АЛЕКСАНДАР ГРБИЋ
Српски либерал је продао душу своме Мефисту за – привид битности. Он је морална и интелектуална бижутерија
Одмах да се оградим: мислим искључиво на данашњег српског либерала, и либерала у најширем социјално-политичком значењу ријечи, а не у значењу привредно-економском. И биће доста ако дамо само брзопотезну психолошку скицу тога изванредног бића: савременог српског либерала.
Српски либерал вазда мрзи или презире свој народ: или га мрзи као дивљу звијер, или га презире као домаћу марву. За српскога је либерала његов народ увијек једно од тога двога: или нешто насилно, крволочно и безумно, нешто што се води чистим инстинктом и што је још с оне стране разума, ријечју – дивља звјер; или је, напротив, тај народ нешто недостојно, тупо, смијешно и прљаво, ријечју – домаћа марва. С једне стране, дивља звијер или домаћа марва, а с друге стране, увијек – човјек. И то најфинији, највиши тип напреднога европског човјека, чист рафинман, српски либерал.
Да ли му ова мржња и презир избијају у предњи план или су понешто сублимније дати – ово је питање појединачног стила и темперамента. Једно је само сигурно: српски либерал никада није начинио покушај да разумије свој народ. Tо се судара са његовим универзализмом, његово је срце превелико, а разум још већи, да би се он занимао тако ситним и недостојним предметом. На овом мјесту се претходно питање воље да разумије сопствени народ поклапа са питањем сујете: tout comprendre c’est tout pardonner? Српски либерал је израстао и развио се на потреби и уживању да кињи, опадава и даје моралне продике; његово је обраћање увијек са висине. To је можда најсујетније створење које живи у Срба, а из овога исходи један парадокс који је истовремено и сва тајна српског либерала. Тај је парадокс сљедећи: само би у једном случају српски либерал мрзио свој народ и дубље и више него сад, а тај је случај – кад би тај народ већ био „бољи“, „напреднији“, „људскији“, кад би свеукупно био више по либералном укусу, просвјећенији, либералнији српски народ.
Уколико не настоји да разумије, него је задовољан да само нацифра своју мржњу и презир ученим ријечима, утолико српски либерал не може бити учитељ нити поправљач свога народа, и кад би марио такав позив. Нико још није ничему научио тога којег мрзи или презире. Учење и поправљање тражи духовно додиривање, а ово је немогуће тамо гдје су мржња, презир и гађење. Напротив, само обострано поштовање, или разумијевање имају снаге да стварно уче и поправљају (ово је, нпр, смисао Толстојевог Васкрсења, уже – благотворно дјеловање покајника Нехљудова и аристократских револуционара на преображај Каћуше Маслове; напротив, српски либерал је дат више у лику револуционара Новодворова, човјека свега сатканог од сујете, слијепе зависти, и најниже воље за моћ).
Тако српски либерал остаје у процјепу између сопствене мржње и сопственога презира, и, уколико смјера на активност, остаје немоћан да ишта стварно покрене, тј. остаје заточеник личне сујете. Он је, дакле, лажни просвјетитељ. И ово је прави разлог што српски либерал није данас у парламенту, а не некаква фиксна идеја о авангарди српскога либерализма, о томе да њега Срби још нису достојни.
Како се гнуша садржаја, појма, досљедно се јежи и на сам термин: српски либерал мрзи ријеч народ, она му заудара по заосталост и тоталитарно одзвања, зато он каже – грађани. Како је већ то љепше и напредније: грађанин! Само грађани, дакле, а никако народ. То су супротни појмови који се међу собом потиру: народ је нужно објекат политичкога процеса, грађанство, напротив, је његов субјекат. Грађанство то је – народ изашао из своје незрелости, ишчаурен народ, народ расцвјетани. Народ – то је анахроно биће, а грађани – то је биће савремено. Nomen est omen.
