Александар Недић : СУД НЕДИЋУ

Александар Недић је праунук генерала Милана Недића. Подносилац је захтева за рехабилитацију својих прадедова: Милана и Бошка, Милановог рођеног брата, који је умро у Венецуели 1963. Писмо, којим се обратио „Искри“, част нам је пренети…
Рехабилитацијом генерала Михаиловића српско судство је положило колоквијум. Сада су на реду озбиљнији испити. Нешто што је деценијама било незамисливо, да неко преиспита одлуке „комунистичких“ власти и судова коначно је дошло на ред.
Какав ће исход поступка за рехабилитацију Милана Недића бити, не вреди претпостављати. Коначну оцену ће дати суд. Али огромни успех је остварен већ самом чињеницом да се о Милану Недићу може отворено говорити. Одбацујући окове једнопартијског система Србија се мора припремити и за време у коме ће судови одлучивати о правима свих укључујући и наше неистомишљенике.
Истовремено на политичкој сцени Србије као да се ништа није променило, у главама многих „неокомуниста“ и надаље одзвања Брозова крилатица“Ја ваш суд не признајем, ја признајем само суд своје партије!“. Али чему Закон о рехабилитацији уколико грађани немају право да, уколико сматрају да за то постоји разлог, покрену тај поступак пред судом. Зар је заиста неопходно да се некоме и пре суђења пресуди, као што је то рађено нешто масовније и бруталније 1945-46 године.
Баш због тих који сматрају да о рехабилитацијама више нема шта да се каже јер је злочинцима већ пресуђено, важно је да да „расчистимо“ неке појмове већ у самом старту процеса рехабилитације Милана Недића.
1.- Закон би требало да буде једнак за све и свима би требало омогућити прилику да пред судовима покушају да докажу своја права или невиност.
2.- Комунистички судови за време и непосредно након рата нису судили по уобичајеној процедури и у складу са општеприхваћебним нормама правде и правичности већ по диктату једне партије и једног човека што је довело до масовних прогона политичких неистомишљеника.
3.- Време је да се термин „антифашистичка борба“ сведе на своју реалну меру одвајајући њену идеолошку компоненту борбе два политичка система „фашистичко-нацистичког“ и „комунистичког“ од антиокупаторске борбе. Комунисти, као (вероватно) најактивнији борци против немачког окупатора, покушали су (а добрим делом и успели) да у свести обичних грађана борбу против фаши-нацизма представе борбом за комунистичко уређење у коме су сви други осим њих само сарадници наци-фашиста. Комунистичка идеологија не трпи опозицију а најбољи начин да је сатанизују је било повезати је у сваком облику са окупатором и његовом идеологијом. Догађајима у Србији би далеко прикладнији темнини био окупација и отпор окупацији. Овако ослобођени идеолошког предзнака ови термини би реално осликали шта се заиста догађало на тлу Србије. Истовремено овако сагледавана ситуација би била враћена у оквире међународног ратног птрава у коме је окупација фактичко стање са обавезама окупатора и окупираног а термини попут сарадње са окупатором били би прихватљиви и легитимни.
4.- Да би то лакше схватили можда би требало да подсетимо да у савременој подели сарадње са окупатором постоје четири нивоа „сарадње“:
– Први обухвата оне појединце и организације које су пре окупације радиле за интересе будућег агресора, подривале уређење сопствене земље и слабиле његову одбрамбену моћ активно подржавајући непријатеља
– Друга обухвата оне појединце и организације које су након окупације, активно прихватиле да заступају интересе окупатора, помагале му и подржавале га, јачаући његове војне потенцијале радећи против интереса сопственог народа и земље
– Трећа обухвата оне појединце и организације које су након окупације прихватиле да сарађују са окупатором да би олакшале систем окупације и заштитиле сопствени народ и државу од страдања и патњи
-Четврта обухвата оне појединце које је окупација затекла на одређеним дужностима (судије, жандарми…) и који своје дужности настављају да врше и након окупације у интересу свих грађана и чије одговорности за сарадњи нема у правном смислу
Дакле, није свака сарадња са окупатором иста и није свака сарадња, са становишта међународног ратног права, кажњива.
Наравно за комунисте је свака сарадња сем њихове сарадње (пример тзв.“мартовских преговора“) најтеже кривично дело које су они кажњавали смрћу или ређе вишегодишњом робијом. Тако је било могуће да и Тома Максимовић, председник Црвеног крста, завршио као злочинац.
