У филму Руског института за стратешка истраживања криза Запада представљена је као цивилизацијска и највећа криза западне доминације у историји.
Ширјајев: „Ма колико да је то парадоксално, криза у Европи, криза западне цивилизације, може да нам буде од користи. Ми смо се излечили од комунистичке болести, а сада гледамо пропаст либералне идеологије, слом митова о постиндустријском друштву, о слободно саморегулишућем тржишту, о мултикултурализму, о безалтернативности иностраних инвестиција, о наводном примату финансијског тржишта, о неизбежности глобализације и неопходности да држава напусти економију. Као што видимо, све то је довело до слома европског модела, али је најбитније да сами схватимо да се у основи свега налази одустајање од истине.
Од деведесетих година смо имали навику да се са пијететом односимо према свему што долази са Запада. Посебно према свему што је европско. Према европској култури, европским вредностима, чак и према реновирању ентеријера по европским стандардима – евроремонту. Све је то за нас био знак највишег квалитета или чак циљ, а често – сан и готово религија.
У време фамозног тријумфа либерализма '90-тих година били смо пелцовани негативним доживљавањем самих себе, са мистичним поклоништвом пред Европом. Оном истом Европом коју је Михаил Јаковљевич Данилевски називао туђом нечистом силом.
Михаил Николајевич Ширјајев, аналитичар: „То сада више није тако. Отрезнили су нас бомбардовање Југославије, уништење Ирака, рат у Грузији и уништење Либије. Долазак на власт, почетком 21. века, Путинове екипе пред нас је ставио другачије задатке који се у корену разликују од безумља 90-тих година. Слава, патриотизам и Отаџбина престали су да буду погрдни, а Запад је престао да буде земља чуда. Без обзира на догађања у Европи, то што се дешава са Европом претвара се у неверицу и невероватни сан – оксиморон. Наш бивши идеал је у агонији.“
„Са преварантима Грцима не треба другачије да се понашате. У супротном, они ће нам сести за врат“ („Ле Монд“).
„У почетку Грци, затим Ирци, затим… престанимо коначно да плаћамо за сваког у Европи“ („Билд“).
То су реакције европске штампе, то пишу једни о другима. Енглези не воле зону евра у целини, Французе узнемирују Грци, Немцима су сви досадили, при чему је интересантно то што негативан однос једних према другима немају само европске новине и часописи и бивши политичари већ и политичари који су још на власти.
„Хоће ли та балканска република да остане у еврозони? Да или не? Уколико Грчка и даље не жели да се повинује, она од нас неће добити више ни цент“ (председник Француске Никола Саркози).
„Лондон је стално изложен нападима еврократа, чија је политика у супротности са националним интересима Велике Британије“ (премијер Велике Британије Дејвид Камерон).
Европска криза код нас (у Русији) још изазива изненађење, без обзира што је некадашњу очараност Европом однела река заборава. А у земљама Источне Европе, које хрле било у Шенгенску зону или зону евра, све у свему у Европску Унију, ту кризу многи једноставно не примећују.
Леонид Петрович Решетњиков, директор Руског института за стратешка истраживања: „Сада многе земље Источне Европе – наши бивши савезници, савезници Совјетског Савеза, бивши чланови Варшавског пакта и Савета за узајамну економску помоћ (СЕВ) – све те земље активно раде на томе да постану чланице ЕУ или да ојачају своје позиције у ЕУ. Тако да често помислиш да ли те земље уопште размишљају шта се дешава у Европи, у свету у целини или у САД. Дакле, да ли те земље уопште примећују шта се дешава у економској области? Не желим да говорим о политици, али зар не примећују кризу и претеће тенденције које воде распаду ЕУ, распаду економског система Запада?! Ово што раде Бугарска, Румунија, Словачка – неко од њих је већ ушао у Шенгенску зону, неко није – подсећа на тежње ка самоубиству. На укрцавање на брод који ће потонути.“
Када разговарате са политиколозима и економистима из тих земаља – осећате да и они знају да ствар иде према катастрофи?
