Историја људске цивилизације је истовремено историја културних и привредних домета али и историја злочина. У том низу злочина Холокауст представља највећи злочин који је човечнство забележило, не само по размерама и броју жртава већ и по систематичности и окрутности на који начин је овај злочин реализогван.
Управо због тога неопходно је утврдити однос појединаца, социјалних и политичких група према овом злочину као мерило њиховог односа према вредностима људске цивилизације. Сви они који су осмислили и реализовали овај злочин трајно су себе искључили из реда цивилизованих појединаца, група али и нација.
Прва ствар коју бисмо морали да констатујемо је да је Холокауст зачет, осмишљен, планиран и реализован од стране органа нацистичке Немачке. То нас доводи до основне полазне тачке у утврђивању одговорности за Холокауст, па и онај почињен на територији окупиране Србије.
Осврћући се на историјску одговорност Милана Недића и органа његове управе на, од Немаца, окупираном подручју Србије ни једног тренутка не смемо заборавити ко је био творац нирнбершких – расних закона, ко је осмислио политику коначног решења „јеврејског питања“, ко је створио органе за реализацију тог плана и ко га је на крају крајева и реализовао, укључујући и покушај уништења трагова тог злочина.
Милан Недић сноси одређену, савременим речником речено, објективну одговорност, јер се у време Холокауста налазио на челу, од Немачких окупационих органа контролисаној, управи. Степен те одговорности може се сагледати тек анализом ангажовања Немачких окупационих власти и овлашћењима које је имала Недићева управа[1]. Биће то посао за судије који разматрају иницијативу за његову рехабилитацију.
За „обичне посматраче“ важно је да унапред знају да колаборација или сарадња са окупатором није једнозначна и јединствена категорија. Савремена наука је дефинисала више нивоа колаборације из којих проистиче и ниво одговорности. Први ниво колаборације је уколико држављанин неке земље пре почетка агресије прихвати циљеве агресора и активно их промовише и подржава у тренутку напада на сопствену земљу.
Када је Милан Недић у питању постоје јасни докази да он не припада овој категорији сарадника окупатора. Други ниво колаборације је када држављанин једне државе након окупације прихвати идеологију и циљеве окупатора и активно их спроводи на штету своје државе и њених грађана. Све до сада познато указује да Милан Недић не може бити сврстан у ову категорију сарадника окупатора.
Трећи ниво колаборације представља ступање у службу акупатора да би се посредовањем и учешћем у извршавању налога окупационих власти обезбедио сношљивији режим и блажи услови за властито становништво. То је она категорија којој углавном одговара улога Милана Недића.
Четврту категорију представљају државни службеници које окупација затекне на дужности и који настављају да је раде и након окупације у интересу грађана и јавног реда и мира (судије, полицајци, цариници,……) и за ову категорију практично не би требало да буде никакве одговорности за сарадњу са окупатором.
Немачке власти и правни положај Јевреја у окупираној Србији
У тренутку немачке агресије[2] на територији Краљевине Југославије се налазило нешто мање од 80.000 Јевреја од којих су око 4.000 биле избеглице из Аустрије, Немачке и Пољске. На територији он Немаца окупиране Србије (са Банатом) налазило се нешто мање од 18.000 Јевреја од којих око 1.200 избеглица. У укупном броју становника Јевреји су представљали теко нешто око 0,5% становништва али су у појединим градовима попут Сарајева и Београда њихов удео био знатно већи[3].
До јесени 1940. године Краљевина Југославија није проводила антисемитске мере и положај Јевреја у њој је био доста повољан у односу на друге државе. Јевреји су били заступљени у свим делатностима укључујући војску и државну управу[4]. Октобра 1940. године влада је донела две уредбе којима су уведена ограничења за упис ученика и студената Јевреја на школе и факултете као и ограничења Јеврејима да се баве прометом одређених прехрамбених производа.
Било је то противно духу и традицији југословенског, а посебно српског друштва и ове мере су наишле на осуду свих друштвених кругова а њихова примена делом је опструисана. О стању у држави и oдносу према Јеврејима набоље ће нам рећи повор патријарха Гаврила 28.марта 1941.године[5].
Још у току рата, пре окончања борбених дејстава у априлском рату, Немачки органи су отпочели са мерама евиденције и ограничења за Јевреје у складу са својом расном политиком.
Коначно стављање Јевреја и Цигана (Рома) ван закона извршено је 30.маја 1941. године наредбом Војног заповедника у Србији (са допунама од 22. јула и 22. децембра).
Холокауст над Јеврејима у окупираној Србији
Холокауст над јеврејском заједницом на тлу окупиране Србије имао је два своја тока који се разликују по разлозима, начином реализације и извршиоцима злочина.
