Пре скоро 12 година, у тексту објављеном у првом броју Геополитике, написао сам да „моралност у идеолошкој парадигми савременог Запада није више функција објективног понашања датог чиниоца. Она постаје потпуно зависна од положаја сваког појединачног актера на унапред зацртаној скали идеолошког вредновања“.
Ослобађајући хрватске генерале Готовину и Маркача сваке кривице за трагична збивања из лета 1995, Међународни кривични суд за ратне злочине у бившој Југославији дао је коначну потврду наведене тврдње. После краха крвавог цинизма у име дијалектичког прогреса човечанства, добили смо либерални цинизам под маском универзалних људских права. У Хагу је 16. новембра 2012. отпевана постхумна ода Новог светског поретка црвено-црним тоталитаризмима XX века.
Александар Солжењицин својевремено је описао Чеку као једину казнену институцију у историји људског рода која је у истим рукама спојила истрагу, оптужбу, хапшење, саслушавање, суђење и извршење казне. Оперативци Феликса Ђержинског имали су на располагању ничим спутане инструменте принуде, од затвора неограниченог трајања (без суђења, наравно), до метка у потиљак. Оптужбе су биле идеолошки мотивисане, а исход поступка унапред зацртан, у зависности од политичког профила оптуженог, а не од његових стварних поступака.
Солжењицинов цитат датира из времена када још није био створен Хашки трибунал. Сада у историји имамо не једну, већ две институције са наведеним атрибутима. Тај трибунал вазда је био илегална творевина, створена у циљу пружања квазиправног покрића безаконој балканској политици, коју на овим просторима још од раних 90-тих воде западне силе предвођене САД. Илегалност тог суда датира од самог његовог настанка. Он је створен Резолуцијом 827 Савета безбедности УН од 25. маја 1993, а не одлуком Генералне скупштине, која би га учинила легалним. Политичка сврха јасна је и из досадашње праксе: од орвеловске, на милион Срба примењиве формуле „заједничког злочиначког подухвата“, преко етничке диспропорције у оптужницама и пресудама – хиљаду година робије Србима, а мање од стотину кривцима за злочине над Србима – до скарадних пресуда у случајевима Готовине и Маркача, Рамуша Харадинаја, Насера Орића и Расима Делића.
Хашки наследници Чеке уздају се не у снагу закона, већ топуза, па су им и трагови томе сходни. У пролеће 1999, када су се чули захтеви да Трибунал поведе истрагу против лидера земаља-чланица НАТО због вођења илегалног рата против Србије, портпарол западне алијансе Џејми Шеј одбацио је такве сугестије подсетивши нас да Трибунал постоји политичком вољом НАТО сила. Сами творци хашког суда вазда су га видели као оруђе политичке воље западних сила. Аутор нацрта повеље Трибунала Мајкл Шарф тако је још пре 17 година истакао да је „у очима америчке администрације Трибунал корисно оруђе политике и јако пропагандно средство, јер ће оптужнице имати за циљ да изолују непожељне лидере и да јачају међународну политичку вољу да се употребе економске санкције или сила“. Пракса је Шарфу дала за право.
Треба, ипак, хашком суду бити захвалан за ослобађање Готовине и Маркача. Тиме је коначно лишена сваког кредибилитета не само та институција, него и њени београдски апологети, другосрбијански корифеји самомржње. Трајно су са дневног реда скинуте тлапње о суочавању са српским гресима и кривици, покајању, извињењу и помирењу. Сада је и последњем читаоцу Блица и гледаоцу Јавног сервиса јасно да је сваки поборник сарадње са хашком инквизицијом или вуцибатина или лудак. И то је нешто…
Пише: др Срђа Трифковић
Извор: Геополитика
