Латинска мудрост каже да је историја учитељица живота. Дакле, заборав, потцењивање или одрицање од историје је став према животу, према садашњости и будућности. Ревизија историје могла би се показати као параван за ревизију граница. А управо тежња за исцртавањем нових граница био је кључни циљ агресора у Првом светском рату.
Велики рат почео је након ултиматума Аустро-Угарске за који је свакоме било јасно да га Србија није могла прихватити. На крају истог, 20. столећа, Србија (СРЈ) је добила сличан ултиматум НАТО-а у Рамбујеу за који се такође знало да не може бити прихваћен. Гласио је -безусловна окупација целе земље, или рат. Агресија НАТО против Србије (СРЈ) 1999. представља тачку преокрета у светским односима од релативног мира и каквог таквог поштовања система УН и међународног права, ка глобалном и интервенционизму и гажењу основних принципа међународних односа. Многи умни људи, укључујући уговорнике на овој Конференцији, сматрају да је тиме отпочео трећи светски рат.
Време од 2008. године до данас карактерише озбиљна светска економска криза. Војни издаци у свету приближавају се износу од два трилиона долара и расту убрзаним темпом. Корак по корак, свет је ушао у нову спиралну трку у наоружању. Хоћемо ли покренути иницијативе и механизме да се она заустави, или ћемо поново, баш као у очи Првог светског рата, допустити да нас увуче у понор и катастрофу?
Кратки период глобалног партнерства, замењује продубљивање глобалног неповерења. Имали воље за компромисе и враћање интересу целог човечанства за миром и напретком за све народе и људе?
У узаном кругу привилегованих концентрише се енормно богатство. На другој страни, шире се беда, сиромаштво, болести, екстремизми и тероризам. Како у условима растуће беде, сиромаштва, масовне незапослености младих – ширити људске и цивилизацијске вредности и права, схватамо ли опасност од кључања социјалног незадовољства? Да ли смо спремни да признамо да су досадашње методе сузбијања међународног тероризма искључиво војном силом храниле његово јачање и ширење?
Беда великог дела човечанства није последица растућег броја становника на планети, већ растуће неправде у расподели, у поретку који брани привилегије богатих и спречава развој сиромашних. Егоизам, непризнавање равноправности и гажење интереса других народа довели су до Првог и Другог светског рата. Хоћемо ли говорити и борити се за праведни међународни поредак, или сматрамо да у ери агресије либералног капитализма – није време за то? Да ли видимо да наметање унутрашњег уређења силом са стране, по „универзалном“ моделу, израња као основа глобалног интервенционизма, ауторитаризма и неофашизма?
Глобални ауторитаризам, или мултиполарност и праведни светски поредак односа, питање је данас?
Шта је остало од функције УН и ОЕБС за превентивно деловање, за решавање спорова мирним путем? Смемо ли да се помиримо да су се политика силе и двоструких стандарда отргли од контроле као дим пуштен из боце? Све је очевидније да смо ушли у доба хибридне демократије, сурогата цивилизацијских вредности и људских права. Демократске државне институције постале су сервис најмоћнијих корпорација војно-индустријског и финансијског капитала. Институционалне форме опстају, на националном и међународном плану стварају се нове, али стварна моћ све више се сели у уже, често неформалне, групе, некакве савете или комисије под непосредним утицајем војно-индустријског и финансијског капитала. Поступци у парламентима, укључујући и о питањима рата и мира, постају реткост, или се о њима одлучује по хитној процедури. Демократске јавне дебате о животним питањима постале су права реткост.
Физички израз милитаризације огледа се у енормном расту броја страних база, посебно на тлу Европе. Данас у Европи има више страних војних база него што их је било на врхунцу хладног рата. Зашто? Од базе Бондстил изграђене на Косову и Метохији 1999. године, ничу као печурке после кише – 4 у Бугарској, 4 у Румунији и тако редом. Старима се додају нове – тзв. антиракетни штитови, пет нових база за ротирање трупа за брзе интервенције. Све ближе руским границама. Пратимо ново издање старе доктрине ,Дгапд пасћ 0з1еп“ коју смо готово заборавили. Медији, чак и у земљама најстарије демократске традиције, имају све мање слободе.
Могу ли се униполарност и привилегије сачувати изазивањем ратова, братоубилачких сукоба, превратима, обојеним револуцијама…?
