Косово је завичај српске нације. Идеја Стефана Немање и Светог Саве је крвљу запечаћена. Она је вреднија од свега овоземаљског, па чак и земаљске отаџбине, она је вреднија и од живота. Јер она свему даје вредност и смисао, а без ње све је ништавно. То, што су нам предали свети преци и на Косову херојским мучеништвом запечатили, превазилази чак и идеју. Идеја је безлична и апстрактна, а оно што је на Косову рођено је Завет. Завет није само заклетва, он је трајно и нераскидиво везивање са Смислом и Извором живота. Завет се може погазити и заборавити, али се не може уништити.
Сви знамо да су се свети преци на Косову определили за Царство небеско, те је оно постало кȏд националног бића, које се још увек романтичарски назива српство. Царство небеско је стварност заједнице са Богом, али оно може да се схвата и као свеобухватни корпус вредности. Оно је апсолутно Добро, без сенке зла, оно је Љубав, оно је Слобода, оно је Верност, оно је Правда… Синоним сваке врлине и вредности јесте Царство небеско. Зато је оно надахнуће, које живот чини узвишеним, зато је оно темељ сваке наде и извор вере. Вере да живот има смисла и да неће узалуд проћи.
Христовим оваплоћењем Царство небеско је већ сишло на земљу. Оно још није остварено али није више само тамо далеко, у трансценденцији, с ону страну загробног живота већ се његов предокушај доживљава већ овде и сада. То искуство „с нами Бог“, што је значење имена Емануил, како пророк Исаија назива Христа, доживљавао је народ Божји још у Старом завету, а у Новом, у стварности испуњења Божјег обећања, ту стварност виде или наслућују чак и они који не верују у Христа. Чак и Његови противници. Вероватно зато тако и кидишу на Косово, место још једног оваплоћења Емануила.
Ово некима може изгледати јеретички, али Христос се није оваплотио само као човек, Он се оваплотио и као заједница верујућих људи – Црква. Црква није друго до продужени Христос кроз све векове. И она, као и Христос има две природе, божанску – Дух Свети, који ју је основао и човечанску – народ Божји, људи који су заветно повезани са Христом. Како Царство небеско није још у пуноћи дошло, то још увек не постоји један народ Божји, него се Црква оваплоћује у конкретним народима, у њиховој култури, менталитету, па и у самом бићу, преображавајући те народе у народе Божје.
Ретки су народи који су имали ту тачку Завета у својој историји, који би их преобразио од биолошко-интересне групе, до Заједнице узвишених (есхатолошких) вредности. Немајући Завет као основу свог идентитета, европски народи су се враћали паганском коренима, римском царству или тевтонском бесу, као својој најдубљој основи. Покушавали су да оплемене своје паганство културом и науком, нарочито техником, па и трговином, али врхунац таквог „просвећеног национализма“ био је крвави двадесете век.
Наш патриотизам има хришћанске основе (иако смо се много отпадили од хришћанства.) Заветна заједница, створила је од нашег народа једно ново биће духовно – српство. Косово је коство (суштина) српства, јер је оно његово родно место. Зато је оно наш Јерусалим. Јерусалим, који је мајка Цркве, али и мајка новог човека, преображеног и боголиког. Наш блаженопочивши патријарх Павле говорио је да суштину Косовског завета можемо изразити речима – будимо људи. То је и био императив Светог Саве када је стварао Српску цркву. Желео је да учини наш народ достојним богочовечанске заједнице, да ишчупа српског човека из таме идолопоклонства. Да нас преобрази јеванђељем. Он је „породио отечество своје благодаћу Духа Светог“ и тако показао народ свој вредним да се назове народом Божјим. Његов отац и родоначелник српске државе, Стефан Немања, у монаштву назван Симеон (чији празник је ове године пао баш на дан „споразума“ са Приштином), на тим основама је градио државу. На идеји једнаковредности свог народа са осталим културним народима. И није имао комплекс инфериорности, чак кад се поредио са, тада, најмоћнијима, Византијом или Римом. Он ту једнаковредност није градио на некој земаљској моћи, већ на милости Божјој. „Бог је Ромеје (Византинце) учинио царевима, Угаре краљевима, а мене, по милости Божјој, владарем Србије.“ У оно доба кад су сви европски владари потврду своје власти добијали од римског папе, он, у писму истом, пореди његову власт у римокатоличкој цркви са својом у држави српској. Ово је за „последицу“ имало да је Симеон био потпуно самовластан у својој држави, те је зато и узео и титулу василевса – императора, иако није био чак ни краљ, него велики жупан. Али је био самодржац. То је једини случај у историји (вид. Острогорски, Историја Византије) да један владар даје себи ту титулу, а да нема претензије да влада или доминира васељеном. Његова држава била је његова васељена, која потврду свог постојања није тражила „ни од цара, ни ћесара“. Србија, тако, није постала само политички независна, већ и вредносно-духовно самосвојна. То је царска сила Завета. Кад је пропала држава, тај Завет је још јаче је заживео у бићу Србинову – српству.
Уместо Завета данас имамо фусноту! Ту фусноту читам као једно велико вредносно али! Нећемо признати насилну незавиност Косова, али ако има фуснота можда и хоћемо, бићемо Срби, али ако нас Европа такве прихвати, будимо људи, али ако то ништа не кошта…
Уместо Царства небеског, основна стварност, која креира наше животе, постаје једно велико али – да, можда, не! Адски дух свесвеједности ништи пред собом сваку вредност, сам живот копни пред овим задахом трулежне депресије. Српство, постаје романтичарска измаглица. Фуснотом стављамо тачку на сопствено постојање као једнаковредних људи. Прави људи су негде тамо, „преко гране“. Себе доживљавамо као новодопске парије. Осим ако не одемо у иностранство. Србија, дакле није само политичка, већ пре свега, вредносно-духовна колонија. „ Да смо своји духовно, били бисмо своји политички, па и економски. Туђи смо робови духовно, па нам је и држава под туђинским печатом, а економија под туђинским шапама.“ Актуелније, данас, звуче ове речи, него пре више од седамдесет година, кад су изговорене.
Међутим, не треба да се плашимо. Као што рекох на почетку текста – Завет је неуништив! Он, баш као и његов носилац – српство, може да замре услед отпадништва или страха, али он је вечно жив.
Отресимо са душа својих смрадну скраму страха, надахнимо се вечношћу, па ћемо видети како буја српство. Видећемо реку живота, која односи у неповрат лупеже, мишеве и хрчке партијаше. То ће бити кад најбољи у овом народу, одушевљењем, победе дух отужне свесвеједности. Кад најврсније снаге ума и карактера искораче из депресије која кочи њихов рад на општем добру. Кад им Завет постане не само мотив, већ и основа у друштвеном раду, те сходно томе презру „подршку“ „ментора“, превејаних лисаца, који пливају у свим режимима и који младима говоре: “Немој да си наиван!“ Тада ће сунце аутентичне човечности да растера тмасте облаке европских, либерално-капиталистичких, тржишних и новодопских тлапњи, тада опомена више неће бити: „немој да си наиван“, већ: „немој да си труо“!
Када се Срби пробуде и српство заживи новим одушевљењем, тада Србију нико неће зауставити у њеном победосном ходу у Живот!
