Арно Гијон: Тако се само браћа дочекују

arno-gijon-gujon.jpg

За осам година хуманитарна организација "Солидарност за Косово", коју је основао Арно Гијон, сакупила је помоћ вредну више од милион евра, коју су поделили у јужној српској покрајини. Помагали су школе, народне кухиње, делили намирнице и потрепштине угроженим Србима у енклавама, водили малишане на летовање. Организовали су 23 конвоја помоћи из Француске, а 24. је ових дана обрадовао децу у Лапљем селу. Арно ће нову годину и овај пут дочекати са Србима на Косову и Метохији. "Вечерње новости" наградиле су га Плакетом за најплеменитији подвиг 2012.

Снимци који су се смењивали на телевизијама широм света били су запањујући, шокантни, неподношљиви. Имао сам 18 година када сам открио на француској телевизији, у исто време када и моји сународници, ужас погрома на Косову 2004. године. Десетине хиљада Срба је било протерано са своје земље, а неки од њих су били брутално убијени. Њихови домови и највредније ствари су опљачкани.

Погром је био једногласно осуђен. Срби, дојучерашњи негативци, коначно су приступили човечанству. Почело је да се схвата да је историја на Косову компликованија од онога што је до тада било представљено.

Али шта смо још урадили, осим што смо осудили? Ништа. И, шта вреди осуда када ниједна реч која је сачињава, није праћена акцијом? И даље, ништа.

Хтео сам да помогнем Србима из енклава, до којих заправо никоме није било стало. Хтео сам да им помогнем у име старог француско-српског пријатељства, због идеала, због убеђења, јер припадамо истој култури, истој цивилизацији. Желео сам да будем учесник историје, а не само обични посматрач.

Али, како то урадити?

Нереаговати, било је незамисливо за мене, било би то издати пламен побуне који је горео у мени. Зашто да не покушам да сакупим мало новца, а затим купим играчке и однесем их српској деци која су у невољи?

Кад сам донео ову одлуку, позвао сам свог брата.

– Слушај – рекао сам му – желео бих да изнајмим камион и однесем играчке српској деци на Косову. Хоћеш ли да ми помогнеш?
Осмехнуо се, не баш изненађен мојим предлогом. – Наравно – одговорио је.

Заједно смо створили "Солидарност за Косово".

Сакупили смо неопходна средства за први конвој, продајући колаче које су нам припремиле мајка и сестра. Мобилисао сам француске медије, покушавајући да дирнем у срце остале донаторе. Године 2004. 31. децембра све је било спремно за полазак. Напунили смо до врха комби изнајмљен за ову прилику. Наши родитељи, не баш спокојни због тога што ће њихова два сина прећи 2.000 километара по залеђеним путевима Европе, поручили су нам да им се јавимо чим стигнемо на Косово.

Тек смо после 40 сати путовања и бројних перипетија на границама, могли најзад да кажемо: – Ту смо. Никада нећу заборавити осећај који сам имао када сам стигао, у оно што се зове, енклаве.

Људи су продавали купус и кромпир на сеоском тргу. Било је хладно, поља прекривена снегом, неколико кокошака и мршавих свиња лутало је наоколо. Деца су била у сандалама на снегу, ногу заштићених од хладноће само дебелим вуненим чарапама. Упркос крајњем сиромаштву, ови људи су нас угостили као краљеве. Ништа нису имали, али су све хтели да нам дају.

Окупљали смо децу и делили им поклоне, а родитељима одећу. Никада нећу заборавити озарена лица деце док узимају плишане играчке, лутке, аутомобилчиће, свемирске роботе…

Пре доласка нисмо знали како ће реаговати они којима смо желели да помогнемо. Да ли ће њихов понос бити повређен? Да ли бити кивни јер им је Француска окренула леђа? Сада, знамо. Примили су нас једноставно као што брат дочекује брата. Дао сам лутку десетогодишњој девојчици, румених образа, чије се лице развукло у велики осмех. Питао сам је да ли јој се лутка допада. Климнула је главом.

– Волиш ли да се играш луткама? – питао сам. Слегла је раменима. Насмејао сам се.

– Не знаш да ли волиш да се играш луткама? Девојчице то обично знају. Кад ми је одговорила, грло ми се стегло. Била је то прва лутка у њеном животу. Њена прва лутка.

Одлучио сам да све урадим да помогнем и да моји сународници сазнају за ову ситуацију. Осам година касније, уз подршку више од 6.000 француских донатора, стварност у српским енклавама се није променила.

Извор: Вечерње новости

Подели са другима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.