Решетњиков: Неразумна мржња руководстава источноевропских земаља према Русији не даје нашим суседима да виде реалност, да оцене перспективе зоне евра и ЕУ. Међутим, ми би требало да увек поуздано знамо текуће стање и стварни положај наших западних партнера. Управо зато би требало да разумемо каква је ситуација економије у ЕУ у овом тренутку.
„Мастрихтски критеријуми еврозоне претпостављају да су владе дужне да одржавају укупан ниво државног дуга ниже од 60 одсто БДП. Тренутни заједнички ниво дуга у еврозони износи 89 одсто од БДП. Допуштени ниво државне задужености не прелази допуштену границу само у периферним економијама ЕУ (на пример, грчки који је 166 одсто или португалски 106 одсто), док у њеном језгру, у Немачкој, државни дуг износи 83 одсто, у Француској 87, а у Италији 121 одсто“(лист „Експерт“, број 48).
Дакле, све европске економије су се нашле у дуговима. Чак је и сама Европска Унија, по својој економској ситуацији, дужник. Како се то могло десити?
Павел Владимирович Захаров, виши научни сарадник одељења међународних економских истраживања РИСИ: „Узроци су прилично једноставни. Ради се о томе да је у првој половини 2000-тих година у Европи био тзв. кредитни бум, повезан са увођењем јединствене европске валуте – евра – и ширењем зоне евра. У то време су у еврозону ушле економски слабе земље са тзв. периферије – Грчка, Португалија и неке друге. Те земље никада нису имале снажне економске показатеље. Међутим, после уласка у еврозону, њих су у одређеном тренутку почели да доживљавају као јаче него што су биле. Не снажне као Немачка, али су и оне добиле приступ кредитним ресурима – кредитном тржишту, безмало као Немачка, Француска и Велика Британија. Добиле су прилику да узимају прилично повољне кредите по ниским каматним стопама од 1-2 одсто, повољнијим него што су кредити које су могле да добију Немачка или Француска, које имају бољи кредитни рејтинг. И од тада су те земље почеле да се задужују, и то веома много.
Почетком кризе европске економије биле су принуђене да се још више задужују, али су и камате на кредите почеле да расту. Кредити су поскупели. Чак су и међународне финансијске организације почеле да проблематичним земљама нерадо дају кредите. Тада су се земље које су упале у велику дужничку кризу почеле обраћати финансијским институцијама ЕУ. Када су Грчка и остале земље почеле да се обраћају ЕУ и ММФ и да траже помоћ, добиле су крупне кредите међународних финансијских организација. Али то није било коначно решење проблема, с обзиром да и те кредите треба враћати.“
У почетку смо слушали о проблему Грчке, али, као што видимо, по ЕУ сада постоји далеко већа опасност. То су дугови Италије и Шпаније који су огромни и једноставно нема финансијских институција које би биле у стању да реше тај проблем.
Наталија Владимировна Грибова, научни секретар Руског института за стратешка истраживања: „У суштини, сматрам да проблем еврозоне није само у Грчкој. Грчка је била само лакмус-папир, који је оголио све противречности и постојеће проблеме које ЕУ има. Зашто се толико пажње поклања баш Грчкој? Зато што се сви плаше домино-ефекта. Тржишта и инвеститори се толико плаше неконтролисаног и стихијског банкрота у Грчкој, јер се још више боје вероватног ширења кризе на Италију и Шпанију, а вероватно и на Француску зато што су управо француске банке један од повереника грчког дуга. Управо спречавање домино-ефекта и јесте разлог појачане пажње за решавање грчког проблема.“
Проблем је у следећем: повериоци Италије, Шпаније, Грчке, Португалије су европске громаде Немачка и Француска. Ако дуг Италије, који износи два билиона евра, не буде исплаћен или буде делимично отписан преко контролисаног банкрота, онда ће банке у Француској и Немачкој имати огромне ненадокнадиве губитке. То може да доведе до распада еврозоне. Међутим, у европској кризи је најважније то што та криза није дужничка, већ системска криза, криза либерализма и тржишног фундаментализма.
