Пуковник Игор Панарин главни је аналитичар Организације договора колективне безбедности (ОДКБ), војног савеза на челу с Русијом и један од најзначајнијих службеника руске Владе. „Искра“ ексклузивно доноси превод на српски његовог текста „Гладијатори хибридног рата“ који садржи основне поставке руске стратегије одбране и начин поимања непријатеља
Хибридни рат (енгл. hybridwarfare) – термин који се појавио крајем XX века у САД да би се разумела војна стратегија, која обухвата као целину обичан рат и информациони рат. Треба нагласити, да у свету нема јединственог и општеприхваћеног термина. Сама реч «хибридни» означава истовремену употребу више облика притисака (информационо-идеолошки, финансијско-економски итд.) на противника. При томе, активност оружаних снага има, иако важан, али само делимичан удео у том рату. Појам «хибридни рат» се доста широко тумачи у редакторском предговору часописа MilitaryBalance 2015. као «употреба војних и невојних инструмената у интегрисаној кампањи, са циљем постизања фактора изненађења, иницијативе и добијања психолошке предности, са употребом дипломатских могућности; свеобухватне и брзе информационе, електронске и кибероперације; прикривене и тајне војне и обавештајне активности, заједно са економским притиском».
Са наше тачке гледишта, методологија хибридног рата почела је да се разрађује крајем XIX в. у Британској империји. Она се надала да ће сачувати своју светску моћ помоћу комплекса разних, укључујући и тајне, методa вођења рата. Због реализације идеје стварања светске Британске империје са глобалним империјалистички парламентом Сесил Родс је 1891.године уз учешће лордова Балфура, Ротшилда, Милера и Ешера (друг и овлашћено лице краљице Викторије, а касније –најближи саветник Едварда VII и Георга V), као и Вилијама Томаса Стеда (најпознатији сензациони новинар тог времена) формирао удружење «Округли сто» (RoundTable). То удружење је затим учествовало у формирању «Савета за међународне односе» у Њујорку и Краљевског института међународних истраживања у Лондону. Историју «Округлог стола» добро је описао амерички историчар Керол Квигли (1910–1977) у свом раду «Енглеско-амерички естеблишмент», који је написан 1949., али је издат тек 1981.године.
Један од циљева «Округлог стола» био је повратак Сједињених Америчких држава у састав Британске империје. Као главно средство за реализацију тог циља било је формирање Федералног резервног система (ФРС). Истовремено је био постављен задатак да се ослаби Руска империја (да она не би могла да помогне САД), која је у периоду од 1861.–1864.године помогла САД у току грађанског рата, пославши две ескадриле у Њујорк и Сан-Франциско ради одбране северњака од британске флоте.
ФРС је формиран 1913.године, после финансијске кризе коју је 1907.године организовала британска обавештајна служба преко контролисаних америчких банака. Затим је у САД помоћу имплементације система одговарајућих коментара било формирано јавно мњење за подршку идеје о потреби нових финансијских структура за сузбијање сличних финансијских криза. Делом стратешке операције за формирање ФРС било је и организовање победе Вудро Вилсона на председничким изборима. Енглеска Банка (приватна банка, формирана 1694.године.) тајно је финансирала изборну кампању будућег преседника САД Вудро Вилсона. Деликатне задатке у финансирању изборне кампање Вилсона извршавао је Едвард Хауз који је био тесно повезан са британском обавештајном службом. Формирање Федералног резервног система (ФРС) САД може се сматрати једном од првих операција хибридног рата у финансијско – економској сфери. Као резултат његове реализације, економски и финансијски систем САД постепено је пао под потпуну контролу одређене групе лондонских банкара и политичара. ФРС је био формиран 23.децембра 1913.године у складу са донетим законом о ФРС који је донео Конгрес САД. То је постало могуће захваљујући доласку на власт Вудро Вилсона, чију кампању су великодушно финансирали британски банкарски кругови. Цена председника САД Вилсона за успех била је доношење закона о ФРС.
