да би кроз вас зацарили у народу нашем“.
Кукавице и шићарџије, залуђеници светском револуцијом, они који су негирали све сем светске револуције, а отаџбину, породицу, патриотизам, брак прогласили за ситнобуржујске, видели су у о. Митрофану велику претњу. Из села Чокешене, са засеоцима, у партизане је отишло само двоје људи, од којих се један покајао и прешао у добровољце. Семе које је посејао овај духовни горостас обилно је родило и то дрво требало је хитно посећи.
Пријатељ о. Митрофана рекао му је да је Комунистичка партија осудила игумана на смрт, те га је замолио да се склони из Чокешине на неко време, јер овај мора да изврши пресуду. У противном, Партија ће га убити. О. Митрофан је дошао у Београд, да се посаветује са саборцима и Димитријем Љотићем, којем никако није било јасно зашто би комунисти хтели да убију некога, ко им није учинио ништа нажао. Ни Митрофанови другови из „Белих орлова“ нису знали како да му помогну у оваквој тешкој одлуци, али су интимно осећали да пастир не може да напусти своје стадо. Различити предлози су се чули, монах их све саслушао, а онда се тргао и пружајући им руку рекао:
„Остајте ми здраво. Ја одох да испијем своју чашу“.
На запрашеном сеоском путу сачекао га је црвени злотвор и, уз извињење, саопштио му да му је наређено да га убије, а јеромонах Митрофан му је рекао: "Чини оно што ти је наређено", да би одмах добио вечни живот од Онога коме је падао и устајао. Пострадао је као прва жртва комуниста у редовима Српске православне цркве, не навршивши ни 30 година.
Ове, 2011. године, 11. августа, навршило се 70 година од његове мученичке смрти, а само девет дана касније, 20. августа, ако Бог да, биће обележено 100 година од његовог рођења. Велик јубилеј, а игуманија чокешинска, мати Ана (Петровић) прича нам да је прошле године парастос о. Митрофану служио епископ шабачки Лаврентије и да му је том приликом уручен захтев за уношење свештеномученика Митрофана Матића у диптих Светих наше Српске православне цркве. Владика Лаврентије је у својој беседи нагласио да је, службујући у емиграцији, од познаника јеромонаха Митрофана Матића чуо само најбоље ствари о овоме свештеномученику и обећао да ће Св. Архијерејском сабору СПЦ предложити уношење јеромонаха Митрофана у диптихе Светих СПЦ.
Након парастоса, који су служили свештеници Радован Михаиловић и Ратибор Петровић, за трпезом љубави, у конацима манастира, упознали смо се са мноштвом драгих лица, а посебна част нам је била што смо разменили искуства и погледе са Поцерцима окупљеним око часописа „Глас са Цера“. Ова дружина већ пуне три година чува спомен на славне јунаке Мачве, Подриња и Поцерине, вредно ради на духовној обнови народа и труди се да у нашем напаћеном и растрзаном народу дође до толико потребног помирења између националних снага, на првом месту равногораца и добровољаца. Од главног уредника, Пантелије Петровића, сазнајемо да је прошлог месеца, уз Божију помоћ, у селу Јошева под Цером завршено подизање храма последњем православном цару Светом Николају II Романову, у чију изградњу су били укључени и сарадници часописа.