1.- Први ток обухвата уништење мушке популације Јевреја у Србији у јесен 1941.године. Јевреји мушкарци који су ухапшени у периоду од 22.августа до 20.октобра 1941.године и смештени у логор на Аутокоманди названом „Топовске шупе“, заједно са банатским Јеврејима-мушкарцима. Стрељање ради одмазде је отпочело већ у јулу месецу, а реализовано је ради одмазде за устаничке акције на територији Србије. Јевреји су постали жртве Немачке расне мржње, јер без обзира што је део Јевреја (претежно студената) гајио симпатије за комунистички покрет, Јевреји нису били организатори и извршиоци устаничких акција, а стрељани су само зато што су били Јевреји и „доступни“, односно већ затворени. Јевреји су овде практично „мењали“ Србе на које се страшна квота „сто за једног“ односила. Немачку команду није интересовало да ли су жртве Срби или Јевреји.
2.- Други ток обухвата уништење остатка јеврејске популације (преосталих мушкараца, жена, деце) од стране специјалних јединица СС, гушењем у аутомобилу „душегупци“. Ова акција је организована по директном налогу из Берлина и без учешћа Немачке војске или домаћих органа власти. Била је то акција у оквиру „коначног решења“. Београд се нашао на листи приоритета, јер се у Немачкој аматрало да су Срби и Јевреји склони побунама те да Јевреје треба уклонити што пре да не би у случају ширег устанка помагали устанике.
Влада Милана Недића и уништење Јевреја
Пре било каквог детаљног разматрања улоге Милана Нердића и његових органа у Холокаусту неопходно је констатовати следеће чињенице:
Све антијеврејске прописе и мере прописивали су немачки окупациони органи
Евиденција Јевреја у пролеће 1941.године вршена је по налогу окупационих власти у време када није било назнака да ће „јеврејско питање“ Немачке нацистичке власти реализовати физичким уништењем јеврејске заједнице.
Стрељање Јевреја-мушкараца у јесен 1941.године вршена је по по одлуци немачких власти и реализовали су је јединице вермахра често истовремено са стрељањем Срба.
Уништење остатка јеврејске популације у аутомобилу „душегупци“ вршено је по одлуци Немачких органа и од стране специјалних СС јединица – „ајнзацтруп“.
Дакле, недвосмислено је јасно и доказиво да су Немци иницијатори и извршиоци Холокауста на територији Србије.
Недићеви органи нису донели нити један расни пропис, нити су стрељали нити једног Јеврејина.
Надлежности Недићевих органа простиреле су се на три области[6]:
– на Специјалну полицију која је под Немачком контролом требало да трага за скривеним и одбеглим Јеврејима. Према подацима датим у извештају Специјалне полиције за 1942.годину наводи се да је од 5.456 ухапшених лица њих 17 предато одсеку за Јевреје, односно да се радило о откривеним Јеврејима који су уз помоћ лажних докумената живели у Београду[7]. Током 1941.године отворено је 8 досијеа за ухапшене Јевреје и 4 за оне за којима се трага, а 1942.године отворена су 22 лична досијеа за лица која су ухапшена, за којима се трага или за која је одсек утврђивао проценат јеврејског порекла. У 1943.години угашена су одељења за Јевреје и цигане и у Специјалној полицији и у Гестапоу. Део ухапшених Јевреја је ухапшен приликом трагања за комунистима, случајним препознавањем приликом рација или по налогу Гестапоа[8].
– снабдевање логора Сајмиште храном и осталим потрепштинама за живот, док је сва управа била у Немачким рукама.
– локално управљањем делом логора Бањица. Документа логора „Бањица“ показују да су од 688 Јевреја који су доведени у логор њих 644 довели Немачки органи (СС, војска, Гестапо) а 44 домаћи органи власти.
Милан Недић
Недвосмислено је јасно и доказиво да су органи „Недићеве управе“ имали споредну и од Немаца строго контролисану улогу без могућности да самостално доносе одлуке о хапшењу или погубљењу Јевреја. Својим чињењем или нечињењем ови органи нису могли допринети да судбина Јевреја буде другачија. Ток уништења јеврејске заједнице био је потпуно у немачким рукама тако да је тешко веровати да би ико од Јевреја био спасен да је на челу српских органа био било ко други.
Једноставно, Немци су самостално решавали „јеврејско питање“, јер су знали да у Србији немају сарадника за тај злочиначки подухват.
Треба нагласити да све мере које су предузимане према Јеврејима од стране српских органа нису носиле свест да ће они бити погубљени само зато што су Јевреји и да је на евиденцији Јевреја сарађивало и јеврејско вођство.
Промена наступа 20. јануара 1942. године на саветовању у дворцу Ванзе код Берлина када је донета одлука о „коначном решењу“ што је подразумевало и физичко уништење Јевреја, а та одлука је у немачким круговима обелодањена средином 1943. године. До тада се њихово прогањање, мада веома сурово, ипак сматрало нечим кроз шта је јеврејска заједница пролазила у прошлости и што има привремени карактер.
Питање рехабилитације или нерехабилитације Милана Недића је првествено српско питање. Питање односа према комунизму, према антиокупаторској борби, према ономе шта је нужно, шта допуштено, а шта недопуштено у комуникацији са окупатором.