Како је све то лијепо, једноставно и сређено у његовој глави. Ако бисмо сликовито представљали мишљење српскога либерала, онда би то био некакав призор дивнога, геометријски уређеног „мануфактурног пејсажа“ над којим, у топлом и мирисном прољетном ваздуху, лако пливају звуци Марсељезе. А да се та љепота излије из његове главе у стварност, томе смета само дивља звијер или домаћа марва недорасла да разумије како је све то у ствари тако лијепо и добро.
Српски либерал воли велике ријечи, и његова је омиљена забава жонглирање големим ријечима. Има прегршт лијепих ријечи, и њима он оцртава свој идеал: Просвјетитељство, грађанин, слобода, систем, мултикултуралност, транспарентност, Европа, напредно човјечанство, ћију-ћи! Има и пун тоболац страшних ријечи, и по потреби их штедро одапиње: фашизам, деведесете, ксенофобија, геноцид, шовинизам, глиб, неонацисти, Оријент, диктатура! Његова ревност у означавању историјски баналних ствари великим ријечима чини знатну штету, јер су велике ријечи важне, али само дотле док остану велике ријечи. Кад би он барем био духовит у тој игри! Овако: као год што би се златни ковани новац од превелике употребе излизао до непрепознатљивости, тако и овдје релативишу се значења великих ријечи њиховом свакодневном употребом. Српски либерал мисли да ријеч ништа не кошта (само несој ријеч не кошта ништа), али са историјског становишта ријеч кошта највише: „names so deep and names so true, they’re blood to me, they’re dust to you.“ (L. C.)
Наш господин либерал и нема правога историјског становишта (али он нема ни правога компаративног мишљења, и појаве разумијева издвојено, и временски и просторно). Он говори обично о „оптерећености историјом“ у пејоративном знаку, док се он тога већ ослободио. Народ у историји он разумијева само хоризонтално а никако вертикално, или само синхроно а никада дијахроно с обзиром на његово историјско постојање. Народ су само живи, никако и мртви; и он одбија да буде талац мртваца. За српскога је либерала историја нешто успутно, у најбољем случају, само ризница поучних примјера. Историја за њега никада није непрекинути ток, игра сила, јединствена ријека збивања, у којој живи и он, српски либерал. Јер он је слободна индивидуалност, он је искочио из историје, он је прво испарио да би се потом кондензовао у капљу која, лебдећи у зраку, гледа наниже на те смијешне капи што су се слиле у јединствен ток. (Само за љубав довршености ове фигуре о српском либералу и кишној капи: пара се у правилу кондензује око неке честице у зраку, обично гарежи или прашине, која се назива – језгро капи). Зато српски либерал не мисли историјски, него воли искључиво апстрактне појмове: људска природа, природно право, природно стање итд, из чега онда исходе опште вриједности: братство, слобода, једнакост. Са становишта природе он суди историји; зато се он згражава што народи овдје нису способни да наједном схвате да су браћа, једнаки, грађани итд. Али и у овим општим либералним одредницама он остаје рђав шегрт: само врло ријетко критикује он одступање од тих начела у западним земљама, или њихов „небратски“ и „неједнак“ однос према земљама „другог и трећег свијета“. Запад је за српскога либерала рајски врт према којем он само мјери колико је гадан свијет у коме он живи.
(Један философско-неисторијски интермецо: српски либерал нпр. са ријетком озбиљношћу до данас истрајава на волтеровским максимама: écrasez l’infâme! – каже он, или се волтеровски не слаже са нама али зато брани наше право да изнесемо своје мишљење. Овоме се човјек мора и невољно насмијати кад види његово невино увјерење да је савремен, чак напредан, јер се, наравски, ништа није десило за двјеста година, а ми смо једнако заостали као и прије Француске револуције. У стварности, пак, тај витез тужнога лица лупа на отворена врата.
