У дилеми сам да ли да одмах изнесем закључак, па да га поткрепим чињеницама, или да идемо индуктивном методом. Ајмо прво чињенице да видимо. Толико су невероватне да вам неће бити досадно.
Сигурно сте свесни да сада све централне банке водећих система, Федералне резерве у САД, Европска централна банка у еврозони, Банка Енглеске у Великој Британији и Банка Јапана, увелико штампају огромне количине новца који убацују у финансијске системе, прво у оквиру своје јурисдикције, а затим се то прелива по читавом свету. А инфлације нема. Па где су те паре?
Три су основна „резервоара“ у која се тај новац слива: државне обвезнице, акције и банке просто „седе“ на парама (то ће се исказати као повећање рација адекватности капитала банака). Овде ћемо размотрити шта се догађа са акцијама.
У анализи ћу користити само највеће светске индексе, који апсорбују далеко највише инвестиција у акције. Не директно, наравно сами индекси, него акције компанија које улазе обрачун који индекс исказује. Укратко, реч је о највећим компанијама највећих економија Г7. Догма нам каже како се на највећим берзама толико води рачуна о свим информацијама да је цена акције неке компаније ту у најближем додиру са њеном реалном вредношћу. Како је реч о најбољим компанијама, то би берзански индекси морали да одговарају снази и перспективама укупних привреда тих земаља. То ћемо и поредити: кретање индекса на берзи и стварни раст БДП (бруто друштвени производ) САД, Јапана, Немачке, Француске и Велике Британије.
Ако посматрамо период у последњих пет година, а нарочито од јануара 2013. године до данас, чињенице су следеће:
– Јапан: нема привредни раст. NIKKEI индекс од 2013. године до марта 2015. порастао за 98 одсто.
– САД: кумулирани раст око 8 одсто, пораст ДЈИА 63 одсто,
– Немачка: од 2013. кумулирани раст око 6 одсто, раст DAH индекса 34 одсто,
– Француска: нема привредни раст ( кумулирано испод 1 одсто), пораст CAC 40 за 47 одсто,
Велика Британија: кумулирани привредни раст 6 одсто, пораст FTSE индекса 21 одсто.
Све нам ово говори да криза траје упркос „фантастичним“ бројкама и задовољству банкара, хеџ-фондова, брокера и дилера. Да је пуцање у веома догледно време неминовно и да ће наставак лоших последица суштински исте кризе тзв. „Велике рецесије“ бити гори из најмање два разлога: све могуће мере монетарне политике које су ублажиле ток кризе од 2007. године су већ искоришћене, а у протеклих 8 година је дошло до огромног повећања задужености држава, тако да је маневарски простор за реаговање битно мањи.
Проблем је, у првој равни, у томе што је врх управљачког слоја на западу изборио за себе апсолутну неодговорност за било какве последице, па и оне у којима је доказано да су криминалци, а у дубљем смислу у томе што се на овим основама више не може обезбеђивати развој западних друштава, што цео проблем пребацује на политички терен. Отуда запад нужно мора да генерише сукобе, а како су у том погледу највећи сукоби за њих најбољи лек, онда ратове. То опет значи да ми морамо нужно да се наоружавамо како бисмо били у стању да се одбранимо.
Ако верујете у снагу рационалне аргументације, погледајте бројке још једном.
Бранко Павловић
Извор: НСПМ