„Ради се о томе да садашња криза није криза само државних дугова и финансијских институција. Сада је на делу криза читавог економског система која је настајала током протеклих 30 година; криза либералног система, дерегулације и глобализације, слободе трговине и неконтролисаних трансграничних токова људи, робе и новца“ (магазин „Однако“, чланак „Крај евробанкета“ који је уредио Сергеј Јегишјанц).
Михаил Борисович Смолин, шеф одељења друштвених истраживања Руског института за стратешка истраживања: „Велика светска економска криза у овој или оној мери је повезана са проблемом морала. Са жељом огромног броја људи да дођу до суперпрофита. Сад то јасно видимо. Рецимо, систем шпекулативних трговинских операција омогућава да добијете новац уз залог у висини стотог дела онога што имате. А и да купите акције било ког предузећа не улажући при том никаква лична средства. Кад добијете те акције, можете их одмах продати, па потом – немајући у рукама никакав новац – остварити профит буквално из ваздуха. Мени се чини да је највећи проблем савремене економске кризе – трговина витруелностима. Уосталом, и бекство производних постројења у неразвијене земље сведочи да становнишво најразвијенијих земаља не жели ништа да производи.“
Морални проблеми често, на крају крајева, доводе до материјалних и социјалних проблема у животу друштва. Изградивши економије засноване на штампању новца и пребацивању реалне производње у Мексико или Индокину, а преплављујући Европу легалним и нелегалним емигрантима – западни свет је сам себи поставио темпирану бомбу. До заоштравања овог процеса довело је и брзо ширење ЕУ које је усмерено против Русије. Неразумно припајање земаља Источне Европе довело је до губитка контроле над тим огромним хетерогеним и суперсложеним организмом.
„У условима кризе драматично се испољила вододелница између земаља кредитора и земаља дужника. Земље кредитори, пре свега Немачка, јачају своје позиције и све чешће користе инструменте принуде… што огољује тенденцију продубљивања неједнакости у односима моћи и политике унутар еврозоне“ (Л.М. Воробјова: „ЕУ: Из кризе у кризу“).
Осим удаљавања од принципа демократије, ЕУ се суочила са још једним проблемом. И сама ЕУ је била формирана захваљујући том истом систему кредитно-дужничког упумпавања новца. Новац на кредит су код међународних финансијских институција и група узимале и земље и корпорације. Док је политика либерализма градила мит о постиндустријском друштву, реална индустрија је премештена у Индокину.
Правна и физичка лица су позајмивала новац и улагала у берзанске операције или су га једноставно траћила. И, када је грунула криза, ове земље су почеле да траже помоћ, да узимају скупе кредите. Тај новац се није могао уложити нигде осим у финансијске операције јер је индустрија била дислоцирана хиљадама километара далеко у Индокину, док је део индустрије на југу Европе био намерно уништен.
Аждар Куртов, главни уредник листа „Проблеми националне стратегије“: „У Бугарској и суседним земљама, на инсистирање евробирократа, били су демонтирани солидни војно-индустријски комплекси који су постојали још у време СССР. Имао сам прилику да посетим и места где су некад биле војне фабрике и да видим крајње јадну ситуацију. А локално становништво искрено жали за губитком претходних предности које су те земље имале. Те земље су демонтажом совјетске индустријске силе, која се тамо налазила, прошле пут деиндустријализације. Тачније, њихова индустрија је ликвидирана по вољи западних транснационалних компанија.“
Ништа мање страшна последица политике кредитног упумпавања није то што је читава средња класа Европске Уније практично производ тог истог упумпавања. У условима слома кредитног механизма, постојање те класе је доведено у питање.
Ништа мањи проблем ЕУ није неразумна, манијакална борба против буџетских дефицита у време кризе. То је још један мит либерализма. У суштини, смањење државних расхода доводи до смањења државних инвестиција. А то за последицу има смањење бруто друштвеног производа, што значи – и раст дуга у односу на бруто друштвени производ.