Фебруарски државни преврат 1917.године, који је довео до пада апсолутизма и распада Руске империје, такође се може сматрати успешном операцијом хибридног рата против Русије, коју су реализовале западне масонске снаге и британска обавештајна служба МИ-6. Није тајна да су главни извршиоци фебруарског државног преврата (масони, либерали и генерали-побуњеници) били подржавани од стране британаца и управљани из Лондона. Савремена западна стратегија хибридног рата почела је да се развија у оквиру такозваног хладног рата(1946.–1991.), започетог против СССР по инициативи Винстона Черчила. Хладни рат је фактички био хибридни рат, који је Запад водио против СССР-a. У току тог рата вршене су свеобухватне саботажне, идеолошке, економске активности, формирани су «агенти утицаја» Запада у совјетској елити, СССР је циљано био увучен у замарајућу трку наоружања, рат у Авганистану и тд.
Изазови и претње подривајућег деловања у форми хибридног рата нису адекватно оцењени од руководства СССР, које се упорно спремало за класични рат и разматрало војну силу и атомску претњу као основу за очување државног суверенитета. Поједини приступи методологији хибридног рата описали су 1920 – их година наши домаћи војни стручњаци. Генерал – мајор Александар Свечин – »руски Клаузевиц» сматрао је да ће се будући рат развијати на више «фронтова» – политичком, дипломатском, економском итд. Идеју комплексности будућег рата бранио је у својим радовима и генерал-потпуковник Андреј Снесарев, који је истицао, да периоде када се не воде оружане борбе, неопходно је попуњавати «невојним операцијама». У њима «стратегија не ради мачем већ другим средствима, макар и туђим: агитацијама, уништавањем непријатељске привреде, превагом у стварању својих снага и т.д.». Интересантан је приступ предложио пуковник руског Генералштаба Евгениј Меснер, који је у емиграцији већ после Другог светског рата писао о томе, да у току «војног метежа » ратује се не само регуларном војском, већ и нерегуларном силом (агресивном дипломатијом, нафтним несташицама , оружјем порнографије, наркотицима, испирањем мозгова, тероризмом). Али у СССР-у ови приступи се нису развијали.
У оквиру стратегије хибридног рата Запада дејствовао је циљани систем економских санкција против СССР. У циљу контроле извоза робе и технологија, забрањених за извоз у СССР и државе Варшавског блока, државе чланице НАТО пакта и Јапан су 1949.године основале Кординациони комитет за контролу извоза (КОКОМ). Његов циљ је био омогућавање контролисаног технолошког заостајања СССР. Фактички, 2014. године, после припајања Крима Русији, Запад је применио против Русије санкције, које су аналог онима које су деловали много година раније против СССР. Циљане манипулације са ценама енергената такође су биле део важне технологије хибридног рата Запада против СССР-а. Све се понавља 2016. године, само операције хибридног рата у смислу циљаног снижења цена нафте спроводе се против садашње Русије.
Крајем 1980-х година, уз моћну организациону, финансијску и информациону подршку из иностранства, започети су крвави конфликти на територији СССР. Руководство СССР било је неспособно да се супростави ненаоружаној агресији против државе и да не допусти њен распад 1991. године. У процесу распада СССР-а крајње негативну улогу одиграо је Генерални секретар ЦК КПСС Михаил Горбачов, који није могао, или није хтео да се супростави хибридном рату Запада.
У данашње време озбиљан ударац по систему обезбеђења националне безбедности Русије и стабилности у Евразији нанеле су обојене револуције у Украјини и на Блиском Истоку, које су донеле хаос. Негативан по Русију развој геополитичке ситуације омогућио је активно и зналачко коришћење савремених информационих технологија од стране Запада, са циљем деловања на политичку свест и понашање значајног дела становништва Украјине и држава Блиског Истока. Са друге стране, несавршеност руског система прогнозирања, процене ситуације у стратешки важним регионима света и антикризног реаговања показала се у отсутности било каквог значајног превентивног деловања против активности Запада у Украјини.