Друго, српски либерал у правилу схвата слободу негативно, као слободу од неке спољне принудне власти, а врло ријетко позитивно, као могућност самоодговорног дјеловања. Строго доктринарно: српски либерал је скоро без изузетка знатно поједностављени Лок, добро засољен хедонизмом. Напротив, он је врло ријетко Кантов либерал који смјера на „морално слободну личност“, како је писао на Фронталу један аутор у свом врло чудноватом тексту. Ко да повјерује у то да српском либералу држава смета да буде слободно моралан?)
Српски либерал је сујетна наказица. Он ужива у изазивању јавне саблазни својим слободоумљем. Како то онда чини? Поступајући доста штедљиво са сопственим трудом, одабире најкраћи пут: он ће пљунути на досадна предања и гусларско самохвалисање, изругиваће се заосталој традицији и њеним лажним ауторитетима, оскврнути сваки олтар националнога духа и културе, претурити све то паганско, примитивно и оцвало. Па кад се на њега подигне бура и клетва народна, он ће се само наново узвисити над тим неотесаним простацима. Знаће и да поносито носи „жиг издајника народнога“, и да га разметљиво показује: он је дисидент у туробној паланци, он је хуманиста међу крвопијама, он је напредни европејац у тамном вилајету. Уколико је сујетна наказица њему је гоњење од својих истинска насушност, и то да га куну и ударе каменом, стално тако извана потврђујући његову вриједност. А како би другачије? Сократа су отровали, Христоса разапели, Бруна спалили, Спинозу и Толстоја изопштили, велика мисао и слободно увјерење се имају платити! Праведно је да и знатнога господина српскога либерала ужасно гоне његови неразумни саплеменици. И ово је лице вриједности српскога либерала: само утолико он сматра да вриједи, уколико је супротстављен народу и држави, тако да сав свијет види њега разумнога.
Наличје вриједности српскога либерала је у сљедећем: он свеједнако жали невину жртву, али само ако је неко из његовог народа био џелат. И тада он увијек више мрзи џелата него што жали жртву, што се јасно види из стила његовог наступа, и што довољно говори о његовом човјекољубљу. Само тада жртва искрсава у свијести српскога либерала, ако ју је убила она дивља звијер, она иста коју он цијелога живота неуморно прогони. Зато је та туђа жртва у свијести српскога либерала само функција тога његовог гоњења, а никако није самостално морално осјећање. И само зато он непрестано вади марамицу за јавне сузе и „бичује се због туђих гријеха“.
Српски либерал је само поскорупљени човјекољубац. Ово је разлог што му се неријетко поткраде презир и за ту жртву, и за народ из кога је та жртва, јер српски либерал и тај народ презире, премда га не мрзи. А презире он у истини сваки народ који би да постоји нешто другачије него што постоји Енглез или Француз. Ово ријетко разумије онај други, народ над чијим историјским удесом ламентује и чије жртве оплакује српски либерал, јер је том народу, разумљиво, угодно чути како српски либерал страшно грди Србе. А кад грдите свој народ, тада на простору са оваквом историјом, и са оволико гробова међу народима, у очима другог имате поштовање већ по самом чину, јер ту и не суди разум него осјећање: зато је важнији стил и жестина грдње него аргумент и разложност грдње. Због овога се и најслабија памет и можда најнезнатнији карактер могу добро сакрити под тим големим шеширом хуманости: грди свога па ће ти одмах признати вриједност и храброст, а да нико и не пита за разлоге. Ако и пита, српски либерал има готово туце разлога: то је consensus gentium напреднога човјечанства, Запада, који је извор и увир вриједности српскога либерала. То је изван сваке сумње, то је готова, задата вриједност коју онда ваља само рјечито заступати, и узносити се њоме пред дивљим звјерима и домаћом марвом. Ко да ту одвоји пропагандну пројекцију од историјске истине, ко да разликује consensus gentium од курса неколико развијених земаља (тзв. међународна заједница), па и у тим земљама, ко да одвоји став јавности и народно расположење од дјеловања политичких првака – али шта се то све тиче српског либерала, de omnibus dubitandum важи само према унутра.
