Књига “Равна Гора” (Београд, 1944) спада међу најпровокативније књиге објављене у периоду немачке окупације Србије у Другом светском рату. Аутор ове вишеструко занимљиве студије, објављене анонимно, о Равногорском покрету је еминентни српски мислилац др Димитрије Најдановић. Не желећи да будимо старе ране и поделе, чланак објављујемо како би подсетили да је тоталитарност демократије била нашој мисли лака за прозрети како за време рата, тако и пре и после њега. Баш као што је у тексту предвиђен и крах нацистичког сна о „хиљадугодишњем царству“…
“Равногорска демократија”
Друго наше изненађење је, изгледа нам, веће и теже од првога. После свих великих грехова “равногорског покрета”, као органског продужетка политике рата и ратних несрећа, он нам као велику утеху у великој несрећи нуди за наш будући народни живот – демократију.
То значи да је цео свет, па и наш народ са њим, прошао кроз воденицу уништења да би га стари жрвњеви демократских изанђалих заблуда, лажи и подвала поново млели? То значи да сутра, ако и кад испливамо из овог мора крви, поново имају да нас докопају вампири корупције, друштвене неправде, бездушне експлоатације, пљачке,лоповлука, протекције, политичко-партијског неморала и других многих зала.
То значи да опет партија са свим својим неситим изелиштвом треба да нам јаше државу, да најгори владају најбољима, да суверено загосподаре политика подвале, шићара, “пакла и полића”, да нам туђински капитализам разједе и поједе земљу, да “народни” посланици, тј. народни мучитељи, крвопије и изелице, почну са теревенкама, гозбама, продајом на добош народне имовине разним белосветским експлоататорима, да нерад и блуд буду подигнути на највећу висину.
То значи да поново дођу на владу они који су ову земљу у црно завили. То значи: све по староме, “демократија”! Но равногорци не знају да се сат може назад вратити, али историја не.
Њихова политичка мудрост и памет не виде да је овај рат велика светска револуција. Стари свет навика, идеја, изанђалих политичких назора неповратно одлази. Одлази неповратно и идол демократија. Та матора грешница, демократија, која је европско друштво својим безбројним пороцима потпуно разгубала, нема више заводљивих чари ни за кога. Њеном је заводништву одзвонило. Њу секу њени властити пороци. Најљући противник је баш њено најомиљеније чедо: рат. Ако је ико до сада у ратном самртничком ропцу издахнуо,то је демократија. И нико за њом неће зажалити осим оних који су од ње живели.Најмање, пак, они који су за стварне народне слободе. Демократија је значила ропство – ропство економско, ропство социјално, ропство политичко, ропство морално и ропство духовно. Ко је за демократију, тај је за ропство.
Демократија има и друго ванбрачно дете, сем рата, које је све пороке мајчине наследило, али дете отровно, зло, по народ до смртоносности опасно. То је дете комунизам. Ко је за демократију, тај је, хтео не хтео, и за комунизам, комунизам који излази из демократије као зима из јесени.
Демократија је увек имала један мали број корисника, а све остало је било робље. Тај мали број корисника уздише за демократијом – за старим, “златним добом” недоговорности, ждрања, пљачке, самовоље и насилништва. Но, народ је не жели. То равногорци треба и мора да знају ако су политичари. Можда је све спорно, можда је све пропаганда, можда је све “петоколонаштво”, али ова наша тврдња несумњиво није: тешко је у овоме народу свећом наћи човека који би, после свих искустава, био за повратак старога у облику демократије.
Све, све, али овај је народ сит, пресит демократије у свим њеним издањима и редакцијама, а нарочито у југословенском издању и редакцији.
Наш народ жели предану и истинску службу, правду и љубав, право вођство и истинско старање, право рада и награде, стварно стечене слободе, сразмеру између права и дужности, првенство најбољих, и многошто друго за здрав и напредан живот. А “равногорски покрет” му нуди демократију. Нуди му хаос, глад, неправду, владавину најгорих, превару, пропаст. Доста му је тога било!
“Равногорски покрет” позива се на “демократску традицију”, а не изводи закључак да је наш потпуни слом – морални, културни, економски, социјални и државни – завршни беочуг у ланцу те “демократске традиције”.
Ко је од великана био демократа? Да нису Карађорђе, Милош, Његош, устанички прваци, Краљ Петар Ослободилац? Нипошто, они су били народни вођи и домаћини у народном смислу и значењу речи. Који је велики народни покрет и велико народно дело демократског порекла и карактера? Да нису ослободилачки ратови, четништво, трајни, хијерархијски, на строгом моралу засновани културни и социјални поредак предратне Србије? Нипошто. Они су били природни и политички изрази стваралачког импулса који се нагомилао кроз пет векова робовања и кроз најодабраније ликове избио и остварио се када му је време за то дошло. Није то са запада увежена, ненародна и противнародна “демократска традиција”, већ самоникла и самосвојна народна снага.
