Патријарх Павле је после одслуженог парастоса новомученицима Пребиловачким, испред ,,Дома културе,, (у коме се у лето 1941. године одиграо крвави усташки пир), беседио окупљеном народу о истинском смислу страдања.
Беседа је објављена у целини јер се само као таква може исправно схватити, без простора за једнострана и ниским мудровањима склона тумачења.
Нека Господ упокоји душе наше браће и сестара, који не изгибоше као злочинци и то је једина стварна утеха. Да пред Богом живим онај ко је човек увијек жив, а нечовек је мртав пред њим и док гази по овоме свету. Не дај Боже да ми, њини потомци и браћа и сестре, да ми не одржимо име српско и православно онако како ваља и требује. Никада се не бојати ничега и никога сем Бога, јер се каже: Марко не боји никога, разма једног Бога великога. А онај ко се Бога боји, тај нема разлога да се икога боји и ичега да се боји, сем греха и онога што је срамотно. Не дај Боже икоме нашем, не дај Боже никоме од људи добре воље. Нека Господ помилује душе наших покојника. Нека Господ умудри и нас и непријатеље наше да будемо људи као што Бог жели и што очекује од нас. Здрави сте и сви редом.
Наставак беседе:
Једног дана у разговору са људима, о чему, о тим нашим невољама тамо. И приђе један млад човек, па ће да каже: „За све ове наше невоље у многоме је крива и наша православна вера, која нас је вечито учила да будемо милостиви, да не будемо осветољубиви, да праштамо. А ови други око нас имали су сасвим другачији став и другачије схватање и ове наше особине знали да искоришћавају на своју корист, а на нашу несрећу“.
Неће то бити, рекох, баш све тако. Наша нас је вера учила да увек будемо људи, никад нељуди. И осетих да ће бити да је тај млад човек пореклом црногорац, па ћу га питати: „Чини ми се да сте Црногорац“.
Јесам, вели.
Е да вам кажем шта је Марко Миљанов, један војвода црногорски, шта је описао у својих пет књига, а у педесетој је години учио да чита и пише. Па описује једнога чичу из Васојевића који је био и добар јунак, али га један младић Црногорац са леђа рани, из најнижих побуда, да му дигне оно оружје што је имао. И како га гађ'о у главу куршум није пробио лобању, него је обиш'о и око му истерао и чича у крви падне, али оним читавим оком виде ко га то уби. И кад су чичу нашли и питали ко те уби, тај и тај, ухвате младића на суд и осуде на вечну робију. Чича болов'о, преболов'о, ост'о без ока, па кад је преболов'о дигне се у суд. А у суду се нашао и књаз Никола, па ће чича да моли судију и књаза да пусте онога младића. Како, вели, побогу? Па око ти истер'о и то зашта. Ајде да је била нека свађа, па да човек у ономе афекту учини и оно за шта се после каје, није треб'о да учини. Јер да је била крвна освета или нешто, него да ти дигне и диг'о ти то што си имао и још оста без ока. Господару, вели, добро чињети да нам не досади. А друго, вели, њему је седамнаест година а мени је шездесет. Већу је несрећу он учинио себи него мени. У шездесете године, 'оће чича да каже, да живот не почиње. Ако досад нисам учинио што се могло и требало, дигни сада руке. А он је на почетку живота и зар тако да га почне и да га у затвору заврши.
Ни ја, ни ви, чини ми се, да у таквом случају, не знам дал' би тако поступили. Сви су изгледи да не би, јер да нам није стао на жуљ, па не знам шта би му учињели. Али ми сви осећамо да је то оно што нас је као народ одржало. Не само да преживимо, биолошки да надживимо, него да преживимо као људи Божији.
А један други пример, који често и себи понављам и оној деци. У Првом светском рату један прост човек, преш'о је Албанију и све оне несреће као војник. И кад је почела солунска офанзива, он у првом борбеном реду буде рањен и мора у болницу. Пошто је био лакше рањен у руку, предаду му једног Бугарина заробљеника, кад већ иде у Солун да га преда тамо у команду као заробљеника. И како су силазили са положаја према Солуну, Бугарин је занемог'о. Не може даље. Ко зна кад је јео, кад је одмар'о? Сада је и заробљеник и да ли ће и када изаћи и видети иког свога. Ноге отказале, даље не може. Србин, рањени војник, сиђе са коња и помогне Бугарину да се успе на коња. Узме за вођице и пође даље. Наиђе војвода Степа, из команде из Солуна на фронт. Погледа, Бугарин на коњу, Србин рањени води коња. Јел' бре, вели, војниче, како то, ти пешке а Бугарин ти на коњу. Господине генерале, ево ја сам рањен, морам у болницу а он ми је предат да га предам тамо у команду као заробљеника. Занемог'о, ја му помог'о да се успне на коња, па ће да каже: он заробљеник, ја рањеник, непријатељстава више нема. Сад смо само људи.
То није само витештво, То није само отменост. То је нешто несравњиво дубље. То је оно чиме смо, кажем, остали до данас живи пред Богом живим, али као људи Божији. Е о томе се ради. Нисмо ми, кажем и понављам, овце за клање, па кољи и бацај нас у јаме. Кад је пушка, пушка ти је, пушка ми је, па коме Бог и срећа. Али да ми голоруке људе, зато што су били рођени и нико их није пит'о, 'оће се родити као Срби или као Хрвати, или као Турци, или као Немци… Нити имамо кривице што смо рођени у овом народу нити заслуге. Али да ли ћемо поступати као људи или као нељуди, то зависи од нас и то Бог од нас очекује. Е да увек будемо људи, никада нељуди.
Исти тај Марко Миљанов је само формулисао принцип чојства и јунаштва. Није га он измислио. У народу га је он прочитао и само га је формулисао. Јунаштво је, вели, да браним себе од непријатеља, а чојство да браним непријатеља од себе. Ни према непријатељу не смем бити нечовек. О томе се ради.
Збогом остајте и нека да Бог да се у добру виђамо и чујемо. Амин.