За потребу оваквога дјеловања, српски либерал има нарочито да благодари једном хиру историје: он се родио на овом простору да гледа рат, и да види све његове ужасе. На том се онда развила ријетка либерална вјештина: писати о рату послије рата, и писати апстрактно-разумно, неисторијски, напредно и са узвишеним моралним чувством. Са свим оним чега у рату нема. Рат је зато за српскога либерала вјечито надахнуће, рат је дубок џеп препун свакојаких ужаса које он онда вади да би се над њима згражавала његова виша моралност и тим згражавањем се непрестано јавно потврђивала. Он је први генерал послије битке.
Престоничка либерална интелигенција српска, знала је тако одувијек да галами на свој дивљи народ, и зазивала „дажд од сумпора и огња“ да се обори над тима и таквима. А онда? Кад натисну народ „жив клан, недоклан“ из РСК или са КиМ, поражен и потјеран, онда се српски либерал љути што су те бескрајне колоне избјеглица, тако мусаве и одрпане, својим таљигама, својим живим тијелима и својим прекобројним завежљајима све запрљале и огадиле, обарајући тако престоничку хармонију, и идилу њену, у којој је српски либерал пио вино, ишао у позориште, писао новинске чланке и декламовао по телевизијским емисијама.
* * *
Занос је увијек изазов и добрим ауторима. Без њега нема правога писања ни правога говора, али је зло и кад занос загосподари писцем или говорником, те се он поведе за ријечима умјесто да иде за мислима. Ово остаје трајно искушење коме покаткад нису могли одољети ни неки знатнији писци. (Поезија може имати знатне користи од заноса, већ нешто мање умјетничка проза. Али ми сада не говоримо о умјетнику него о политичком говорништву и књижевности политичкој.)
Има тако и нарочити занос за ствар који потпуно овлада српским либералом и уништи сваку озбиљност и строгост мишљења; ово се надомјести театралним стилом и ројевима фраза. Понеко бунцање српскога либерала може се објаснити једино оваквим подлијегањем заносу, некаквој нарочитој екстази његовој, налик на екстазу шамана коју би изазвала Psilocyba или Amanita muscaria, у којој се указују визије и откривају оностране истине. Овдје је прилика примјетити: српски либерал је и иначе више тип жреца него тип философа-научника.
Овакво падање у занос често се виђа, рецимо, код Чедомира Јовановића. Чедомир Јовановић је потпун слуга ријечи, у њему има много од глумца и глумачке сујете, зато ријечи загосподаре њиме, и мимо њиховог значења, и врте га на четири стране, као што ријечи у пјесми понесу глумца-рецитацитатора те он често диже и спушта глас, и завија сасвим мимо значења и смисла. Тако је било доста комичних сцена у тв дуелу Чедомира Јовановића и Милорада Додика (за нас важно јер је тема РС, и западни Срби), као што и иначе ово прати свако „разлагање“ Чедомира Јовановића чим он падне у занос. (Ако уопште има смјешнијег политичког заноса од заноса српског либерала, онда је то само занос људи са хиљаду лица, нпр. занос Николе Шпирића или Александра Вулина. Као да би се ови људи могли заносити било чим до сопственом коришћу.)
За нас је ипак занимљивији други случај, у којем се такође један српски либерал бави западним Србима и РС, текст Теофила Панчића Белзебубова земља. Позивам читаоца да прочита тај текст, како би разумио редове што слиједе, о овом запису, уколико он може бити узорни примјер наступа српског либерала.
