Ђоко Слијепчевић (7. септембар 1907, Самобор, Гацко – 16. јануар 1993, Келн, СР Немачка) је био српски историчар, један од најзначајнијих изучавалаца историје Српске православне цркве. Његова тротомна Историја српске православне цркве сматра се једним од најреферентнијих дела у области српске црквене историје.
Школовање започето у Никшићу прекинуо је услед избијања Првог светског рата због чега је основну школу завршио тек у Автовцу 1921. године. Гимназију је похађао у Гацком од 1921. до 1925. године а Богословију у Призрену завршио је 1930. године. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1934. а докторирао је дисертацијом Стефан Стратимировић митрополит карловачки као поглавар цркве, просветни и национално-политички радник. У току 1937. похађао је предавања из Историје цркве Ханса Лицмена и Ериха Зееберга. Изабран је за доцента на Богословском факултету у Београду 1938. на Катедри за црквену историју. Током Другог светског рата живео је у Београду где је прикупљао грађу о усташким злочинима над Србима. Пред крај рата напустио је Југославију. Једно време боравио је у логорима у Италији (Форли и Еболи), а затим је пребачен у Немачку одакле је ослобођен 1948. године. Након тога радио је у Берну у Швајцарској, на старокатоличком Богословксом факултету. Претежан део научне активности у овом времену био је усмерен на прикупљање грађе за историју Српске цркве. Од 1954. године живео је у Минхену где је радио у Институту за југоисточну Европу као референт за Албанију и Бугарску. Умро је 7. септембра 1993. у Келну, а сахрањен је у Оснабрику.
