Како, могу сада рећи – некадашњи – острашћени пратилац издаваштва у Србији, више од три деценије с великом пажњом посматрао сам понуду нових издања у СФРЈ, СРЈ, а сада у Србији и суседним земљама српског језичког подручја, укључујући варијанте српског језика које сада носе други назив.
У издаваштву СФРЈ постојала је велика разноврсност понуде. Иако тоталитарна, држава се није превише бавила издаваштвом у последњој деценији свог постојања, у смислу ограничавања и цензурисања, а и даље је материјално помагала издавачке куће које су имале релативну слободу одабира наслова које ће објавити, било домаћих било страних аутора. У то време, др Зоран Ђинђић је, на пример, објавио књигу код издавача Кршћанска садашњост, и то веома занимљиву књигу коју би чланови партија произашлих из ДС или чланови садашње ДС, а и њихови супарници, свакако требали да прочитају. Дакле, аутори из СФРЈ објављивали су код разних издавача широм земље, а с обе стране Европе, као и из остатка света. Пристизали су многи наслови аутора који су, пре свега у хуманистичким и природним наукама, имали шта да кажу. Белетристике је било, али је постојала огромна популарност, а од школства придавана и важност, класичној књижевности, која се тада одлично продавала.
Више по инерцији у то време, ослонац је био на левичарску мисао, али се та оријентација задржавала на хуманистичким наукама, пре свега.
Доласком СРЈ, свака контрола је потпуно нестала. Иако постоје тврдње да је режим тадашњег председника био тоталитаран, он се, барем у овој области, ни најмање није мешао. Памтимо да током владавине Слободана Милошевића порез на књиге није нипошто увођен; чак су књиге, уџбеници, приручна средства били доступнији, много, него данас.
Ни у једном тренутку у држави притиснутој санкцијама није престајало праћење главних светских токова издаваштва. Унеколико, запостављен је исток Европе, али не вољом режима, него вољом издавача (част изузецима) који су с запада добијали значајна средства да објављују наслове за које су западне фондације сматрале да треба да их чита овдашња публика. У општем, наступајућем немару према свему, класици су престали да буду најзначајнији у области белетристике, а услед недостатка средстава запостављени су аутори из области науке, скоро свих области.
Оријентација на левичарску мисао је опстала, али су се појавиле многе књиге, разних жанрова, које су биле незамисливе у време СФРЈ. У време „тоталитарног” режима Слободана Милошевића, могли смо се поново срести с делима Станислава Кракова, биле су доступне књиге Драгоша Калајића, објављена су ремек дела Саве Јанковића и да не набрајам даље. Значајно је што прави процват доживљава издаваштво књига које су везане с православном вером, а своје издаваштво појачавају и разне епархије СПЦ у најбољем смеру. Најзад, постају доступна дела Светог Николаја жичког, „народног непријатеља” у СФРЈ, али и у данашњој Србији прећутаваног, омаловажаваног и вређаног.
После окупације КосМета, а потом и насилне промене режима у Београду, од 2000. године, почиње убрзавање промена у садржају објављених књига. Та промена се показала драстичном, јер је после 15 година примењивања, почела да даје резултате.
Прво, променила се свест о томе шта је класична књижевност. Уведен је термин „савремени класици” који подразумева, уз Нобеловце, све књиге награђене у последњем веку. А систем награђивања је сличан и у свету и код нас: подобни писци добијају награде! Прво код нас: Још у време СФРЈ, најважније награде додељиване су по кључу. Да би доказао „демократичност”, Брозов режим је додељивао награде и писцима који су прозвани „дисиденти”. Углавном, част изузецима, ти дисиденти нису прогањани и убијани, попут неких аутора у иностранству, из дијаспоре, одбеглих после Другог светског рата у оправданом страху од сурове комунистичке одмазде, него су уживали све привилегије које се у социјалистичком друштву могу замислити.
У данашње време, књижевне награде додељују се искључиво по линији тзв. друге Србије. Комисије сачињавају другосрбијанци (често и сами писци књига) и ротирају се између себе, једни друге награђујући. У изборе за те награде не могу да прођу аутори који, својим ставом, слепо не следе западне вредности (не треба заборавити које су то „вредности”: „стварност је над стварностима, да су нихилизам и анархизам логички завршетак европске културе, неизбежна завршна форма европског хуманизма и релативизма. Хуманизам се неминовно извија у атеизам, пролази кроз анархизам, и завршава нихилизмом. Је ли неко данас атеист, знај, ако је доследан, сутра ће бити анархист, а прексутра нихилист. А је ли ко нихилист, знај да је до њега дошао од хуманизма кроз атеизам.” (Преп. Авва Јустин ћелијски).