Овај је текст смислен само ако се призове у помоћ пишчев занос за ствар. И ту не мислимо на барокни ватромет увреда који свједочи једино о пишчевом либералном сладострашћу, које прати његово стављање насупрот дивљој звијери, стављање узорног Србина, писца, насупрот неузорним Србима. Ту се може прочитати и неисторијска перспектива и типично либерални солипсизам писца, некакав манихејско-гностички дуализам добра и зла, салонска танкоћутност у погледу на рат, мржња према своме народу-џелату, саосјећање и презир за народ-жртву, итд. Патетични предтекст за тиху генерализацију. Све је ту неиздрживо бујно и смијешно наметљиво, а нарочито либерална претјеривања, нпр. како је стварање РС најсрамнији догађај „откад се историја записује у књиге и хронике“. Ипак је претјерано то казати за српске злочине ако смо читали о кампањама Александра, Цезара, Јустинијана, Карла Великог, Чезареа Борџије, Бонапарте итд; или, уколико западно напредно човјечанство има право на убијање и прогоне у свакој историјској епохи, онда да поменемо Атилу, Одоакара и Теодориха, Џингис Кана и Тамерлана, и друге знатне „варваре“ из „историјских књига и хроника“ који су се подигли на Запад, а који су опет злочинци нешто вишега домета и стила од гадних западних Срба. Да и не помињемо два велика рата XX вијека (јер и овдје опет могу Срби бити најгори, као што је и право) и Нероне новога времена, да се тако „либерално“ изразим. Џорџа Буша, господина и госпођу Клинтон, Саркозија и Дејвида Камерона нећемо убрајати јер интервенције у Авганистану, Ираку, Либији и Сирији, скупа са најодвратнијом нуспојавом у облику ИСИЛ-а, су изрази настојања напредног човјечанства да цивилизује нецивилизоване народе, слично као што су раније чинили Ернан Кортес или Франциско Пизаро. А крв нецивилизованих, природно, мање вриједи, једва нешто више од крви лисице или курјака, док, сасвим екстремно, живот човјека Црне Африке вриједи ваљда колико и живот инсекта на зиду. Тај Запад, у који се куне господин српски либерал, у протеклих двадесет година само је и показивао да је полудио од моћи.
(На концу, ниједан злочин се не може правдати другим злочином, и српски злочинци нека редом одговарају, као и сви остали. Али се историјском перспективом стаје насупрот глупостима српскога либерала, јер историја Срба у Босни и Херцеговини није почела рођењем Теофила Панчића или каквог другога српског либерала, нити су они уопште битни за ту историју. Сад рецимо о народном духу: Срби су тако имали најдубље историјско искуство погрома у Другом свјетском рату које их је могло забринути поводом сопственог опстанка у држави коју су од једног тренутка престали сматрати својом. То није никакав лудачки хир и садистичка обијест, то је историја, то је психологија, то је покушај да се свестрано разумије – али шта се све то тиче српскога либерала.)
Замишљање једнога народа, или неке његове групе, као потомства својих великана је најомиљенија глупост образованог свијета. Једно је народ, а друго су велики појединци, поготову умјетници, који уопште не морају бити највиши израз народнога типа. Али, рецимо и тако, и тај Бетовен и тај Гете нису се гадили крви и освајања, о чему свједочи њихов однос према Бонапарти, Бетовенова Eroica и његово обожавање првога конзула, као и Гетеови сусрети са Бонапартом, и његово одбијање њемачког национализма. Тај Гете није могао да мрзи Французе јер је „толико дуговао томе народу за своје образовање“ а не зато што они нису убијали и извршили инвазију на њемачке земље; унификацију Њемачке је, додуше, одбијао превасходно из културних разлога, као што није био ни демократа превасходно из културних разлога (овдје му је сличан и поменути Шопенхауер, који се, уопште узев, и није нарочито и системски занимао политиком).
