Комад Синише Ковачевића "Ђенерал Милан Недић" написан је 1982. године, али је своју позоришну премијеру имао тек десет година касније у Звездара театру.
Деликатна историјска тема којом се писац у овој драми бави, раних осамдесетих година прошлог века још није имала публику спремну да о Милану Недићу, његовој кривици или херојству размишља без притисака још увек снажне комунистичке, партизанске, титоистичке идеологије.
Представу која је доживела више од двеста извођења, режирао је Јовица Павић. Насловну улогу тумачио је Данило Бата Стојковић, а осим њега играли су: Радослав Миленковић, Мира Ступица, Ђуза Стојиљковић, Миша Јанкетић и Љиљана Благојевић.
О релативности издаје
Драма Синише Ковачевића "Ђенерал Милан Недић" отвара сложено, болно и осетљиво питање националне издаје.
Име Милана Недића после Другог светског рата постало је синоним за колаборацију с непријатељем. У Малој енциклопедији "Просвете" о Недићу пише: "Недић Милан (1877-1946), генерал, председник квислиншке, тзв. 'српске владе' у периоду немачке фашистичке окупације у Србији; до ИИ светског рата начелник Генералштаба и министар војске и морнарице; у данима фашистичке инвазије априла 1941. командовао Трећом групом армија; по капитулацији ставио се у службу окупатору и као председник тзв. "српске владе", под маском "оца" и "спасиоца" српског народа од "комунистичке немани" штитио интересе крупне буржоазије, саучествовао и помагао у злочинима над народом, напредним људима, присталицама и борцима НОП; из страха од одговорности за "почињене злочине, извршио самоубиство док се налазио под истрагом."
Енциклопедијска јединица, као што се види, идеолошки обојена, оспорава Недићу било које заслуге и безпризивно га оглашава непријатељем народа. Синиша Ковачевић не пристаје на црно-бели приступ сагледавању историјских личности, па отуда настоји да лик Недића осветли, како би се открили разлози за Недићево деловање током ратних година.
Ковачевић у форми документарне драме истражује разлоге, мотиве са којих је Недић прихватио задатак председника српске владе. Доиста, шта је навело човека на прагу старости, после губитка сина, снахе и унучета у експлозији у Смедереву, после успешне војничке каријере и свих признања које је добио, да прихвати положај за који је знао да представља издају земље? Писац слика Недићево одбијање и непопустљивост у одлуци да одбије понуђен му положај председника владе; долази, међутим, до обрта и Недић прихвата. По Ковачевићу, Недић је доведен у класичну дилему из које не може изаћи чистих руку. Уколико не прихвати, Србија ће бити распарчана и подељена између окупаторских сила, уколико пак прихвати биће упамћен као издајник коме будући победници неће опростити. Недић, дакле, зна да ће бити осуђен – свеједно је да ли ће му осуду изрећи комунисти или војска Драже Михаиловића – али у интересу народа прихвата статус колаборационисте. Трагично разапет између настојања да спасе Српство и немогућности да у томе подухвату учини што више, Ковачевићев драмски јунак остаје на ветрометини историје, свестан да је лишен свега до чега му је стало: љубави породице, поштовања сабораца, националне части.
Ковачевић је драму написао у једноставним линијама, следећи наум да осветли проблем колаборације уз уважавање доступних чинњеница. Драма се састоји од низа секвенци које, са становиштва ликова који се у њима појављују, постепено нуде део по део сазнања о Милану Недићу, али и околностима у којима се одиграва његова људска драма.
Синиша Ковачевић доследно спроводи један драматуршки принцип: његов драмски јунак, у ствари, непрекидно трпи догађаје. Такав Недић приморан је да поседује закаснелу активност, да реагује на ситуације, појаве, изазове и страхоте рата којима су изложени и народ и земља. Недић се непрекидно појављује у позицији неизбежног губитника који зна да ће то остати до краја. Али, Ковачевићев Недић, одабравши свој тегобни пут, не допушта себи ни тренутак самосажаљења, већ гледа истини у очи. Овако постављен лик Милана Недића представља снажну и стамену фигуру.
Редитељ Јовица Павић дискретно је водио једноставну Ковачевићеву повест. Поштујући назнаке писца а реагујући на осећај глумаца, Павић је драму прочитао у кључу психолошког реализма. Редитељ је, у крајње једноставном декору Герослава Зарића и присталим костимима Загорке Стојановић, стварао атмосферу кобних прелома којима је био подвргнут драмски јунак; желећи да истакне све суморније и трагичније догађаје који ће уследити, Павић је користио патетичну звучну кулису са илустративном функцијом. С пуним поверењем редитељ се ослонио на искусну глумачку екипу, знајући да ће актери одабрати најбољи пут до задатих им ликова.
У улози ђенерала Милана Недића наступио је Данило Стојковић. Стојковић је лик градио постепено улазећи у околности у којима је живео Недић на почетку рата; повучен у самоћу, обрван недаћама, Стојковићев Недић обузет је личном трагедијом. У тим тренуцима Данило Стојковић простудираним ставом, своди животне рачуне ђенерала Недића. Када га околности наведу да изађе из интиме, када га понесе судбина, Стојковић води Недића сложеним путевима психолошког нијансирања, откривајући нам да је такав Недић све време свестан сопственог трагичног положаја; на крају Стојковићев јунак израста у комплексну фигуру која се као симбол свих пораза приклања усуду.
Михајло Јанкетић ваљано је секундирао Стојковићу у улози немачког официра који арогантно и самоуверено говори о силини окупатора. Јанкетић је прецизно дозирао односе бруталности и лукавства у смеши притисака којима подвргава Недића. Мира Ступица је као Живка Недић предочила тугу за изгубљеним сином и праштање напуштене жене: у свега једној појави Мира Ступица открила је унутарње богатство и дубину осећаја мајке и супруге. Љиљана Благојевић дала је лику Анђелије убедљивост и приврженост кћерке која је одана и оцу и породици и својој земљи. Радослав Миленковић као иследник пластично је представио лик бахатог и сировог истражитеља чија је преданост послу одређена идеологијом. Властимир Стојиљковић, Жика Миленковић и Милутин Бутковић као искусни глумци умели су да у повереним улогама остваре упечатљиве епизоде. У представи је наступила још и Љиљана Међеши.
Радомир Путник
