Упркос примитивној маркетиншкој машинерији владајућег режима, чињенице о тежини економског положаја у који су Србију довеле еврофилске владе у протеклих седам година није могуће сакрити.
Извештај Светског економског форума који Србију генерално смешта на незавидно 94. место међу 144 светске економије, постаје по Вучићеву владу још незавиднији када се погледају посебне оцене најважнијих параметара функционисања државе.
Институције наше земље налазе се на 122. а макроекономско окружење на 129. месту. Заштита имовине у нашој земљи смештена је на 127., а независност судства на 118. место.
Директне оцене параметара рада Владе Александра Вучића показују реалност коју живимо.
Бесмисленост Владиног трошења средстава смештена је на 132. место, док смо по фаворизовању у одлукама владиних званичника нивоу некадашњих латиноамеричких диктатура и заузимамо 120. место међу 144 светске економије.
По квалитету путева смо 114. земља света; по степену организованог криминала 106. што је позиција на коју нам је смештен и образовни систем.
Посебну језу и страх за будућност наше земље изазивају подаци из годишњег Светског економског форума о способности земље да задржи талентоване младе људе.
Вучићева Србија је ту на 141. док смо са привлачењем талената још успешнији – претпоследњи у свету!
Поређења ради, у четири године којима је Владом Републике Србије управљала Демократска странка Србије, којој је национални интерес био приоритет, наша земља доживела је економски раст који се може проверити и у извештајима Светског економског форума за тај период.
Тада је Телеком Србија куповао фирме у окружењу, а земља бележила раст у свим проверљивим економским и друштвеним параметрима.
Као и промене у економији, и за раст и за пад оцена неке економије на листи Светског економског форума потребно је време.
Од победе мантре „Европа нема алтернативу“ пре седам година наша економија и друштво бележе непрестани пад, како по глобалној позицији, тако и у појединачним параметрима који се у извештајима Светског економског форума оцењују.
Са 80. позиције у 2005. години су нашу земљу еврофилске владе успеле да за седам година „напретка у европским интеграцијама“ оборе на стравично 101. место у прошлој години доводећи државу и друштво на руб опстанка.
Све одлике диктатуре Вучићев режим је одавно попримио и – ма колико демократија била привид и провозоријум – српски народ је у још тежем стању будући да живи привид тог привида.
Уколико се некоме оцене о „диктатури демократијарата“ или „евроунијатској џамахирији“ чини претешким, зар је потребно апсолвирати медијско једногласје еврофилских медија приземне и таблоидне провенијенције до којих подаци изнети у првом делу текста не – не могу – већ НЕ СМЕЈУ доћи.
Насиље над политичким неистомишљеницима је већ уобичајена ствар.
Институције државе чврсто су под ногама Александра Вучића.
Требају ли бољи примери од Уставног суда који се оглашава „ненадлежним“ о тзв. „Бриселском споразуму“ или монструозне завере ћутања о паду хеликопетра и смрти седморо људи у коју су до гуше била упетљана два министра и војни врх?
Притисци и суровост у рушењу политичких алтернатива – исказана и приликом неуспелог покушаја пуча у Демократској странци Србије – не остављају дилему да би се режим – или чак и да ЋЕ се – режим бранити и монтираним судским процесима, хапшењем и егзекуцијом политичких противника, уколико за то добије дозволу бриселских ментора.
Наду улива једино истина да нема тих лажи које трају до века.
Ако би ишта помогло и продужило живот овог режима који је већ на издисају у судару са стварношћу, то би била некаква квазиреволуционарна акција недораслих људи који би непромишљеним акцијама дали повода за увођење системске репресије у којој би тренутна власт погане циљеве својих ментора убрзано спровела слажући још једну коцкицу грозног мозаика званог Нови светски поредак.
Нехотице, режим већ чини све што може да оконча своју срамотну улогу у српској историји.
Гушењем политичког излаза подигао је унутрашњи притисак и, након најављених поскупљења, током јесени ће и званично ући у прединфарктно стање.
Власт Александра Вучића неће нико ни срушити ни сломити.
Она ће – будући сва саздана на привидима и лажи – урушити.
Важно је само да с њоме не сруши и Србија и да не дође до грађанских немира које би НАТО готово сигурно искористио као изговор за формалну окупацију Србије.
Оружје нам, у том случају, више не би биле речи.
Димитрије Косијер