Игор Јурјевич Муратов, економиста: „Грчка је морала да смањује буџетска издвајања јер је имала пад БДП у првом кварталу 2011. године за осам, а у другом на седам одсто. У трећем кварталу пад износи шест одсто. Многи људи су изгубили посао због кресања буџета. Грци напросто раде онако како од њих тражи ММФ и добили су економски колапс. Јер многи људи због кресања буџета губе посао, плате се смањују, а због тога се смањују и тржишна тражња и индустријска производња. Када се индустријска производња смањује, расте незапосленост што доводи до следећег неопходног таласа смањења буџетских расхода јер нема буџетских прихода. Дакле, то је зачарани круг из кога се не може ишчупати. Девалвација своје валуте је једина варијанта која би се могла применити да би се изашло из тешке ситуације у јужним, медитеранским земљама. Међутим, те земље немају такву могућност због тога што имају евро. Оне немају могућност да буду инвестициони центар јер се он налази у рукама Европске централне банке. Судбина грчке економије је веома јадна. Нема краја ни конца њеној депресији. Још се не може јасно предвидети шта ће бити са грчком економијом“.
Слабо место ЕУ, које је изродила либерална доктрина, јесте и талас масовног померања становништва у потрази за послом. Довољно је сетити се догађаја у Француској када су емигранти из исламских земаља спалили хиљаде аутомобила и продавница, а спаљене су биле и синагога и католичка црква.
Решетњиков: „То је цивилизацијска криза. То није само финансијско-економска криза. То је уистину цивилизацијска криза. Разлози су бројни. Један од разлога је одустајање од традиционалног погледа на живот, од традиционалног схватања света и традиционалног осећања света у којем живимо. То се налази у самој суштини. Зато можемо да говоримо о цивилизацијској кризи Европе. О кризи европске цивилизације која се веома снажно испољава у финансијско-економској кризи и, паралелно, у моралној кризи. И у појави огромног броја разних дијаспора са потпуно различитом цивилизацијом на територијама као што су територије Француске, Немачке, Италије и других земља. То је последица те исте кризе. У томе су истовремено и узроци и последице. Ради се о снажном кретању према катастрофи“.
Главни проблем ЕУ, у суштини, има духовно-цивилизацијски карактер. Иако су формирали монетарну унију, Европљани нису могли да изграде јединствену државу. ЕУ нема јединствену финансијску политику. Нема ни јединствену спољну политику нити јасну економску политику. А нема ни јединствену цивилизацијску осу. Из свих докумената ЕУ потпуно је уклоњено свако помињање хришћанске суштине Европе. Оно што је успео руски народ у оквиру Руске империје и Совјетског Савеза – то у ЕУ није успео да оствари романо-германски свет. Европа нема јединствени центар управљања. За лидерство се води жестока и беспоштедна борба. Немачка покушава да преузме улогу лидера. У суштини, не постоји европска цивилизација. Свуда цвета сепаратизам. Нико неће да се одрекне свог суверенитета. Нико неће да жртвује своје интересе ради заједничких. Пољска вуче на страну Америке. Немачка се бори за превласт. Француска се плаши Немачке. Прибалтичке земље, Чешка, Грчка, Португалија и Ирска постале су земље другог реда.
Грибова: „Треба јасно схватити да су ЕУ и еврозона прилично разнородне творевине. Веома разнородне. И по нивоу социјално-економског развоја и по култури и енталном склопу. Рецимо, оно што је за Немца неприкосновено, нема никакве гаранције да ће то слободољубиви Грк уопште применити.“
Потпуно је очигледно да ЕУ нема ту доминанту каква је изградила византијску православну цивилизацију. Нема ни заједништва које је некада формирало католичку Европу. Другим речима, нема духовног супермотива, док се заједнички материјални интерес – као што бива у обичним бандама – урушава пред нашим очима. Способност ЕУ да даље функционише чини се веома проблематичном. Међутим, долазак дела европског света под протекторат Немачке прилично је реалан. У ЕУ су видљива два процеса: са једне стране – оштра борба Немачке за лидерство, а са друге – супротстављање тој доминацији Француске, Пољске и посебно САД.