Нисмо ми такво награђивање измислили. Већ од Нобелове награде, коју је још давно добио нпр. Кардучи, сигурно не најбољи песник велике Италије, награде добијају само анархисти, нихилисти, атеисти. Нобелова награда још увек инсистира на колико-толико квалитетној и оригиналној књижевности, иако, последњих деценија, мање. Међутим, данас се класицима сматрају добитници разних награда: од Букерове – не најгоре од свих – па до разних Оранж и не знам каквих награда за књижевност?! Чак, у програму многих српских школа, у обавезну лектиру улази полу-књижевност попут серијала о Хари Потеру?! Заиста, образовна вредност тог серијала не постоји… Књига је добра ако је бестселер ЊуЈорк тајмса, продаваност је постала доказ квалитета, иако сам квантитет никада није производио квалитет.
Најпопуларнији аутори се производе; опште је познато да је, пре објављивања, књига Ден Брауна била прва на листи Њујорк тајмса. Не ради се о претплати на Давинчијев код, ког је, наводно, написао Ден Браун с сарадницима, него о стварању, произвођењу хитова. Отупели потрошачи, а данашњи конзументи књига су попут свих осталих потрошача других добара (ништа осим тзв. акција – распродаја лоше продаваних књига, или застареле робе – данашњег читаоца књига не може да привуче). Вуче их реклама и унапред, пре објављивања, пренаглашена популарност наслова. Ко ће пре купити (не обавезно и прочитати) наслов за који им је наглашено да је бестселер!
Нови књижевници се обучавају писању на разним колеџима креативног писања, где се стилски и тематски укалупљују у савремени свет размишљања. Код историјских романа то је најприметније: сви актери имају данашње западне моралне, емотивне као и ставове према сексуалном опредељењу – тако да се данас историјске личности приказују кроз призму савременог феминизма, хомосексуализма и владавине „људских и животињских права”. У питању је чисто фалсификовање историје, и то свесно фалсификовање, у циљу мењања остатака хришћанског морала и људске свести у сваком човеку на планети, па и код нас Срба, чиме се ствара утисак неминовности садашњег, аморалног животног става савременог човека.
Хуманистичке и природне науке доживеле су праву катастрофу; нпр. популарна психологија с науком углавном нема никакве везе. Књиге за самопомоћ помажу само остварењу профита; читатељи се или сасвим помере од стварности и почну да доживљавају реалност на основу матрикса на који их упућује текст књиге. Или, што је издавачима пожељније, постају „навучени” на читање књига које ће им помоћи да се остваре као јединке (нипошто као личности), пре свега у послу и сексу. У остваривању тог циља све је допуштено, јер, наопако, западни човек мисли да циљ оправдава средство, заборављајући да доброг резултата нема без добрих средстава за остваривање циља. Чак ни Фројд није очекивао такво обесмишљавање науке, иако је умногоме заслужан за то.
У природним наукама изузетну популарност имају наслови које пишу „светски признати научници” попут Ричарда Докинса. Не желим да набрајам даље. Дакле, искључиво острашћени, лажљиви незнабошци – који никад неће прихватити научну и људску објективност и искреност. Нпр. једног филозофа Херцена, или писца Карела Чапека (цитираћу: „Алквист: Против прогреса, постоји ли молитвеник? Јелена: Држим да нема. Алквист: Е, то је штета.”), или кембриџског професора, астронома, Џемса Џинса, па и Ајнштајна и наших Михајла Пупина и Николе Тесле – имају прођу на нашем тржишту научних књига…
О књигама из области историјске науке, још је теже писати. Да није малих, независних издавача који једва крпе крај с крајем, имали би само издања пребогатих издавача дотираних с запада, из НАТО земаља, који не презају да прекрајају историјске чињенице својим издањима и да релативизују сва достигнућа нашег, али и свих слободољубивих народа. Књиге о Првом светском рату препуне извитоперења његових узрока, доводе до данашњих изједначавања бораца против нацизма и фашизма с самим Хитлером у Другом светском рату. А књиге које износе лажну тезу о пресудној српској улози у изазивању Првог светског рата објављују управо српски издавачи, дотирани с запада, бришући превасходну одговорност Аустрије, Немачке, али и наших суседних земаља, који су рат изазвали и, попут хијена, наскочили на нашу несрећну земљу, Краљевину Србију. Исти су убрзо започели и Други светски рат, с истим резултатима, а наши издавачи и улогу нашу, као и свих Словена, више него релативизују. А помаже им у томе и ’’наша’’ савремена књижевност у белетристици.
