Гијом Фај је један од водећих мислилаца нове политичке философије европске деснице. Значајан због дела као што су „Зашто се боримо: Манифест европског отпора“(2011) и „Колонизација Европе“(2016). У овом броју „Искре“ објављујемо ексклузивно увод у његову књигу „Археофутуризам:Европски поглед на постапокалиптично доба“(2010) као илустрацију лутања десне мисли у Европи пред неминовним крахом демократије и, чини нам се, њеног неминовног повратка живој снази извора која се огледа у православној цивилизацији византијског профила
Основну нит ове књиге чине три логички повезане тезе.
Прва тврди да је садашња цивилизација, производ модерности и егалитаризма, досегла свој коначни врхунац и да јој као резултат конвергенције катастрофа прети скора глобална катаклизма. Многе цивилизације су ишчезле у прошлости, али то су биле несреће које су погађале само одређене делове земаљске кугле, а не целокупно човечанство. Данас, по први пут у историји, светска цивилизација – глобално простирање Западне цивилизације – је угрожена сустижућим правцима катастрофе произведене имплементацијом њених идеолошких планова. Драматична ланчана реакција догађаја креће се ка тачки без повратка која по мојој процени може да се догоди током раног XXИ века, негде између 2010. и 2020. године. То ће увући свет какав познајемо у хаос и проузроковати један истински културни земљотрес. Те ‘линије катастрофе’ тичу се животне средине, демографије, економије, религије, епидемије и геополитике.
Садашња цивилизација неће истрајати у томе. Њени темељи се косе са реалношћу. Она се не судара толико са идеолошким контрадикцијама – које се увек могу превазићи – већ, по први пут, са физичким зидом. Стара вера у чуда егалитаризма и философије прогреса – која сугерише да је могуће имати ‘и јаре и паре’ – сада се ближи крају. Та бајковита идеологија довела је до све неуверљивијег света илузија.
Друга теза: индивидуалистичка и егалитарна идеологија модерног света није више погодна у све већем броју сфера које се помаљају у нашој цивилизацији. Да бисмо се суочили са будућношћу, биће све неопходније усвајање једног архајског начина размишљања, који је такорећи пред-модерни, не-егалитарни и не-хуманистички начин – онај који је способан за обнову вредности наших предака односно ‘уређених друштава’. Већ сада напредак у технологији и науци, нарочито у биологији и информатици, више не може да се савлада модерним хуманистичким вредностима и начинима размишљања; већ сада геополитички и друштвени догађаји указују на жестока и насилна избијања проблема који се тичу религије, етике, производње хране и епијемије. Неопходно је вратити се основним питањима. Стога указујем на нову идеју: археофутуризам. Та идеја ће нам омогућити да начинимо раскид са старомодном философијом о прогресу али и са егалитарним, хуманистичким и индивидуалистичким догмама савремености, које нису прикладне за нашу потребу да размишљамо о будућности и преживљавању гвозденог доба које је на помолу.
Трећа централна теза: већ сада би требало да смо у позицији да замислимо последице тог хаоса, односно пост-апокалиптичног света, судећи према принципима археофутуризма, а који су радикално другачији од оних које је поставила егалитарна савременост. Ова књига пружа њихов преглед. Бесмислено је покушати и започети реформе инспирисане провизорном мудрошћу и рационалношћу: човек једноставно није способан за тако нешто. Он реагује једино када се нађе сатеран уза зид, дакле у крајњој опасности. Оно што ћу овде понудити биће једна врста менталног тренинга за пост-апокалиптични свет.
***
Термин ‘конзервативна револуција’, који се често користи да опише наш ток мисли, није довољан. Реч ‘конзервативан’ има демобилишуће, анти-динамичне и пре свега застареле конотације. Данас се не ради о томе да ли да се ‘сачува’ садашњост или да се врати скора прошлост која није успела, већ о томе да нам се врате наши архајски корени који су нам некада припадали, и који су, да тако кажем, најприкладнији победоносном животу. Један пример, међу осталима, те инклузивне логике: синтетисати технолошку науку са архаизмом – измирити Еволу и Маринетија, Фауста и Тежаке.