„Џорџ Сорош замера Немачкој да Прокрустову постељу својих модела и својих интереса намеће другим земљама које живе у другим условима и имају своје приорите“ (Л. М. Воробјова: „ЕУ: Из кризе у кризу“).
Зашто је узнемирен Сорос? Зашто се САД боје снажне ЕУ на челу са Немачком? Баш зато што другачија ЕУ у реалности не може ни да постоји, тон Америке према ЕУ постао је дрзак.
„У Вашингтону је одржан самит САД-ЕУ, на којем је Обама ставио до знања савезницима да Америка нема намеру да учествује у превазилажењу европске кризе. 'Вадите се сами', изјавио је он. Нико неће спасавати еврозону на рачун америчких пореских обвезника“ („Однако“, број 47).
Ширјајев: „Међу НАТО савезницима – САД и ЕУ – наступило је захлађење. Амерички председник је отворено груб, САД су биле оштро против Силвија Берлусконија. Стејт департмент је ставио италијанског премијера на списак злочинаца повезаних са трговином људима. Лидер Немачке Ангела Меркел оштро је иступила против америчког антиракетног штита.“
„САД би трпеле шокантно понашање Берлусконија да им он није противречио у глобалним питањима. Међутим, оштра антиисламска реторика, игре са Русијом, критика новог америчког антиракетног штита ЕвроПРО, подршка изградњи Јужног тока, све је то Берлусконија претворило у одбаченог“ (Цорриере делла Сера).
„Американци су се тотално 'откачили'. Нису се понашали овако без пардона чак ни у време Буша, који ни у чему није зарезивао европске савезнике, али се ипак трудио да поштује правила дипломатског бонтона“. (Ла стампа).
„Раскол између САД и Европе постао је потпуно очигледан. Немачка оптужује САД за заверу против евра, док Американци бестидно критикују Европу. Савез САД и ЕУ већ одавно пуца по шавовима. Американци се скептично односе према покушајима Европејаца да јединствено говоре и садашњу кризу објашњавају хаотичношћу у европским институцијама власти“ (директор Трансатлантске академије у Вашингтону Стивен Сејбо).
Европејци опет критикују САД – као да је почео хладни рат између старе Европе и њене ћерке Америке.
„Нама више нису потребни заштитници. А они желе да нас штите по сваку цену. Америка је била ћерка Европе, али се претворила у њен антипод, у њеног непријатеља. Запада са великим словом 'З' више нема, уместо њега постоје два запада са малим словом 'з', који имају дијаметрално супротне идеје и карактери“ (Ђулијето Кијеза: „Исток-Запад“).
Американци заиста воде отворени напад на Европу. Агенције за истраживање рејтинга које су регистроване у САД сваки дан смањују рејтинге многим земљама ЕУ. На тај начин онемогућују те земље да се спасу, да спасу зону евра и сам евро. Говорити да су агенције за рејтинг независне организације може се једино са хумором.
Николај Викторович Стариков, писац и публициста: „У свету постоје само три рејтинг агенције: Фич, Мудис и још једна са тешко изговорљивим називом (Стандард и Пурс, прим.прир.). Те агенције не зависе од САД исто онолико колико не зависи армија САД јер представљају један од најважнијих инструмената за очување доминације Англо-саксонаца на светском финансијском тржишту. Када нам кажу да су агенције Фич или Мудис неочекивано снизиле кредитни рејтинг некој земљи, смисао тог смањења измиче простом разумевању. А ради се о томе да те агенције чак и не чине врхунски стручњаци или аналитичари чије мишљење уважавају водећи финансијски стручњаци и инвеститори из читавог света. Све државе у свету, свака у складу са законом о централној банци, имају право да купују строго одређену количину дужничких обвезница. Али све оне имају обавезу да купују само квалитетне дугорочне хартије од вредности.“
Зато, када „независне“ агенције снижавају рејтинг некој земљи, то аутоматски доводи до тога да је читав свет у обавези да више не купује хартије од вредности те земље и више нема право да кредитира ту земљу. И, више од тога, процес креће у сасвим другом смеру: инвеститори имају обавезу да продају те хартије, док смањење кредитног рејтинга одређене земље буквално за свега неколико месеци, а понекад и недеља, може да ту земљу баци на колена. Ето у чему је смисао смањења кредитног рејтинга.