Тај Гете се није гадио ни српскога народа, ни српске квинтесенције дате у народној поезији, која је често и крвава, и осветничка, и брутална, јер је знао да мисли – историјски. Тога Гетеа, који и није никаква национална појава, стављати насупрот нацистима је недотупавна сентименталност, и типично либералног типа, једнако као и аналогно противстављање западних Срба према Доситеју, Тесли и Кишу. Посредно се овим ставља у изглед бар однос сличности између западних Срба и нациста, што српски либерал и иначе воли да чини. Ако је он овакве аналогије наплатио – врло добро! (Помињемо текстове Јелене Попадић у „Политици“: Како зарадити 45.000 долара прештампавањем старих текстова и Наклоњеност према Косову и Црној Гори). Ако пак није наплатио, онда је бесплатно испао глуп, из заноса, а то му и није најбоља цијена.
А ако бих ја сад ставио Теофила Панчића и друге српске либерале насупрот Његошу или Црњанском, као њихове потомке, онда би по логици нашега писца – српски народ имао да се због тога стиди, колико због националног осјећања ових соколова, толико и због њиховог разума и талента.
Либерално обожавање француске Републике са њеним liberté, égalité, fraternité, у знаку је ђачке наивности. Као да је она настала из цвјетног полена и лептирова пухора, а не из праха и олова, као да се и за њу није лила крв и француска и туђа, као и она да није једном настала а да је прије тога није било, као да и она са становишта ancien régime-a није била незаконита, као и она да није у своме коријену имала и терор, и пријеки суд, и гиљотину, и силовање, и паљевину, и прогон, и тамнице (и као да свих тих ужаса није било у сваком рату који је историја забиљежила). Као да Дантон и Робеспјер нису држали говоре које су држали, и као да се тековине револуције касније нису шириле на Бонапартином војевању. О овоме довољно говори и добро знана слика „Слобода води народ“ којом је Ежен Делакроа симболички представио сва слободарска стријемљења, почев од 1789. па до Јулске револуције: слобода је жена, босонога и голих груди; носи мушкету са бајонетом у лијевој а барјак у десној руци и – гази по мртвим тијелима сабораца и непријатеља, не знајући засигурно да и њу већ у сљедећем тренутку неће пробити куршум. То је једно мушко виђење једнога историјског настојања, и ту нема никаквога цвијећа ни лептирова. А ако се историја досљедно обухвати погледом са пацифистичкога становишта, онда је она у цјелини само списак злочина и ужаса која су људи једни другима чинили. Овакав озбиљан критички однос према рату, скупа са испитивањем односа идеала и злочина, чита се код неких њемачких, руских и швајцарских класика, чита се можда и у полемици Сартра и Камија, али не и код српскога либерала. Он је код њега недозрела догматска фарса и идеолошки плићак.
Српски либерал је продао душу своме Мефисту за – привид битности. Он је морална и интелектуална бижутерија, карикатура толстојевске самилости, силиконски Чомски, пацифистички anencephalus. Као што уопште Србин доста наликује Русу по души, и по врлини и по пороку, за српскога либерала важи једнако оно што је за рускога либерала казао Шатов у Злим дусима: „Наш руски либерал је прије свега лакеј, и само то и гледа како би коме год обућу очистио.“ (И иначе, неколико овдје изнесених теза знатно дугују Ивану Шатову, како не би само српски либерал неисторијски мислио.)
* * *
Супротност српскога либерала није националиста него популиста, са његовим одвратним удварањем и празним ласкањем: српски либерал кињи из личне сујете, српски популиста ласка из личне користи, а ниједан у истини не мисли о народу него само о себи.
Против српскога либерала се има борити идејама и истраживачким новинарством à la Јеленa Попадић. Никако физичким насиљем, као што мисли отужна националистичка штенад која је жељезним шипкама напала Теофила Панчића. Српски либерал, премда ужива у увредама, премда трује и заводи, до данас није достојан противник. Његове ће софизме раскринкати и боље учен папагај.
Треба ли казати: српски популиста је знатно опаснији!
Извор: Фронтал.срб
