Да ли сте чули за брачни пар који је зарад животног стандарда пристајао на све одлуке кућног савета и тако комшијама годинама уступао делове свог стана, све док им се животни простор није свео на једну просторију? Ништа није смело реметити привидну удобност њиховог живота. Летовања, зимовања, пуне празничне трпезе и поседовање аутомобила били су апсолутни приоритет ових људи. Када је понестало просторија, комшије су почеле да одводе њихову децу, тако да им је на крају остало само једно дете. Неколико деценија касније, када код њих више није било ничег што би се могло узети, кућни савет је престао да финансира њихове животне потребе, а комшије и бивша деца посташе њихови непријатељи. Ипак, они су се до краја живота са сетом присећали периода отимачине, упорно истичући како су тада најбоље живели.
Вероватно се питате ко су ти чудни људи и у каквом матриксу је заробљена њихова свест? Одговор вам се неће допасти: ти људи смо ми, а злокобни матрикс је Југославија.
Ово је тренутак када, као у филму, треба да изаберете плаву или црвену пилулу. Ако изаберете плаву пилулу, можете истог тренутка да окренете страницу и наставите да живите у уверењу да је Тито волео Србе, да их Крлежа није мрзео, да су Латинкини либерали демократе и да Деда Мраз постоји.
За вас који сте изабрали црвену пилулу, ево како је функционисао југоматрикс: пропаганда, прекрајање историје, лажне културне конструкције, идеолошке представе, цензура и аутоцензура у комбинацији са социјалном правдом и солидним животним стандардом потпуно су заслепели Србе. За то време, систем је радио против њих. Из колективног сећања избрисао је геноцид НДХ. Победнике и жртве рата територијално је осакатио одвајањем аутономних покрајина. Систематски је уништавао кохезиони елемент српског народа: Српску православну цркву. Одвајао је делове Срба и за њих креирао нове антисрпски програмиране националне идентитете. Списак непочинстава је предугачак, а цена коју су генерације југосрба платиле зарад удобнијег живота је непојамна. Систематски је корумпиран читав један народ. Ипак, постојање мноштва шаргарепи не треба никог да завара. Наспрам њих увек је стајао штап чију је разорну снагу осетио свако ко се усудио да преиспитује матрикс. Нажалост, број неподмитљивих био је на нивоу статистичке грешке.
Грађењем алибија за сопствену неодговорност југосрби су подигли вавилонску кулу хипокризије. Како је животни стандард опадао, тако је хипокризија постајала све огољенија. Некада су јогурт и млеко слободно остављали испред продавнице на ћошку. Затим су почели да их одлажу у жичане кавезе. Касније су кавезе закључавали катанцима. Данас се испоруке врше директно продавници и то тако што камион који врши испоруку свакодневно блокира улицу кршећи уредбу о времену када су испоруке дозвољене. Поредак је срушен. Корупција је деценијама ферментирала у друштву и потискивала осећај за ред, док је опортунизам постајао узвишени принцип. Тако је укинут сваки осећај одговорности појединца према елементарним националним и друштвеним интересима.
Југославија је у међувремену нестала. Један зид је пао и срушио илузију братства и јединства. Бити Србин постало је много теже. За неке и превише тешко. У страху од погрома, зарад бољег имиџа или једноставно зато што је тако лакше, неки су отишли и изабрали да не буду Срби. Други су почели да мрзе оно што сматрају извором својих проблема: чињеницу да су Срби. Тако је настао сој самомрзећих Срба, чија је наопака идеологија аутошовинизам, а манифест „Филозофија паланке“. Само такви могу да уништавају Народну библиотеку Србије и да затворе Народни музеј.
Помпезно најављивана борба против корупције није борба против појединаца, већ борба за друштвену свест. Јер корупција је стање свести које се побеђује једино нашом спремношћу да питамо шта можемо да урадимо за државу, уместо шта држава може да уради за нас. Зато се права борба против корупције неће водити само полицијским истрагама и правоснажним пресудама. Одлучујућа битка водиће се у култури, а исход рата зависиће од судбине матрикса.
За почетак, важно је изабрати црвену пилулу.
Пише: Марко Савић
Извор: Недељник