Европљани схватају ко их држи за гушу и на који начин се то ради. Зато се у Европи говорило о формирању своје агенције за оцену рејтинга. О томе се говорило и пре пола године, а – како ствари данас стоје – није се отишло даље од разговора. Кад су рејтинг-агенције у питању, требало би изградити ауторитет, а да би ваша агенција постала најауторативнија у свету, у суштини вам за то нису потребни велики аналитичари и економисти, већ највећа армија и морнарица, огроман број носача авиона, пешадије, тенкова и авиона. Јер то је основни принцип на којем се базира поштовање ове или оне „независне“ рејтинг-агенције.
Рејтинг-агенције не само да снижавају рејтинг земљама еврозоне већ неумољиво подижу рејтинг земљама азијско-пацифичког региона. То доводи до великог одлива капитала из Европе. Зашто то Американци раде? Главна моћ Америке је у њеном финансијском систему. Њену економску политику већ отворено називају „емисионом“. Благостање и успех САД омогућују штампање долара и то што долар слободно циркулише по читавом свету. Међутим, зона долара у свету је почела незадрживо да се смањује.
„Чињенице говоре да ће кинески јуан истиснути долар са пиједестала светске власти у наредних десет година“ (Однако, „Јуан тера долар са пиједестала“).
„Борбу за место под сунцем води и нова азијска монетарна јединица – АЦУ, која је настала 1. марта 2006. године и представља просечну вредност валута Кине, Јужне Кореје, Јапана и десет земаља асоцијације Југоисточне Азије –АСЕАН“ (Руска газета).
Такође се зна да је и арапски свет водио консултације за увођење јединствене арапске валуте динара. Русија и Кина, Русија и Белорусија полако напуштају у међусобним обрачунима долар. Међутим, главна претња је постао евро. И ево, евро се сада заљуљао, тако да је јасно да је „арапско пролеће“, које је реализовано на Северу Африке и које се наставља у Сирији, уништило могућност увођења арапског динара. Египат и Либија су узели огромне доларске кредите, а ево сада кризе евра. Уколико сутра не буде евра, долар ће поново постати валута која ће бити неопходна за обрачуне између Данске и Португала, Немачке и Француске, Италије и Финске. Све европске земље ће бити приморане да поново узимају кредите код Федералних резерви, док ће Европа изгубити свој финансијски суверенитет.
Ширјајев: „Нема сумње да криза 2008. године и садашња криза у Европи имају основу у либералној тржишној доктрини, која тврди, са једне стране, да ће тржиште све само регулисати, а са друге стране демонстрира манијакалну жељу да у свету управља свим процесима. Светску економску кризу из 2008. године, која је у основи и кризе у Европи, активирао је, по свему судећи, сам банкарски естаблишмент. И то потпуно свесно.“
„Федералне резерве САД снизиле су каматне стопе на шест одсто у 2001. години, да би оне 2003. године пале на један проценат. Зато су Американци само у 2005. години узели кредита у износу од 750 милијарди долара. Почев од друге половине 2005. године, Федералне резерве САД почеле су да повећавају камате. Тако су камате 2006. године биле пет одсто. Од 2005. године многи зајмопримци нису могли да исплаћују хипотекарне и друге кредите.“ (Николај В. Стариков; „Спас долара – рат“).