Равногорска резолуција и сама говори о “лажној игри са двадесетогодишњом демократијом”, а не види да је та лажна игра била сама самцата демократија. Лажна игра – то је биће суштина деморкатије, то је она сама у свом постојању.
Та лажна игра дуже је трајала у нашој отаџбини од “двадесет година”. Јер је двадесет година ипак мало било да поједе главу овога народа. Та лажна игра демократије постоји ево већ сто педесет година у Европи и тек је сад на прагу да поједе главу и европском човеку. Тим главоједом човечанства инспирише се и одушевљава “равногорски покрет”, том лажном ужасном и смртоносном игром пренетом са западног плочника на велику несрећу овога народа.
Нема више демократије! Већ је сада нема! Нема је више ни у “западним демократијама”. Тај политички систем који је гушио човечанство деценијама хитно се угушује, ликвидира. Он се одбацује као стара изношена и окраћала хаљина. Човек живи, напредује, мења се. Није вечито исти. Сходно се мењају политички системи. Узалуд сви снови свих политичких система о “хиљадугодишњем царству”. То је утопија. Утопије се могу држати још у време мира. Онда човек има снаге да по коју заблуду прими као духовни луксуз и разоноду. Рат не трпи заблуде и утваре. Он је сувише озбиљан да би се предавао фикцијама.
Фикције демократије, начело механичког колектива, одувана је крвавим вихором рата. Рат је њен глогов колац. Једини су још “равногорци” који желе и мисле да је повампире. Али овом народу вампир демократије није више, ни у каквом облику, потребан. Но изгледа да “равногорци” мисле на нешто друго кад говоре о демократији. Тачка ђ) резолуције обећава златна брда сваком грађанину Југославије. Обећава оно што су све демократије свих земаља у сва времена обећавале (“културни успон”, “материјалну добробит”, чак и “сигурност од свих(!) врста незгода у животу”). А то је идила и поезија, машта и мит лажних игара у свим демократским летцима и другим облицима изражавања демократске демагогије.
То се методом и принципима демократије никада не може остварити – то “равногорци”добро знају. Али они, вероватно, из политичко – техничких разлога не смеју да напусте фетиш демократије и да потраже друго име за неке нове своје неодређене наде. Ово им је једино “извињење” које, узгред буду речено, демократија само у пропагандне сврхе дозвољава и одобрава. А ако се и овде варамо, утолико теже по “равногорце”!
Тако нам, дакле, равногорска резолуција нуди – демократију. На велико наше изненађење! Јер ми смо мислили да ће се равногорски “оци” и “ослободиоци”после ове наше тешке катастрофе без брвна у оку и крвљу народа окупаним видом дубље загледати у политичку трагедију српског народа. Целокупно им је искуство у страдањима диктовало да из својих политичких прорачуна и размишљања избаце потпуно и одлучно све туђинске политичке шеме (демократску, фашистичку и комунистичку), па да потраже и нађу један политички систем који би одговарао духовним, моралним, историјским, државним и социјално – економским интересима српског народа.
Дакле, један потпуно народни политички систем, саобразан народној индивидуалности српства, далеко од свих страних калупа. Онда бисмо сви са дивљењем и захвалношћу поздравили “равногорски” конгрес. Овако смо разочарани.
Равногорски политичари немају довољно снаге за оригиналну политичку мисао. Они се, без предомишљења, укопчавају у англоамерички политички стил живота превиђајући или намерно пренебрежући огромну, непремостиву разлику између свестрано различитих структура српске нације и англоамериканске заједнице.
Неполитичност овог геста вапије до Бога. Он се једва може примити и као политички виц или политички трик. У сваком је случају доказ да “Равногорство” нема зрелих политичара. И доказ да је “равногорство”, посматрано са народно – политичког становишта, потпуно кривогорство.
Али, то на велику жалост нашу није само његова штета. То је општа народна несрећа!
Морамо да подвучемо катастрофални закључак: “Равногорци” нису добри политичари.
Да су политичари не би се потуцали од немила до недрага, тражећи политички кров над главом, не би, као сад у резолуцији, вапили за милост лондонске чивутарије, не би клали и убијали оне на које их све на братску сарадњу упућује, не би у намученој нацији стварали “брачни троугао” тј. три фронта, не би упадали, срљали од почетка свог “политичког” рада из једне грешке у другу, не би њихова одисеја лутања била и одисеја нашега народа итд. Не би им ни овај конгрес са њиховом скроз противречном резолуцијом био потребан…
*Димитрије Најдановић је један од наших светионика. Ко не зна ко је Димитрије Најдановић, џаба му и уредничка напомена и „Искра“. – Д.С.
др Димитрије Најдановић : РАВНА ГОРА, ЗАБЛУДЕ И САМОУНИШТЕЊЕ