Полазном тачком за израду концепције коришћења тероризма као посебне технологије хибридног рата био је тајни пројекат НАТО, који је после Другог светског рата разрадила британска обавештајна служба МИ-6 и ЦРУ. У државама – чланицама НАТО, паралелно са регуларним армијама алијансе, појавиле су се тајне армије НАТО-а (такозване «позадинске» (stay-behind) или «гладио» (лат. gladio – мач)). Овим тајним армијама НАТО руководио је и координисао њихове активности тајни комитет безбедности у штабу НАТО-а у Бриселу. Представници тајних армија састајали су се сваке године ради договарања. МИ-6 и ЦРУ су финансирали стварање и активности ових тајних диверзантских група, обучавали их и тајно снабдевали оружијем и експлозивом. Например, италијанска тајна армија НАТО-а водила је тајни рат против италијанских комуниста (ИКП) и социјалиста (ИСП), вршећи крваве терористичке акте. Тако су, непосредно пред Божић 1969.године, на препуним трговима Рима и Милана експлодирале четири бомбе, погинуло је 16 људи. За то крваво злодело намерно су били окривљени комунисти. 1972. године, недалеко од италијанског села Петеано, експлодирао је минирани аутомобил-бомба, што је резултирало погибијом троје карабињера. Након два дана полиција је добила анонимно писмо, да су терористички акт извели чланови организације «Црвене бригаде». 1974.године, усред антифашистичких демонстрација експлодирала је бомба, резултат: осморо мртвих и 102 рањених. У августу 1974.године, у возу ItalianExpress, који се саобраћао из Рима у Минхен, експлодирала је још једна бомба. Погинуло је 12 људи и 48 је било рањено. На железничкој станици у Болоњи, 2.августа 1980. године догодио се нови терористички акт, у којем је погинуло 85 људи, а 200 рањено. Медији и политичари су окривили припаднике «Црвених бригада» за организацију ових терористичких аката.
Развој пројекта «Гладио» имао је место и у Авганистану, где је главном идеологу хибридног рада Запада против СССР, русофобу Збигневу Бжежинском успело да «увуче» у сукобе Совјетску Армију. МИ-6 и ЦРУ створили су координациони центар међународног исламистичког терористичког покрета за борбу са совјетском војском у Авганистану. Тако се појавила «Ал-Каида», објединивши плаћенике из 43 државе. Десетогодишњи рат са муџахединима који је уследио, био је један од разлога за пораз Совјетског Савеза у хладном рату. Управо уз организациону и финансијску подршку западних обавештајних служби настала је организација, која је координирала премештање по целом свету ветерана авганистанског рата, који су остали беспослени. Касније је «Ал-Каида» успешно усмеравала исламске фанатике са искуством у ратовању, на Северни Кавказ, у Алжир, Босну, Косово, Ирак и Сирију (где је на основу искуства «Ал-Каиде» био створен ИСИС). Шта се са тим припадницима десило после распада СССР? Сви они су остали у својим борбеним редовима. Као и раније, спроводе терористичке акције «под лажном заставом» у тим државама, које не желе да добровољно прихвате правила глобализације. Механизам је једноставан: прво «терористи» до максимума дестабилизују стање у земљи, а затим ту долазе снаге САД и НАТО ради пружања помоћи у борби са терористима и ради спровођења операције „ стабилизације.“ Одвијање таквог сценарија било је заустављено у Сирији.
