Укупна вредност наше земље Србије процењена је на преко 170 милијарди евра! У ту цену улази све што наша Србија има: земљиште, ресурси, индустријска постројења…
До 2007. године у периоду приватизације приватизовано је скоро све што је у нашој Србији вредело. Србија је у тој приватизацији успела да заради само 2 милијарде евра.
До дана данашњег укупни период од распродаје српске привреде, тек нешто изнад четири милијарде евра – од оних процењених 170 милијарди евра. а продали смо, боље речено, поклонили све што је вредело.
Приватизовано је или ликвидирано 92 пољопривредна комбината у нашој Србији. Припрема се за приватизацију и Пољопривредни комбинат „Београд“ (ПКБ), буквално све што је хранило нашу Србију.
Такође је отуђено 55.000 хектара најплодније земље на Балкану за симболичну суму страним инвеститорима, који чекају тренутак да је продају и остваре профит.
Чак 51 милијарда долара изнета је из Србије на рачуне светских офшор компанија у периоду између 2001. и 2010, објавио је међународни конзорцијум истраживачких новинара. то значи да је у периоду приватизације „опрано“ више новца него што Србија укупно годишње приходује. Занимљиво да је само 2012. године према подацима НБС, пребачено око 900 милиона долара на рачуне компаније са британских Девичанских острва. Ове бројке указују да је око 15 пута новца више изнето на „разна острва“ него што је држава зарадила за читаве приватизације. То је могло да се спроведе само захваљујући „непријатељству“ политичара који су били на власти и тајкуна.
Европска унија је дала обавезу свим земљама које желе да јој се придруже, да донесу законске прописе по којима би странци могли директно да стекну власништво над земљом. На пример суседна Хрватска ће земљу странцима понудити кад истекне 15 година у ЕУ, а продају земљишта странцима одложиле су околне земље: Румунија, Бугарска, Мађарска.
Једино је наша Србија и њена поданичка власт својевремено пристала на рок од само четири године по ступању на снагу Споразума о стабилизацији и придруживању, тако да странци могу несметано да купују нашу српску земљу од 2014. године. земља, његова је и вера“. Ово правило је од 24. октобра 1648. године, мало више од 400 година. Наша власт то не схвата. Чија ће бити Србија?
На ово исто правило се својевремено позвала и Влада Републике Српске приликом преговора о подели БиХ, покушавајаћи да добије онолики проценат територије колико је катастарски припадало српском становништву.
Сад смо земљиште у бесцење распродали странцима, да ли можемо да будемо сигурни да нека чланица или неки тајкун као што је Ивица Тодорић из Хрватске данас највећи земљопоседник у Србији, да неће тражити промену граница у своју корист позивајући се не само на Вестфалски мир из 17. века, већ на аргументацију Срба из БиХ?
Навешћу један пример, да држава Данска омогућава продају пољопривредног земљишта странцима, али само ономе ко живи најмање две године у њој; под условом да настави пољопривредну производњу, а не за препродају ради стварања профита.
У нашој Србији у случају продаје пољопривредног земљишта странцима, наши домаћини ће радити као паори-надничари за странце, а профит ће одлазити у иностранство.
Мало ко ће се запитати шта ће се десити са суверенитетом народа и државе над хиљадама хектара земље продате другом народу и држави. Јер, сваком парцелом коју странац купи у Србији, проширује територије своје државе.
Пошто су људи који воде нашу Србију, имовину вредну више десетина милијарди евра поклонили странцима а српску привреду довели до тога да је потпуно замрла. Буџет је до краја испражњен. Сад се као спасиоци траже стручњаци из ММФ, исти они који су не само немо посматрали како српска власт странцима поклања нашу Србију, већ јој у томе и помагали.
Став ММФ је да наша Србија мора и даље да се задужује али под условом да донесе рестриктивне законе како би повећали штедњу. Па на чему још да штеде кад је народ гладан?
Сваки нови корак приближавања наше Србије Европској Унији, на начин како је то чињено последње деценије довешће до биолошког нестанка овог народа.
Није тачно да ЕУ нема алтернативу, већ наша Србија нема алтернативу.
М. Славјански