Контроверза међу ‘традиционалистима’ и ‘модернистима’ постала је јалова. Не би требало да се сврставамо ни у једне ни у друге, већ да будемо археофутуристи. Традиције постоје да би се прочишћавале, прегледале и одабирале: јер многе су у прошлости бивале заражене вирусима који су се данас премножили. А када је у питању модерност, она вероватно више нема своју будућност.
Свет будућности биће управо онакав каквим су га предвидели Ниче и велики али неправедно – или можда праведно – изигнорисани философ Рејмонд Рује.
У овој књизи, желим такође да позитивно дефинишем те флексибилне и пре свега неутралне концепте ‘пост-модерности’ и ‘анти-егалитаризма’ конструишући један нови термин који описује идеологију која тек треба да се развије: виталистички конструктивизам.
‘Конвергенција катастрофа’, ‘археофутуризам’, ‘виталиситчки конструктивизам’: увек сам се трудио да пронађем неке нове концепте јер ћемо једино кроз идеолошку иновацију да избегнемо ригидне и застареле доктрине у једном свету који се убрзано мења и где се опасности непрестано развијају из једног облика у други.
Указујем на некакве путеве, не формулишем догме; мој циљ није да доказујем своје тезе (које припадају ономе што је Сократ називао доксом – ‘мишљењем’ које је отворено за расправу), већ да покренем дебату о круцијалним проблемима, и то на такав начин да се пробије у идеолошку безначајност, слепило и сиромаштво које је систем свесно створио не би ли скренуо пажњу народа и тако прикрио сопствени неуспех. У друштву које сматра све оригиналне идеје субверзивним, које тежи да обесхрабри идеолошку имагинацију, и које жели да уклони мисао у корист спектакла, основни циљ мора бити буђење свести људи, покретање трауматичних проблема и пуштање идеолшких електрошокова: шокантних идеја.
***
Нисам желео да напишем један традиционални есеј, издељен према поглављима и са каквом кабастом структуром, те сам зато одабрао летимичан преглед са основним цртама, просветљавајући их на појединим местима, не би ли књига била што лакша за читање. Уосталом, не ограничавам стриктно своју дискусију на њену централну тему, већ покушавам да је повежем са сродним питањима какво је на пример тренутна демографска колонизација Европе од стране афро-азијских народа, а која се лицемерно назива ‘имиграцијом’. Пред крај књиге читалац ће пронаћи футуристичку политичку приповетку која ће га увући у археофутуристички пост-апокалиптични свет, у годину 2073, у срце ‘Евросибирске федерације’.
***
Сада када се прави проблеми налазе поново у центру пажње, требало би да раскрстимо са меким идејама. Некима ће се многе од мојих сугестија учинити идеолошки делинквентним у контексту владајуће идеологије и псеудо-девичанских песмица њених лицемерних предводника. Али, оне су управо такве.
Можете се запитати због чега нисам објавио ниједан идеолошки текст за тринаест година због чега сам тек сада покренуо своју битку са идејама. То је претежно због тога што сам, проводећи доста времена ‘са непријатељем’, схватио многе ствари и што сам био способан да обновим и прилагодим своју позицију. Да бисте се радикално супротставили једном одређеном друштвеном моделу, неопходно је да га добро познајете, изнутра. Одувек је било веома занимљиво стајати у срцу непријатељског војног механизма, дакле бити у свету, а не изван њега: ‘тактика кобре’.
Чак штавише, све већи улози и све снажнија гравитација знакова који су наговештавали предстојеће катастрофе навели су ме да се вратим на бојно поље и поново заузмем позиције које сам својевремено усвојио, када сам био активан у Nouvelle Droit, како бих потражио прикладније путеве према овом ‘посебном случају’ (Карл Шмитов Ernstfall) са којим се тренутно суочавамо. Несумњиво, ти нови путеви којима би требало да кренемо су далеко радикалнији од оних које см промовисао пре тринаест година – ‘радикални’ у смислу ‘фундаментални’ а не ‘екстремистички’.