Издања из философије, осим грчких срећом увек присутних класика, сад се базирају на троцкистичким идејама с запада, док било који други облик мишљења није допуштен код нас.
Тзв. регионалну културу, тј. културу из околних земаља које нису у границама данашње Србије а припадају, реално, српском културном подручју, у циљу „помирења”, навелико представљају разни дотирани издавачи. Неупоредиво нам је лакше да упознамо, кроз књиге, нпр. савремену косовску драму (наглашавам: не КосМетску), дело у ком се наводе само шиптарски аутори, него сопствену савремену драму или драму САД, Русије, Кине, Немачке… Објављивање таквих књига нашироко и надугачко подржавају јавни сервиси, у којима представљање таквих дела добија огроман медијски простор. Популистички аутори из непосредног окружења (БиХ и Хрватске највише), сврставају се по нашим књижарама у домаћу књижевност. Ти писци који, када би их ико питао, никада не би пристали да буду у друштву Лазе Лазаревића, Његоша, Симе Пандуровића итд. јер нису Срби; не осећају се Србима, а рекламирају се у свим медијима.
Испоставља да се Србима, намеће извитоперено југословенско осећање – јер оригинално југословенство Краљевине Југославије никада није инсистирало на нестајању српског идентитета – а све у циљу некаквог преумљења, признања непостојеће кривице српског народа, и одустајања од свог народног наслеђа.
Изнео сам стање садашњег издаваштва у Србији, које је, као и у свим областима културе, потпуно антисрпско, директно у власти Новог светског поретка. Има ли решења? Мислим да има.
Ако узмемо у обзир чињеницу, да су конзументи производа савремене западне културе – пре свега књига из области модерне белетристике и популарне психологије, тј. западне подкултуре преовлађујуће у данашњој Србији – углавном жене, морамо мислити о њима. Неопходно је вратити жену њеној основној улози. Жена је стуб породице, уистину целог друштва (ако га схватамо као народну заједницу). Савременом подкултуром, жени се намеће да је сексуални објект, пословна, заузета, неудата (још боље, бездетна а разведена), а сама у потрази за сексом. На сваки начин јој се одузима природна свечовечанска потреба за заједницом, која почиње од брачне. С обзиром да се оне информишу из женских часописа, за почетак, требало би покренути православно, верски оријентисано, штиво – под насловом, нпр. Удата жена, Мајка или нешто слично – часопис за данашњу жену. Могао би то бити и интернет сајт, док се не стекну услови за штампано издање. Обрађивао би све области које занимају сваку жену – од очувања здравља, преко здраве исхране, до васпитања деце; препоручивати културна дешавања и књиге, које вреди пратити.
Независно од проблема жене, имамо и општи, свенародни проблем. Огромна већина књига, наших и страних аутора, штампана је латиницом. Образложење је наводно прагматично. Латинична издања могу се продавати и на тржиштима околних земаља које познају само једно писмо, док једновремено наши познати лингвисти, другосрбијанци, тврде да нам ћирилица и не треба. Држава би морала реаговати: ослободити од плаћања ПДВ-а књиге штампане ћирилицом, као и књиге у латиници које су за извоз. Осталим латиницом штампаним књигама, оставити ПДВ, а медијима који филмова и серије објављују у латиничном преводу додати већи порез. Врло брзо, стање на тржишту би се изменило у позитивном смеру, јер извоза наших књига и нема. Увозимо латинична издања из Црне Горе, Хрватске и БиХ пре свега, а извозимо само у области сиве економије кроз продају на црно по разним сајмовима књига у окружењу, од чега држава има само штете. Но, то држава не сме да уради, док се не промени Систем, те морамо сами да радимо на томе да се публикују сва издања, штампана и електронска, ћириличним писмом.
Морали би снаћи начина и снаге, само нема средстава, да популаризујемо српски став. Пренећу руски начин размишљања, из часописа Геополитика, аутор је Олег Наменски, а став је изнео на Округлом столу у Савету руске федерације, на ту тему: „Све док не буде материјално исплативо да се буде ‘професионални Рус’, проруски глас ће слабити. Проруска делатност треба да буде исто тако исплатива као и проамеричка. То је тржиште и Русија на том тржишту треба да буде конкурентна. Новом руском покрету су потребни специјално обучени менаџери, продуценти који могу да делују у друштвеној сфери”. Препоручујем цео текст „Како да Руси наставе живот у Украјини” из Геополитике бр. 85, јер се могу повући паралеле за дешавања и код нас, пре свега у Рашкој, на КосМету и у српској Војводини.
