Када су Енглези "Краљевску југословенску војску", која је 1. маја 1945. године прешла преко Соче у Италију, где су је најпре разоружали у Палманови, пребацили почетком октобра у велики логор у Еболи, Јужна Италија, била је организована велика просветно-културна делатност. То није био обичан војнички логор. То је био један читав град под шаторима од преко десет хиљада људи.
Све српске јединице организовале су у Еболију: верску службу са капелом у којој су се сваког вечера и јутра држала богослужења а недељом и празницима Свете Литургије; Богословску школу; гимназију "Краља Петра Другог"; позориште, штампарију ИМКЕ (Хришћанске заједнице младих људи).
Шеф Васпитне службе Шумадијске дивизије Ратко Парежанин окупио је око себе песнике, писце, уметнике, те организовао Књижевни клуб "Повлен". Оснивањем ових установа, људство је било усмерено ка просветним и духовном уздизању.
Једног дана Ратку се родила идеја, да из разних списа нашег покојног Учитеља Димитрија В. Љотића извадимо најлепше мислио Хришћанству, о Монархији, о држави, о друштвеном уређењу, а нарочито о омладини коју је Љотић сматрао "сунцем нације". И сви смо прионули на посао.
Након подужег рада је остварена та Раткова замисао, а он је то показао Јаши Љотићу, др Ђоки Слијепчевићу, проти Алекси Тодоровићу, Ратку Обрадовићу и другим истакнутим лицима из Шумадијске дивизије. Њима се свидео одабрани текст и заједнички целом томе избору дали смо наслов "Видело у тами".
Бора М. Карапанџић