Нашем току мисли се нуди једна реална историјска шанса, јер: прво, чињенице доказују да смо у праву; друго, глобални систем који је утврдио наш идеолошки непријатељ само што није ударио у зид реалности и пао у амбис, како у Француској тако и у целом свету; и треће, владајућа идеологија нема ништа ново да понуди – никакво решење – осим уколико не противречи сама себи. Њен једини одговор састоји се од привида и изговора, у покушају да натера људе да забораве и да им преусмери пажњу: оно што је Ги Дебор описао као стратегију ‘спектакла’ у време док је све ово добијало на снази. Уместо тога, данас, упркос чињеници што смо софистициранији хиљаду пута, та стратегија запиње и подрхтава попут мотора с празним резервоаром. Суочавамо се са заглушујућом идеолошком тишином, створеном изанђалим, смекшаним вредностима и недостатком убеђености у сопствена уверења. Нити доказани интелектуалци имају било какву интелектуалну ‘вијагру’ која би их стимулисала. То је критична комбинација околности коју би требало да шчепамо за косу.
***
Морамо поново да уздигнемо идеју о револуцији, становишту које су шарлатани левице изневерили и већ више од два века погрешно тумачили. Својевремено је дневна новина Цомбат употребила добар слоган ‘од отпора до револуције’. Не ради се о једноставном одупирању деструкцији која се одиграва пред нашим очима и шири запањујућом снагом, већ о осмишљавању ‘онога што долази после система’, на основу светоназора (и идеологија и доктрина које из њега произилазе и које би било вредно описати) који је у суштини револуционаран: светоназора који чини радикалан раскид са савременим вредностима и моралом, како би обучавао људски дух за свет будућности и чинио активне мањине спремним да искусе тај раскид и непристрасно усвоје једну археофутуристичку етику.
Наш ток мисли, у ширем смислу, мора се нужно ујединити на једном европском нивоу, игноришући притом провинцијске расправе и ускогруде доктрине, и то на такав начин као да граби прилику која му се пружа: стицање монопола над алтернативном мишљу – бунтовничком мишљу. Извуцимо корист из садашње глобалне кризе и уобличимо предлоге који би могли да побуде свест младим људима.
Требало би да се клонимо освртања у прошлост односно уназађивања и да се фокусирамо на рестаурацију и реакцију, јер су управо последњих пар векова ти који су нам пренели богиње које нас сада изједају. Дакле, ово је питање повратка архајским и праотачким вредностима, док се истовремено осмишља будућност као нешто више од пуке екстензије садашњости. Футуризам против модернизма. Архаизам против везивања за прошлост. Модерност није успела, урушава се, а њени следбеници су они који су истински реакционари.
***
Стојимо лицем у лице са варварима. Непријатељ више није изван, већ унутар зидина града, а владајућа идеологија, парализована, није способна да га уочи. Она замуцкује, скрхана својим сопственим разоружањем, и предаје се: то је тренутак да се преузму узде. Садашње друштво је саучесник злу које га прождире. Из тог разлога, уколико се идеје нашег тока мисли покажу као ефективна алтернатива, хор привидних девица ће управо њега оптужити за две демонске анатеме: субверзију и побуну. Зашто да не?
Требало би то да очекујемо. Требало би да се упустимо у битку без примедби на цензуру и прогон, и без ишчуђавања уколико валдајућа идеологија изневери сопствене принципе којима се бори против свог апсолутног непријатеља.
У односу на систем, а нарочито на интелектуалну левицу – његовог највернијег пса чувара – наш ток мисли и са њим повезане политичке силе сада се налазе у једној поприлично сличној ситуацији у којој су се левичари и анархисти налазили маја 1968. године у односу на естаблишмент. Премда, ипак постоје неке значајне разлике: са једне стране, радикална левица и анархисти су тада предводили борбу за ојачавање радника, једну уназађујућу, симболичну битку са нереалним улозима; са друге, они традиционалнији левичари и десничарска владајућа сила су тада заправо делили исту егалитарну идеологију, док су се сукобљавали око тога како и до које мере би то требало да буде примењена. Што се тиче екстремне левице данас, као што ћемо видети, она служи да убрза званичну идеологију у пракси, док скрива улогу коју игра кроз псеудо-неслагања: заправо, она ни на који начин не доводи у питање доминантни глобални модел цивилизације или економије.