Као логична последица, банкротирале су компаније које су се бавиле хипотекарним кредитима. После њих пропали су и они који су куповали њихове акције, а онда су пропала и осигуравајућа друштва која су осигуравала инвестициона улагања. Овде је и почела глобална криза. Тржиште осигурања ЦДС у свету је достизало 58 билиона долара и управо је криза осигуравајућих друштава била разлог претварања америчке криза у светску. Почео је хаос. И управо хаос у Европи и обојене револуције у арапском свету доприносе очувању финансијског статуса кво, који је настао у свету током 20. века.
Пошто ће ситуација у свету још бити тешка, а наша земља се и даље суочавати са претњама које долазе од наших геополитичких противника, морамо пажљиво да пратимо грешке које чини ЕУ и из њих извлачити закључке:
1. У цивилизацијској области неопходна је обнова нашег идентитета, обнова доминанти на чијим се основама формирају цивилизације и државе. У супротном, очекује нас иста дезинтеграција као и Европу;
2. У финансијској области неопходно је остварити суверенитет и достићи независност у емисионој политици. Успеси Кине указују да и ми треба да будемо главни инвеститори у своју економију;
3. Потребна нам је нова индустријализација. Стога је веома благовремен програм индустријализације који је предложио премијер Путин. Ако не обновимо тешку и лаку индустрију, Русија неће моћи да преживи предстојећу глобалну кризу. Стићи ће нас судбина Грчке, која ускоро неће имати било какву реалну производњу;
4. У сфери одбране потребно је на све начине јачати наше оружане снаге. Неопходно је улагати у фундаменталну науку и развој војног и цивилног космоса. Овде је приоритетно улагање у стратешке нуклеарне снаге.
Само то ће омогућити да решимо главно питање: да обновимо цивилизацијску целовитост која је била срушена током деведесетих година. Управо то је као свој председнички програм и предложио Владимир Путин.
„Премијер Путин је обзнанио главни задатак који има намеру да решава током свог следећег председничког мандата. Он је усмерен на изградњу Евроазијске Уније, моћног наднационалног савеза који ће бити у стању да постане један од полова савременог света“ („Комерсант“, бр. 186).
Решетњиков: „Европа грозничаво тражи излаз из ситуације и дај Боже да га нађе. Ми смо заинтересовани за ту кризу. Она може болно да удари и по Русији. Зато желимо да Европа нађе излаз. Међутим, ја као шеф аналитичког Института, засад не видим излаз за Европу. Русија може наћи излаз, и желим да поновим да је наш излаз на евроазијском простору. Имам у виду удруживање Русије, Белорусије, Украјине, Казахстана и других централноазијских република, у интеракцији са Истоком – Кином и земљама у развоју.Такође са земљама БРИКС, Бразилом, Индијом. Ту постоје одређене шансе.“
Тојнби је тврдио да системи јачају под дејством спољних утицаја, претњи и изазова. Истина, то важи само за снажне цивилизацијске организме који знају шта хоће. Знак снаге у датом случају је способност враћања својој историјској доминанти.
Ширјајев: „Ма колико да је то парадоксално, криза у Европи, криза западне цивилизације, може да нам буде од користи. Ми смо се излечили од комунистичке болести, а сада гледамо пропаст либералне идеологије, слом митова о постиндустријском друштву, о слободно саморегулишућем тржишту, о мултикултурализму, о безалтернативности иностраних инвестиција, о наводном примату финансијског тржишта, о неизбежности глобализације и неопходности да држава напусти економију. Као што видимо, све то је довело до слома европског модела, али је најбитније да сами схватимо да се у основи свега налази одустајање од истине. Покушај да се прода рог за свећу. Ми као да смо хватили сав злочин комунизма, вратили у живот приватну својину, тржишне односе, слободу кретања, али смо некако заборавили да смо у фебруару и октобру 1917. године изгубили баш оно за шта су се наши преци борили на Чудском језеру, на Куликовом пољу, на Бородину. Заборавили да су наши давни преци умирали за избор кнеза Владимира и целог нашег народа из 988. године.“
Превео: Горан Шимпрага
(Факти)
