„Увек се при дилеми приволети Царству небеском а не земаљском, и све решавати „по правди Бога истинога“, па макар све демонске силе удариле на те..“ О. Јустин Поповић
Чињеница произишла из комуникације са рођацима и сународницима који су се у последњих деценију и по расули на три континента у седам држава је, да ми као народ имамо велику дијаспору која је национално освешћенија од Срба у Отаџбини. Зашто? Трагајући за одговором на то питање постало ми је математички јасно да српска неслога траје деценијама, не вековима како то обично мислимо.
Српска дијаспора формирaла се после Другог светског рата од оних који су заувек морали напустити Отаџбину, о којој су до смрти могли само да сањају. Истину су сведочили само пред Богом. Окупљени око своје Цркве примили су у своју заједницу и нови талас избеглица пристиглих поткрај 20-тог века. Држе се заједно, јер је такав обичај у државама у које су дошли. Мултиетничност и мултикултура тамо не значе одрицање своје нације, вере и културе, већ управо супротно. Тамо комунизам не пролази, јер је разобличен још у свом настанку. Тамо сви живе од плодова свога рада. Привилегованих нема.
Као победници који пишу историју, комунисти у Отаџбини деценијама по завршетку Другог светског рата понављају лажи и полуистине. Њихови потомци и следбеници 90-тих година само су скинули црвено рухо, а врло прагматично задржали идеологију, која им доноси велики лични материјални просперитет – царство земаљско. Наши страначки прваци се стога и не могу сложити око минимума националног и државног интереса, јер се та лекција у кући учи, а они је нису имали. Разни тајкуни, босови и грађевински инвеститори, наследници удбаша којима је све дозвољено и који ни за шта не одговарају, моћнији су од државе, те их још и рангирају на разним топ листама као успешне бизнисмене и пожељне мушкарце!? Док су у Првом светском рату наши уметници заједно са војском, народом и Краљем пролазили албанску Голготу и опорављени јуришали да ослободе Отаџбину, данашњи уметници стављају се у службу некаквих парада. Разматра се забрана неких тзв. десничарских организација које су криве, не због учињеног, већ због оног што би евентуално могли да учине, а на повампирење комунизма гледа се са симпатијама и носталгијом за „срећним временима“. Кроје нам нове заставе са звездама петокракама, као да смо острво у Тихом океану, а не народ са вековним знамењем.
Наши су преци пет стотина година сањали и досањали државу, ми себи не смемо дозволити да је неко у наше име разграђује. Чувати је можемо само јединствени, без страних и настраних идеологија, само онако како нас је Свети Сава подучио – борити се да дивље гране не угуше оне окалемљене Христом.
Као доказ српске слоге, осврнућу се на неке од битних догађаје из наше историје.
Почећу од Косовске битке. Свети Кнез Лазар успео је на Газиместану да упркос територијалној разједињености Срба по аутономним областима, сабере војску и готово сво српско племство и уз огромне губитке СЛОЖНО се супротстави много бројнијој турској војсци.
Деспот Стефан Лазаревић, витез и војсковођа, у тешко посткосовско време успео је да обузда неслогу српске властеле и у околностима у које га је историја поставила успешно владао Србијом до смрти.
1804. сви виђенији Срби СЛОЖНО су донели одлуку, те под вођством Карађорђевим подигли Први српски устанак. За Првим је следио и Други који је коначно довео до обнове српске државе (или како то историчари кажу – стварања модерне Србије).
У Првом светском рату Срби су се СЛОЖНО супротставили реално надмоћнијој аустроугарској војсци и уз огромне жртве ослободили Отаџбину.
Између два рата наталитет у Србији био је највећи у Европи. Срби су се биолошки опорављали у Краљевини СХС, те Југославији, коју су СЛОЖНО створили да би сви јужни Словени а тиме и Срби живели у једној држави. Што су крвљу за себе извојевали, братски су поделили са, испоставиће се ускоро, небраћом.
Неслога српска почиње уочи Другог светског рата када је ђавоље семе комунизма међу Србе посејано и рађа дивље изданке до данас. Не улазећи у геополитичке разлоге убацивања тог сатанског имплантата , један део Срба свесно је пристао да се одрекне свега чиме су нас преци задужили, те задржавши само име српско креће у борбу за туђе интересе у својој кући. Зато по први пут у српској историји избија грађански рат међу Србима – до истребљења. Док су се Христови Срби у окупираној Србији и наказној држави хрватској борили за голи опстанак, Срби комунисти су водили револуцију против сопственог народа и припремали терен да након рата обезбеде себи власт. И наравно, привилегије које уз то иду. Њихова најуспешнија офанзива била је офанзива на Дедиње. Само у једној ноћи након ослобођења, комунисти су стрељали 105 угледних Београђана. Оне који су у току рата спасли и нахранили више од пола милиона избеглица из НДХ и Словеније прогласили су издајницима, а само разговор на ту тему доводи оног ко је покреће у опасност да буде проглашен фашистом и назадним елементом. Након ослобођења комунисти су стрељали више десетина хиљада неистомишљеника у Србији без суда и пресуде. Да им ништа није било свето показује и случај прослављеног и остарелог војводе Петра Бојовића кога су ослободиоци Београда претукли, те је од задобијених повреда убрзо заувек уснуо (извор: „Између српа и чекића, Мр Срђан Цветковић).
Када је цела Европа увелико славила крај рата, на измучену Краљеву војску из Србије, Црне Горе, Босне и Далмације и Српски добровољачки корпус, који су кроз Словенију одступали у сусрет савезницима према Италији и Аустрији, пустили су такође измучене али идеологијом острашћене разне крајишке, црногорске и далматинске бригаде, да брат брату и гробно место затре. „Од једног истог народа направљена су два, који се један другог одричу и од којих је један оличење сваког добра, а други сваког зла. М. Бећковић, Пуцај, рат је завршен“. За побрајање свих комунистичких недела потребни су озбиљни тимови историчара. Оно на шта желим да ставим акценат је семе раздора које су комунисти заорали у дубоку и широку бразду, те баца изданке деценијама – у политици, култури, уметности, језику, писму и територији.
Ако и ми пропустимо да урадимо све што можемо на обнови националног јединства, пре свега Истином, радом и поштењем, у опасности смо да се једног дана пробудимо у дијаспори.
Нека нам у искушењима Видовдан служи као оријентир, албанска Голгота буде утеха, а комунистичка револуција опомена.