***
Баш насупрот, ситуација у којој се наше снаге налазе у односу на систем слична је оној која је постојала током тридесетих: никакав договор није могућ (осим на страни потенцијалних издајника парламентарне деснице, која сачињава пре свега један значајни део владајуће класе): једина стратегија је општи рат. Усвајањем једног револуционарног становишта које за циљ има рушење цивилизације, морамо бити спремни да се суочимо са тоталним ратом – са борбом без милости. Очито, непријатељ ће гледати како да нас се реши на све могуће начине, баш као што ћемо ми морати да будемо потпуно сигурни да ће његов повратак на политичку сцену бити потпуно неизводив.
Као што Хелдерлинов чувени стих каже, ‘Ово је тај поноћни час света’. А када се сунце буде поново појавило, јутро ће припадати нама. Ђорђо Локи је такође веома слично говорио о томе: живимо у интеррегнум-у између колапса система и стварања новог метаморфног универзума.
Постоји једна тренутна потреба за развојем светоназора који би могао да послужи као заједнички чинилац за наш ток мисли на једном европском нивоу, и који нам у нужним ситуацијама може помоћи да савладамо мање сукобе проузроковане неслагањима у доктрини или ставу. Појам археофутуризма свакако може томе допринети. Као што је Ниче већ прорекао, ‘Човек будућности је онај коме ће остати најдуже памћење’.
***
Јасно је да остајем привржен општем значењу појма ‘национализма’, који је међутим у свом европском, континенталном контексту схваћен као опречан оном француском којег смо наследили од скептичне философије Револуције. Бити националиста данас значи приписати тај концепт његовом оригиналном етимолошком значењу, односно ‘бранити домаће припаднике становништва’. То повлачи са собом раскид са оном традиционалном идејом о нацији и држављанству коју смо наследили од егалитарне философије Доба просвећености. Бити националиста данас значи прихватити становиште о ‘европском народу’, које постоји и које је угрожено, али које још увек није политички организовано за своју самоодбрану. Могуће је бити ‘патриота’, односно неко ко је везан за своју супконтиненталну отаџбину, а да се притом не заборави да је она један органски и витални део сународника чија се природна и историјска територија – чије се тврђаве, рекао бих – протеже од Бреста па све до Беринговог мореуза.
Истина је да се за тај облик данашње Европе, ту ‘ствар’, треба борити. Међутим, та историјска тенденција европских народа да се уједине упркос свим недаћама мора се бранити до самог краја. Неки од мојих ставова у овој књизи, везаних за естаблишмент Сједињених Европских Држава или Евросибирске федерације, могу шокирати извесне људе. Али да не буде забуне: ја нисам поборник бескичмене Европе из Амстердамског уговора, нити сам један од непријатеља Француске. Дакле, поновићу још једном да су путеви оно на шта указујем овде: оружја за покретање дебате и покушаји да се укаже на неке ‘вредносне смернице’ – никако не нудим једну затворену доктрину.
Европској омладини – оној изворној – су потребне идеје помоћу којих ће се суочити са непосредном опасношћу, а не видео-центрична банчења или хуманитарна цмиздрења у атмосфери једне софистициране цензуре и репресије. ‘Митерановска генерација’ је мртва, однео ју је враг и паралисао неуспех. Сада је тренутак за дисидентску генерацију да се уздигне. На њој је да замисли незамисливо.
***
Ако жели да преживи, наш народ – био он у Тулузу, Рену, Милану, Прагу, Минхену, Антверпену или Москви – се мора се преобразити и прихватити ‘праотачку снагу’. У супротном, као што се већ дешава, бићемо потопљени виталнијим, млађим и мање добронамерним народима који су у уортачени са делинквентном буржоазијом и који ће – шта год да учине – бити збрисани са таласом којег су тако безумно и проузроковали.
Усудимо се да замислимо незамисливо. Усудимо се да истражимо и наставимо стазом коју је утабао један бунтовник и визионар: извесни Фридрих Ниче. Од отпора до револуције, од револуције до препорода.
Извод из књиге уступљен љубазношћу издавача за Србију – „Укронија“, Београд