Ипак, авганистански рат је имао још један важан резултат: Запад је добио непроцењиво искуство у организацији и вођењу оружаних активности против једне од најачих савремених армија. Свет је тада тек улазио у информациону епоху. Даљи ток збивања је показао да су управо информациони ратови постали срж хибридног рата. Након проучавања авганистанског искуства западни аналитичари су изградили једноставан и јасан алгоритам вођења хибридног рата, ради реализације идеје потпуне западне доминације у свету:
• ако држава не прихвата западна правила игре, тада почиње револуција, за почетак обојена;
• ако је власт капитулирала, њу замењује прозападни режим;
• ако се власт супроставља, почиње оружана операција; у држави се активирају разне невладине организације и устанички покрети, које или саме свргавају владу, или долази САД и НАТО.
То је јасно формулисао руски председник Владимир Путин, иступајући на седници Савета Безбедности Русије 22. јула 2014.: «Неповољни за Запад режими земаља, које спроводе независну политику или једноставно стоје на путу нечијих интереса, дестабилизују се. Ради тога се лансирају такозване обојене револуције, а ако се ствари назову правим именом – једноставно државни преврати, који су испровоцирани и финансирани споља. Наравно, тежиште се ставља на проблеме унутар државе».
Треба напоменути и то, да је прва фаза рата у Сирији била управо «обојена револуција» неколико година раније. Али је сиријски народ остао уз свог изабраног председника. И управо тада је почела друга фаза – оружана агресија терориста ИСИС. Јачање војног присуства Русије у Сирији био је изнуђен одговор, због широких размера терористичке агресије ИСИС против народа Сирије уз тајну подршку Турске, Саудијске Арабије и западних земаља. Треба јасно разумети, да је пројекат «ИСИС» уперен против Русије, створен од стране западних обавештајних служби –МИ-6, ЦРУ и саставни је део хибридног рата против наше земље. Тренутно стање захтева од РФ мудро спровођење информационо – психолошког обезбеђивања војног присуства у Сирији, а такође и спровођење активног и ефикасног деловања које омогућује супростављање у оквиру хибридног рата који Запад води против Русије.
Хибридни рат је скуп метода војног, политичко – дипломатског, финансијско-економског, информативно – психолошког и информативно – техничког притиска, као и технологије обојених револуција, тероризма и екстремизма, активности специјалних служби, формирање снага специјалне намене, снага за специјалне операције и структуре јавне дипломатије, које према јединственом плану реализују државни органи, органи војно-политичких блокова или ТНК.
Циљеви хибридног рата су – потпуна или делимична дезинтеграција држава, њихове квалитативне промене изнутра или промена њиховог спољнополитичког курса, замена државног руководства лојалним режимима, постављање спољне идеолошке и финансијско – економске контроле над државом, њена хаотизација и подчињавање диктату од стране других држава или ТНК.
Савремену фазу развоја међународних односа карактерише моћни политички, информативни и економски пресинг са стране Запада према Русији, који чини саставни део западне стратегије хибридног рата и усмерен је на дезинтеграцију евразијског простора, стварање хаоса и нестабилности у Евроазији.
Стратегију хибридног рата САД и НАТО разрађују већ дуго година. Као нови елемент рата разматра се јачање утицаја на припрему, ток и исход глобалног рата заједничким деловањем елемената војних и ирегуларних активности. У XXI в. у међународним односима настала је трансформација појма «сила». Стратегија вођења хибридног рата НАТ
О-а има у виду доминацију инструмената «меке силе» и усмерена је на дезинтеграцију евроазијског простора, стварање хаоса и нестабилности у државама које граниче са Русијом, уз коришћење технологија обојених револуција, информационог рата, тероризма и екстремизма, финансијско-економског притиска, војно-оружане принуде. У коначном тексту декларације са самита НАТО, који се одржао у Шкотској септембра 2014., по први пут је на званичном нивоу било саопштено о неопходности припреме алијансе за учешће у ратовима новог облика – хибридним ратовима. А у децембру 2015. на самиту министара иностраних послова држава НАТО утврђена је нова стратегија вођења хибридног рата.
