Људи расправљају о Доњецку и Луганску, о Украјини и Новорусији, о плановима САД на постсовјетском простору и о поузданости руских савезника у Евроазијској унији. На крају, све расправе се своде на једно – да ли ће Русија издржати у глобалном сукобу са САД или ће бити сломљена. Карактеристично је да се већина обичних грађана, и стручњаци, и политичари слажу у томе да је победа Русије неизбежна исто као пропаст капитализма, са једном ствари: ако елита не изда, као што је издала социјализам и СССР.
Са моје тачке гледишта, није основано рачунати да је руско руководство способно за капитулацију или за наивне неизнуђене уступке у горбачовљевском стилу. Економија, финансије, поверење јавности, однос снага на светској сцени, квалификације доносилаца одлука – све иде на руку Русији.
Не треба, међутим, заборавити речи Алекандра Диме из романа Три мускетара које је изговорио Арман Жан ди Плесије, војвода де Ришеље, кардинал и први министар Француске, упамћен због једног „од оних догађаја који мењају лице државе“. Ришеље, као пример таквог догађаја, наводи удар бодежом у улици Медников, који је коштао живота Анрија IV и спасао Аустрију од француске инвазије. У руској историји таквих догађаја је много: смрт Елизабете Петровне спасила је Пруску од катастрофе, смрт Јекатерине II зауставила је припреме за рат са револуционарном Француском, убиство Павла I уништило је руско-француски савез усмерен против Енглеске, револуција у фебруару 1917. продужила је за годину дана Први светски рат и није дозволила Русији да извуче корист из практично већ остварене победе.
СЛУЧАЈНОСТ КОЈА „МЕЊА ЛИЦЕ ДРЖАВЕ“
Фаталне случајности су имале већи допринос у формирању модерног историјског пејзажа него најдубље развијени планови. Битку код Гетисбурга је планирао генерал Ли у неко друго време и на другом месту. Не могавши да остваре победу код Катр-Бра, Груши су је остварили на пољу код Ватерлоа. Битка за Лиаојанг и на реци Шахе могла је довести Јапанце до катастрофе, а Жилински је имао све могућности да уништи 8. армију Фон Притвица и окупира Источну Пруску лета 1914. године.
Дакле, можемо констатовати следеће:
1. Битку са Америком Русија је већ практично добила. Остаје само да се победа озваничи технички, за шта ће бити потребно од пола до три године;
2. Руско руководство нема илузија о могућем компромису са Вашингтоном и заснива своју политику не само на апсолутној подршци јавности (преко 90 одсто) него и на елитном консензусу (највећи део елите, са изузетком маргиналних либералних слојева, схвата да је очување утицаја и капитала могуће само у случају победе над Америком и, што је најважније, већ се надају, да ли оправдано или не, будућој расподели најбољег плена);
3. Времена и ресурса којим располажу САД је премало да би промениле ток дешавања, али сасвим довољно за организацију историјске случајности које „мењају лице државе“.
Вашингтон никад није оклевао да користи сва средства за остваривање својих циљева, па стога и све те тајне операције, укључујући припремање великих терористичких напада, које су сада за Русију опаснији од директне спољне агресије. Физичка елиминација председника Руске Федерације или велико нарушавање поверења јавности у његову способност да обезбеди унутрашњу стабилност и безбедност државе – последња је шанса САД да избегну пораз.
Управо тако, да избегну пораз, а не да остваре победу. Јер чак и ако хипотетички случај „промени лице“ Русије, па она прекине геополитичко ривалство са Вашингтоном и покори се његовом диктату, главни амерички проблем и даље неће бити решен. Пропао је глобални финансијско-економски систем у којем се САД на рачун свог војно-политичког и информационог доминирања налазе на врху „ланца исхране“. Случајна победа над Русијом, Кином, БРИКС продужиће агонију, онемогућиће еволуционе промене система и гарантоваће то да ће колапс тог система бити тако катастрофалан да ће два светска рата изгледати као дечија игра у песку, а нуклеарни Армагедон невина шала. Али ипак ни то неће отказати неизбежно. Стога сваки човек или политичар који верује у победу САД верује у своју сопствену погибију, и то у буквалном смислу те речи.
Тако да актуелно питање садашње политике није у томе хоће ли победити САД, већ да ли ће Русија изгубити заједно с њима. При чему би, као и пре 70 година, пораз Русије значио пораз човечанства, који би ризиковао да цивилизација буде сахрањена под рушевинама система глобалне доминације САД уколико Русија не направи измене у еволуционом правцу.
ЈЕДНА ВЕЛИКА ОПАСНОСТ ЗА НОВИ СВЕТ
Постоји још једна опасност, поред историјске несреће, која чека Русију на путу до коначне победе. То што не долази до конфликта између Москве и Брисела, иако је првобитни план био да управо тај конфликт обезбеди победу САД над Русијом, наставља да изједа Вашингтон. Чак и ако ЕУ није у стању да обазриво скретање од Америке претвори у смислену дугорочну политичку стратегију, чак и ако су проамеричке пограничне државе, настројене на провоцирање сукоба са Русијом по сваку цену (чак и по цену уништења властите државности), ипак ће све доћи на своје јер САД и ЕУ још увек немају довољно ресурса за победу против Русије у хибридном рату. Разарајућем, ако он, супротно очекивањима, почне, тим боље. Али САД, било крварећи са Русијом, било уништавајући ЕУ и стварајући у Европи зону константног сукоба (сличног оном, које су створиле у арапском свету), могу имати користи у послератном свету.
Равнотежа моћи, у којој су Кина, Индија и Русија зависне једна од друге и даље потребне једна другој. У њој постамерички свет неће постати свет неког другог хегемона, који ће заменити САД и друге валуте која ће заменити долар. Биће то свет постепене трансформације застарелог система неоколонијалне доминације финансијског капитала, који је обезбеђивао политичкој власти наднационалну олигархију, у нешто ново, још непознато, али свакако у нешто што човечанству даје више једнакости (бар у првој фази). То је могуће само у случају реализације Де Голове идеје о уједињењу Европе од Атлантика до Урала, трансформисаној од стране Путина у идеју о уједињеној Евроазији од Атлантика до Тихог океана. Само таква економска унија ће имати довољно велико унутрашње тржиште, технологију и сировине за равноправну конкуренцију са Кином и Индијом. У било ком другом формату, и Русија и ЕУ биће поражене у економској конкуренцији са новим центрима моћи и мораће, или да се потчине њиховој доминацији, или да успоставе равнотежу свог економског неуспеха на рачун војне силе, то јест да пређу на конфронтациони сценарио, који свету ништа добро не обећава.
Нажалост, ова схема у којој мртви (САД) једе живе (Русију и ЕУ) има све шансе да се реализује. Стара Европа у лицу Француске и Немачке се преспоро и неодлучно окреће од САД, не ризикујући да раскине ово за њих кобно партнерство, а најмање половина источноевропских пограничних земаља (бивших совјетских савезника, сада почетница у ЕУ и НАТО) у лику Пољске, балтичких држава и Румуније, спремне су да погину за интересе САД, само да не би дошло до стварања руско-европске алијансе.
Чини се да ће, са аспекта могуће промене ситуације на боље, 2015. година бити критична. Ако се позиција Европе не буде драматично фундаментално променила до краја ове године, у крајњем случају у првим месецима следеће, све даље ће бити прекасно, и решавање комплексних проблема постамеричког светског поретка и заштите руских интереса у њему ће се морати тражити у другачијем a priori компликованијем формату.
Ростислав Ишћенко
Извор: Нови Стандард/Русская весна