Свођење питања сарадње са окупатором на деидеологизирани ниво важно је да би се сагледала и легалност и легитимност. Дакле по Женевској конвенцији из 1907.године регулисана је окупација и обавезе окупатора и власти на окупираној територији.
Комунистички покрети отпора су били ван правног система одређеног женевским конвенџццијама из најмање два разлога: они су себе сматрали делом Црвене армије која није потписала конвенцију и они сами нису поштовали међународно ратно право.
Посебно карактеристичан је однос према заробљеницима. Међународни суд у Нимбергу је расправљао о репресалијама и утврдио да су репресалије легално средство којим се зараћена страна у овом случају окупатор бори против „перфидија“ односно вероломног, нечасног или противзаконитог понашања друге стране. Случај од 2.октобра 1941.године када су борци Другог шумадијско одреда након заробљавања стрељали без разлога 16 заробљених немачких војника је карактеристичан јер је изазвао реакцију немачке команде. Не само да је за овај, по међународном праву недозвољен поступак, наређено стрељање талаца по квоти „100 за једног“ већ је и забрањено немачким јединицам да се предају (што до тада није рађено) јер је процењено да комунисти не поштују међународно право.
Емотивно ми можемо сматрати да сваки немачки војник заслужује смрт, али морали смо бити свесни да оног тренутка када положи оружје непријатељ постаје ратни заробљеник на кога се морају примењивати одредбе међународног ратног права.
И где је ту Милан Недић?
Да би се утврдила нечија заслуга или кривица најпре је потребно анализирати место некога у хијерархијској структури одлучивања и његова овлашћења:
Што личност има већа овлашћења њена је одговорност већа јер својом одлуком може произвести веће последице и за реализацију своје одлуке ангажовати сложенију структуру.
Други ниво је одредити колико је чињење или не чињење имало последице. Преведено на наш језик неопходно је видети колика су била овлашћења Недићеве владе и њега лично и онда у границама тих овлашћења како је рад утицао на окупациони апарат и јачање немачке војне моћи или спровођење одлука немачких власти.
1.- Несумњиво је да су овлашћења Милана Недића и његових органа била мала. Они нису могли доносити никакве одлуке од утицаја на судбину окупиране Србије и њених грађана већ су стављени у улогу пуких извршилаца којима је одређена строга контрола и који су у случају опструкције просто „занемарени“ а окупационе власти су преузимале директу реализацију својих замисли са тешким последицама за становништво Србије.
2.- Недић је своју улогу доживео тако да мере које је окупатор наредио и које би он на било који начин провео, треба да реализује на начин да се негативни ефекти умање а тамо где то није могуће да се по одлуци окупатора казне, условно речено, „прави кривци“. Дакле, најпре настојати да се сурове мере окупатора избегну или ублаже. Уколио то није могуће, ако је окупатор за акције покрета отпора наредио да се стрељају по 100 припадника Михаиловићевог и партизанског покрета, Недић је сматрао да је праведно, кад ће окупатор већ стрељати предвиђени број да онда треба да буду кажњени заиста припадници ових покрета а не недужни цивили.
Суочен са страдањима хиљада недужних Милан Недић се прихватио улоге да спасе недужне усмеравају талас одмазде на оне, за које је он веровао да су „криви“. Дакле, нити је Недић одредио квоту за репресалије, нити је он наредио стрељања, нити је икога стрељао. Све ово су урадили Немци. Недићеви органи су покушали да кад је окупатор већ донео одлуку да изврши репресалије, те репресалије усмере на оне који имају везе са делима за које окупатор наређује репресалије. У суштини то је у духу међународног ратног права, јер оно баш забрањује да репресалије просторно или персонално буду усмерене на појединце или групе које немају директне везе са повредама међународног ратног права.
Инсистирати данас на кривици Милана Недића значи умањити кривицу стварних злочинаца пре свега Немаца. Седамдесет година након завршетка другог светског рата Немци су постали наши „пријатељи“, од њих зависи наш пут у „светлу будућност“, они су наш најзначајнији економски партнер и политички ментор. Споменици по Мачви и Јадру су зрасли у коров и заборав. Само се идеолошке борбе међу Србима настављају у недоглед на задовољство свих наших душмна. Милану Недићу, одлука суда више није ни важна, она је важна за Србију и све нас. Као дубоко верујући човек, он је пред свог Судију већ изашао.