Но, Србија није Империја, попут Русије, а професионални Срби до сада нису учинили ништа добро код нас. Стога, треба наћи српски начин, као и за све остало. Срби морају на основу традиционалног друштвено-политичког искуства да изнађу свој Систем, уместо урушеног постојећег. Дијаспора би требала да нађе, данас скрајнуте, искусне људе из друштвених области, и кроз контролисане фондове, почне да ангажује стручњаке који ће, радећи на обнови српског народног бића, моћи да нормално живе и раде. То не укида основну поставку грађења српског идентитета на чојству и јунаштву; напротив, финансијска независност јача храброст и разборитост, док немаштина не доноси полет у одбрани народног интереса, што је очигледно данас у Србији. Преморени од ратова, незапослености, без икакве перспективе, и обичан народ и стварна елита народна, повукли су се и ћуте. Ниоткуд се не појављује могућност за здраво и корисно деловање на друштвеном и политичком плану. Стога, апатија је захватила цело народно биће.
Потребно је изградити јак издавачки центар, који би објављивао српске јуначки и национално оријентисане књиге из целог света. Пјотр Мамонов, велики руски покајник а бивши припадник панк-рок подкултуре Русије, рекао је да треба гледати филмове које вас није срамота да погледате с петогодишњим дететом. Такав став треба имати према култури уопште; никада Срби нису избегавали културне утицаје са свих страна света. Одабир треба да буде вођен овом Мамоновљевом реченицом.
Где и како пласирати књиге, музику, филмове? То је огроман проблем, ког нису свесни ни Срби из Србије, камоли дијаспора. У Србији, по угледу на запад, постоје трговински ланци и они господаре тржиштем. Наизглед, њима је само профит битан. Међутим, да би опстали, они се морају повиновати званичном политичком и друштвеном окружењу – а оно је другосрбијанско, противнародно – те објављују подобне књиге, рекламира одговарајућу културу и граде култ потрошачког друштва. Ако се не повинују, одмах се појављује држава и кроз разне инспекције укида сваку могућност опстанка. Дакле, не оптужујем трговинске ланце, него Систем. Систем је проблем, а до његове промене треба живети.
Неопходни предуслови за такав пројекат су, пре свега, средства и јединственост. Заједничка мисао. Да би до тога дошли, морамо се вратити основном српском становништву – а то је једноставно заједница у Духу Светоме. Помирење, свих са свима, који су делатници на националном пољу и заједничка акција. Прво, то треба да учини наша дијаспора, јер је у Србији коју недовољно познају каква је данас, наступио западни час, и област таме захватила све српске земље. Пре него што срушимо Систем – директан производ Новог светског поретка – морамо доћи до критичне масе свесних људи. Да би до људи стигли, морамо имати средства.
Било би дивно када би у Србији установили неку награду за разне области уметничког и научног стваралаштва, попут руског Златног витеза, али универзалније, обухватајући сва интелектуална прегнућа, која би на трогодишњем нивоу истицала најбоља остварења која нису противнародна и која освешћују о стварном деловању НСП-а. Постоје већ разне организације које раде на националној ствари, и из њих би лако дошли до квалитетног жирија и доброг избора дела која вреди наградити. Можда би се, у сарадњи са СПЦ, тај жири и та награда могли лоцирати у Пећкој патријаршији, чиме би ојачали духовну везу с тим битним центром културе Срба и створили материјалну потпору да се она даље развија.
Овим завршавам преглед стања издаваштва у Србији. Понуђена решења можда ће некоме изгледати сувише лака и материјална. Међутим, решења која предлажем су једина могућа, али изузетно опасна за оне који би, унутар Србије и околних земаља, покушали да их спроведу. Чак и они интелектуалци, чији политички ставови се у многоме подударају с ставовима власти, уколико дигну глас против НСП-а, страдају. Најбољи пример да пишем истину је недавно (април 2015) свирепо убиство црногорског либерала Саше Марковића, аутора сјајне књиге „Манифест против империје”, чијим часним, јуначким сенима, посвећујем овај текст.
Морам додати: почетком маја ове године пронађен је у својој кући мртав и отац Саше Марковића. Медији су одмах објавили да је реч о самоубиству и ту је истрага стала…
Озрен Тугановић