Уочи Првог светског рата било је видљиво да се поједине земље убрзано наоружавају, да паралелно јачају њихови апетити за туђим територијама и богатствима. Значење тих трендова је потцењивано. Илузије су, нажалост, скупо плаћене милионима људских живота. У „Септембарском програму“ немачког канцелара Бертмана Холвега од пре сто година (од 9. септембра 1914.), биле су јасно изражене немачке територијалне претензије према суседима, царинска унија као проширено тржиште и „немачка колонијална Африка“- записао је истакнути немачки историчар Франц Фишер. „Септембарски план“ Холвега имао је јасан освајачки, експанзионистички карактер. План Холвега може подстаћи различите реминисценције. Ево једне:
Неколико месеци по завршетку оружане агресије НАТО против Србије (СРЈ), априла 2000. у Братислави је одржан самит шефова држава и влада, министара иностраних послова и одбране земаља тадашњих кандидата за чланство у НАТО-у и високих државних представника САД. Амерички представници су тада изложили свој план преуређења односа у Европи. Ево, шта је о том „Априлском плану“ САД записао немачки политичар, бивши државни секретар министарства одбране, потпредседник Парламентарне Скупштине ОЕБС Вили Вимер, који је присуствовао том самиту:
„Европски правни поредак је сметња за спровођење НАТО планова. У ту сврху знатно је погоднији амерички правни поредак и за примену и у Европи. Потребно је да се приликом ширења НАТО (на Исток, прим. аут.) поново успостави таква просторна ситуација између Балтичког мора и Анадолије (Турска, прим. аут.), каква је постојала на врхунцу ширења Римског царства. Због тога Пољска мора бити окружена са севера и југа демократским државама као суседима. Румунија и Бугарска да осигурају копнену везу са Турском, а Србија да трајно буде искључена из европског развоја. Северно од Пољске треба остварити потпуну контролу над прилазом из Санкт Петербурга у Балтичко Море“. (Актуелна питања спољне политике, Београдски форум за свет равноправних, Београд 2006.).
Маркетинг рата, готово неосетно, развио се у нову дисциплину. Изгледа да смо се и са том „науком“ брзо саживели потцењујући опасности. Данас чак ни лаицима није тешко да уоче како се припремају, пропагирају и оправдавају агресије и изазивање грађанских ратова. Најпре се одабере жртва; следи медијска сатанизација њеног легитимног руководства; обећањима демократије и брзог „бољег живота“ постиже се дезоријентација јавности; финансира се, а по потреби, и наоружава, „продемократска“ опозиција; интензивирају се подривачке активности тзв. НВО; режирају се масакри, тровања бојним отровима, „хуманитарне катастрофе“- догађаји типа „Маркале“ (Сарајево), „Масакр у Рачку“ (Косово и Метохија),
„Мајдан“ (Кијев); следе потпаљивање грађанског рата, или оружана агресија, обарање легитимног државног вођства, устоличење „продемократске опозиције“, и коначно – преузимање природних и економских богатстава од стране корпорација, чак и појединаца из државног апарата земаља-агресора, путем тзв. транзиције, алиас – пљачкашке приватизације.
Један од узнемиравајућих савремених феномена је врло екстензивно тумачење појма националних интереса. Најпре су САД, дале себи право да проглашавају своје националне интересе практично, у сваком кутку планете и да их штите оружаном силом. Потом су их следили партнери из Европе. Пажњу изазивају учестале изјаве немачког председника Јоакима Гаука да Немачка мора бити спремна да своје националне интересе у иностранству брани и оружаном силом. Суверенитет држава над њеним природним богатствима је дерогиран. Бжежински и Олбрајт јавно тврде да природна богатства Сибира не могу припадати само Русији, већ тзв. међународној заједници! Захтеви за прерасподелу природних богатстава на планети су јасни. Подсетимо се какве су последице по човечанство изазвале амбиције Немачке уочи Првог светског рат да изврши прерасподелу колонија.
Агресори су се 1914. ослањали само на силу – Аустроугарска да заустави опадање моћи и слабљење контроле над туђим територијама, Немачка да реализује своју нараслу економску и војну моћ освајањем територија суседа, контролом правца Берлин-Багдад, а затим и целе Европе, и Африке. Ослонац само на силу, непоштовање права и интереса других нација и ароганција, како је показало искуство Првог светског рата, нису предност, већ велика слабост.
Велика опасност по свет данашњице произилази из чињенице да постоје центри моћи који верују да су предодређени да управљају светом, да им је ту мисију поверило провиђење. За њих су сви други на планети хендикепирани, дужни да трпе и слушају „посвећене“. Такви центри и данас реагују логиком и условима с краја 80-их и почетка 90-их верујући да се мултиполаризација светских односа и ток историје могу силом зауставити, а униполарни поредак повратити.
Све то није разлог само за велику забринутост, већ пре свега, позив за суочавање са новом реалношћу, за дејство снага разума, праведних компромиса и мира.
Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних
Реч на Међународној конференцији „Први светски рат – поруке човечанству“, Београд, 17. 9. 2014.