Питање страдања Јевреја је трагично поглавље Другог светског рата, али се првенствено односи на односе Немачке као државе и нацистичког режима као политичког покрета према Јеврејима.
Покушај увлачења Милана Недића у ову причу погоршаће српско-јеврејске односе јер ће отворити многа до сада прећутана питања као што су:
– квантификација жртава ће показати да се у најширем оквиру српске власти свих опредељења могу окривити за посредну смрт 0,5% укупног броја Јевреја на територији Србије и то не као извршиоци већ само као неко ко није учинио довољно да их спасе при чему је број спасених Јевреја од стране Срба и српских власти далеко већи
– улога руководства јеврејске заједнице у мерама пописа и евиденције Јевреја[9]
– улогом Јевреја у комунистичком покрету где су се Јевреји као борци и политички руководиоци нашли на супротној страни од Срба припадника Југословенске Војске у Отаџбини и где су и они били у прилици да у борби или ван ње одузму живот неком од Срба
– зашто Јевреји у врху комунистичке власти нису учинили ништа на повратку имовине својих једноверника након њиховог повратка у земљу, већ им је комунистичкикм методама имовина одузета „равноправно“ као и осталим буржујима
Тежиште у раду јеврејске заједнице треба бити на расветљавању идеологије која је довела до услова да се у свести људи формира равнодушност према страдању Јевреја и то првенствено у срединама где је она формирана (Немачка и Аустрија), а не доказивање да су само они били жртве. Укључивање Јевреја у поступак рехабилитације Милана Недића показаће да је и међу Јеврејима било сарадника Гестапоа па ипак нико не трврди да су Јевреји одговорни за Холокауст. Јеврејски органи су сарађивали у попису Јевреја па, такође, нико не тврди да су Јевреји одговорни за Холокауст. Јевреји у комунистичкој власти су конфисковали имовину својих суграђана, а нико не тврди да су Јевреји одговорни за то.
Исто тако очекујемо да Јевреји појединачне случајеве прогона Јевреја од стране Срба не третирају као део укупних српско-јеврејских односа, јер постоје и обрнути случајеви чија би генерализација била веома штетна.
Инсистирање на одговорности српске управе у Другом светском рату само скреће пажњу са правих криваца – Немаца и злочиначке нацистичке идеологије стварајући привид да су сви криви и да сви треба да се извињавају и кају те да је немачка кривица у том мору опште кривице само делић опште одговорности.
[1] Не користимо израз „влада“ јер су недићеви органи само по називу били влада а да у суштини нису имали никакве атрибуте власти и у суштини су били комесарска управа под пуном контролом окупатора.
[2] Израз немачке, италијанска, мађарска… агресија је правилнији него нацистичка, фашистичка јер Крљевину Југославију нису напали неки имагинарни нацисти него Немачки Рајх као држава.
[3] Бранко Божовић, Страдање Јевреја у окупираном Београду 1941-1944, 17.
[4] О броју Јевреја у Војсци Краљевине Југославије, погледати „Јевреји Србије-официри Војске Краљевине Југославије, ЈИМ, Београд 2015.
[5] „Ми смо били присиљени, да до јуче гледамо, како се у нашој земљи почињу да примењују начела Хитлерове доктрине, нарочито противу Јевреја, које је Хитлер до коже опљачкао и чија је огњишта угасио. Милиони невиних људи, жена и деце лишени су својих права и слободе, а њихови животи немају никакве вредности. Хитлер жели по сваку цену да истреби Јевреје. Наши Јервеји до јуче су били у тешкоме стању. Мада су они наши грађани, и они су заједно са нама у ратовима за ослобођење и уједињење храбро корачали, и зато добијали највеће признање. Њихови представници апеловали су на Српску цркву, како бисмо их узели у заштиту. Ја сам извршио своју дужност код Краљевског намесништва и отворено рекао да наши грађани не смеју бити терорисани од стране Хитлера. To је заиста један скандал. To је тиранство које је примењивано од варвара у Средњем веку. Требало је да све религије дигну глас протеста против овога безакоња. Нико се није тога сетио, што је за осуду…“ http://www.27march.org/images/File/Memoari%20patrijarha%20Gavrila%20II%20deo.pdf
[6] И по питању јеврејске имовине основне одлуке су доносили немачки органи.
[7] Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Београд 2003.
[8] Одсек је по налогу Гестапоа 26.јануара је ухапсио Бењамин Новгоросаког, 18. фебруара је ухапшена Тереза Фишер Шљивић са мајком, а Јакоб Вакслер је са породицом ухапшен и упућен на Бањицу 17. априла 1942. године.
[9] Није тајна да старешине јеврејске заједнице нису на време схватиле размере немачког антисемитизма те су сарађивале са окупационим властима верујући да ће се прогон ограничити на неком нивоу, вероватно депортацијом „на исток“.
