Недавно је један текст објављен на личном блогу ауторовог познаника изазвао мноштво реакција не само на „патриотској блогосфери” којој је намењен, већ и међу новинарским удружењима и гласилима, који се обично називају другосрбијанцима. „Из другог табора” су чак призивали репресивни апарат, да се покрене и заштити нам милу и драгу људско-правашку жабокречину.
Не чуди бројност ових реакција, јер и сам наслов је веома интригантан: „Само снајпер Србију спашава”. Наравно, мисли се као политичко решење.
Овом приликом не бих улазио у раскољниковске дилеме, које ни сам аутор не помиње, нити себе препоручује као човека оштрог ока и сигурне руке. Схватам овакав позив као метафорички крик очајника, који види да се сурвавамо у пропаст, а да решења нема. „То је једина озбиљна политичка концепција”, прокоментарисао је овај текст/случај један мој пријатељ.
Да ли је баш тако, јесмо ли све пробали, да ли смо исцрпели све политичке опције, па нам сад остаје само „снајпер”, односно политички нихилизам, који нема алтернативу? Пробали смо све, осим да судбину узмемо у своје руке. На власти су се изређали и „курта и мурта“, али нисмо имали народну власт.
Како ћемо је имати, кад се и нисмо борили за народну самоуправу, која би била израз самосвојности и самовласти. Ризикујући да испаднем наиван казаћу да постоји озбиљна политичка опција пре „снајпера” и да се она зове – народна самоуправа.
Народна самоуправа има две димензије: хоризонталну и вертикалну. Хоризонтална димензија представља простирање власти на одређеној територији, а вертикална начин управљања највишим државним органом, народним представништвом – скупштином или сабором.
Остваривање народне самоуправе није питање децентрализације државне управе, већ могућности да људи са одређене територије узму стварно учешће у одлукама која се тичу њихових живота, а не да буду „топовско месо” предизборних кампања. То би се могло остварити када бисмо стварно имали општине у правом значењу те речи. Општина то је организација у којој једна заједница решава ствари од општег значаја. Ово што ми данас називамо општином је округ око једног, углавном, већег града у којем се појам заједнице потпуно изгубио или је обесмишљен у оквиру месних заједница, које ингеренције имају колико и добровољна ватрогасна друштва.
Изгубили смо сеоску општину, а градови који су општински центри су сувише велики да би се уочавала веза између власти и конкретног живота и реалних потреба. Зато су наше „локалне самоуправе” затрпане ЛАП-овима, „локалним акционим плановима”, који подсећају на некадашње петолетке, јер су у својој суштини мртва слова на папиру. У таквој ситуацији „потемкинових села“ од самоуправе најбоље пливају професионални политичари, који без ичије контроле несметано крчме локални буџет и средства јавних и комуналних предузећа.
Други још важнији аспект народне самоуправе јесте начин бирања народних представника. Овај аспект је важнији из простог разлога, јер се на тај начин народна самоуправа простире на целу државу, која тако постаје стварни сервис народних интереса, што, ваљда и јесте смисао демократије. Садашња државна управа је сервис политичких партија. Појавила се идеја да број посланика треба са 250 смањити на 150. Овакав какав је парламент се комотно може укинути, јер практично не одлучује ни о чему. Законе предлаже Влада, а посланици само дижу руку. Опозициони посланици да би одиграли своју улогу или из неког личног интереса, претходно пљују и омаловажавају те предлоге али стварне контроле ту нема. А, конкретно, у садашњем српском парламенту ни стварне жеље да се води другачија политика.
Основни закон Отаџбине и основни начин остваривања народне самоуправе јесте да најбоље снаге ума и карактера узму учешће у државним пословима. Како то да се изведе? „СТРУЧНОСТ ПРЕ ПОЛИТИКЕ”! Да се сетимо предизборног слогана једне мени неомиљене партије, из ко зна које године. То што они тај слоган нису провели у дело и што су, отворено водили макијавелистичку политику, односно једно причали, а друго радили и себи то уписивали у врлину, не значи да слоган није исправан.
Њега потврђује и разрађује један проглас, који је недавно једна друга политичка партија (која је била у власти са претходном) послала као писмо одређеним струковним удружењима. Навешћу један мањи део тог писма/прогласа:
„Уверени смо да је једини пут за оздрављење наше државе у томе да одлучујућу реч у дефинисању програма мера за излазак из кризе имају они који раде и доказали су се у свим сферама постојања државног организма.”
Ова два цитата, односно слоган и цитат који сам навео, показују да чак и они против којих је „основни закон Отаџбине” директно усмерен, увиђају неопходност примене овог закона. Кад то кажу људи из партија, онда ми томе немамо шта да додамо или одузмемо.
Само се поставља питање да ли то партије, односно било која партија, чак и најдобронамернија, може да спроводе у дело. Питање је наравно реторско, а одговор негативан. Партија је по својој суштини, по својој природи, збирни интерес личних интереса једне групе људи – дакле КЛАН. Клановска политика по дефиницији онемогућава општенародну политику, која једино може да изрази народну самоуправу. Само на основу природне поделе рада могу се добити стварни народни представници. Партијске поделе су вештачке и стварају „политику наших људи”, која и доводи до ситуације „сјаше курта, да узјаше мурта”.
Да би се водила општенародна политика која захвата целокупни народ, као основна претпоставка јесте промена владајућег духа. Дух себичности, материјализма и индивидуализма мора да буде замењен духом саборности, који увиђа неминовност органске стварности живог народног бића и неопходност његовог остварења.
Само тако, преображен, са враћеном вером у идеале, који су од вајкада били наши светионици, наш народ ће добити самопоуздање неопходно за управљањем сопственом судбином. Само тако ћемо стећи одговорност за сопствено постојање.
Ненад Адамовић