Војно – политички потенцијал Русије треба да се припише комбинацији «меке силе» и «чврсте силе»: необходно је усклађивање структура јавне дипломатије, невладиних организација, међународних институција, које користе полуге политичког, економског и информационог утицаја, укључујући снаге за специјалне операције.
Део војно – политичке елите Русије схвата степен опасности претње хибридног рата против Русије. О томе сведочи иступање на годишњој скупштини Академије војних наука 27. фебруара 2016. начелника Генералштаба ВС РФ генерала армије Валерија Герасимова о специфичности савремених ратова које носе хибридни карактер, а њихов неодвојни део су обојене револуције и активности у формату „ меке силе“. Он је скренуо пажњу на то, да «индиректна и асиметрична дејства и начини вођења хибридних ратова могу да лише противничку страну фактичког суверенитета без заузимања територије државе». Истовремено треба обратити пажњу на то, да до сада нису изведени системски закључци о резултатима трагичних лекција рушења Руске империје у фебруару 1917. и СССР-а током 1991.
С тим у вези, у оквиру реализације стратегије националне безбедности Русије од 31. децембра 2015. године важно је имати у виду тенденцију брисања разлике између стања рата и мира. Све се шире примењују невојне информативно-идеолошке методе утицаја уз употребу протестног потенцијала становништва. Та средства борбе допуњују се војним мерама скривеног карактера, укључујући информациону борбу и деловање снага за специјалне операцие.
Важни инструменти у пракси вођења хибридних ратова су:
• информационе операције, које се спроводе у циљу утицаја на државне и војне органе противника ради довођења у заблуду, стварање пометње у размени података и провокација за доношење неповољних по противничку државу одлука;
• психолошке операције, усмерене на угњетавање морално-психолошког стања становништва и ратног духа припадника војних снага противника, стварање у јавности атмосфере неповерења и мотивисање за деструктивне активности;
• кибернетички напади на државну и привредну инфраструктуру у циљу онеспособљавања или отежавања рада критички важних објеката противника, као и добијања несанкционисаног приступа «опипљивим» информацијама;
• економске санкције, заустављање инвестиција;
• етнички немири;
• организациона, финансијска и информациона подршка опозиционих покрета, деструктивне активности «агената», убачених у структуре државне власти.
Основни принципи вођења хибридног рата су: стратешко планирање, координација, усклађеност, благовременост, фактор изненађења и прикривеност.
У том смислу, предлаже се да Русија посвети пажњу следећим правцима:
1. Стварање нове организационе структуре (Биро контрахибридног рата), са основним седиштима за деловање у циљу спровођења противмера (Смоленск, Псков, Ростов-на-Дону, Владикавказ, Севастопољ, Екатеринбург, Владивосток).
2. Израда руске стратегије контрахибридног рата.
3. Формирање основе државног система за супростављање операцијама хибридног рата против руководства и становништва Русије. Стварање у структури снага за специјалне операције у саставу Оружаних снага Русије специјалних огранка за спровођење информационих и психолошких операција.
4. Стварање руског националног законодавства, усмереног на супростављање технологијама хибридног рата, пре свега обојеним револуцијама.
5. Откривање, дијагностика и блокада деловања негативних деловања, којима је циљ да минирају информациони суверенитет Русије. Непрестани мониторинг социјалних мрежа у циљу блокирања ширења на руском информационом простору негативне информације, циљане на деловање екстремизма и тероризма, међунационалне и међуверске мржње.
6. Превентивно блокирање свих канала (финансијских, информационих, организационих) и структура за пружање иностране и тајкунске помоћи радикалној и екстремистичкој опозицији у Русији.
7. Активизација информационе размене и међународне сарадње са савезницима у војној, финансијско – економској и информационо-психолошкој сфери ради спровођења неопходних мера за откривање и отклањање претњи безбедности Русије.
8. Системска и циљана неутрализација свих операција хибридног рата, вођених против Русије.
Извор: Часопис «Економске стратегије»,бр.2 /2016.
Превод са руског: Ф.Костић
