„Ми (припадници Збора) југословенски смо оријентисани, а видимо српски проблем и разуме се да је за нас српски проблем на првоме месту. Међутим, не запостављамо југословенство и сматрамо да ниједан проблем, ни српски, ни хрватски, ни словеначки, не може бити решен без Југославије. Југославија је највећа Србија и највећа Хрватска и највећа Словенија“.
Познато је да ми још увек немамо једне научно писане историје Српске православне цркве“, напоменуо је др Ђоко Слијепчевић у уводу првог тома своје, управо такве историје, објављене у Минхену 1962. године. Данас, тридесет година касније, не само да имамо пред собом тротомну исцрпну и свеобухватну историју од покрштавања Срба па до данашњих дана, већ ово јединствено научно дело не мора више кришом да се уноси у земљу као што су то годинама чинили студенти богословије и други заинтересовани људи. Иницијативом свог уредника Јована Радуловића, БИГЗ је у октобру прошле године у свечаној опреми издао капитално дело Ђока Слијепчевића „Историја Српске православне цркве“.
Др Ђоко Слијепчевић се пре рата придружио Љотићевом Збору и заједно са добровољачким одредима крајем 1944. године напустио земљу. После краћег боравка у Италији и пет година проведених у Швајцарској, 1954. године се настанио у Немачкој. Овде је и објавио готово сва своја дела, највећи део на српском језику. Поред запањујуће доброг познавања прилика у Југославији у овим научним делима посебно ценимо једноставан и свеж стил као и прагматичан и трезвен став аутора. Кроз векове Ђоко Слијепчевић осуђује сваки поступак који је био диктиран емоцијама а не разумом, али он то чини благородно, без оштрине, са много разумевања за актере чије поступке критикује и за околности у којима су они деловали.
После рата др Ђоко Слијепчевић се више није вратио у Југославију. Данас живи у Келну, где је у његовом стану, на прелазу из старе у нову годину, вођен следећи разговор:
Како сте примили вест о објављивању ваше „Историје Српске православне цркве“ у Југославији?
Осећао сам се врло пријатно, тим пре што то нисам очекивао. Писао сам за себе, зато што то спада у моју струку и зато што такве историје код нас није било. А када су се појавила три тома, веома лепо опремљена, радовао сам се. Идеја за то потекла је од мог синовца Славољуба Слијепчевића и од Јована Радуловића из БИГЗ-а.
Почетком 60-их година, када сте почели рад на „Историји СПЦ“, били сте још запослени…
Био сам запослен у Институту за југоисточну Европу у Минхену као референт за Бугарску и Албанију. Преко целога дана радио сам у Институту, а ноћу сам код куће писао „Историју“.
Како сте долазили до изобиља материјала којим сте се служили у састављању те „Историје“?
Нешто материјала имао сам од пре и имам да захвалим својој супрузи Радојки што ми је ту библиотеку донела из Београда. Велики део материјала стајао ми је на располагању у Институту, јер тамо смо могли по нашој жељи да наручујемо новине и публикације из других земаља, а и пријатељи и бивше колеге из Београда налазили су начина да ми пошаљу књиге. Доста материјала нашао сам у швајцарским библиотекама. Библиотека у Цириху је јако велика, а преко позајмне службе могао сам да наручујем књиге из библиотека у Берну и у Бечу.
Ваша „Историја СПЦ“ објављена је прво у Немачкој, и то сваки том засебно 1962, 1966. и 1986. године. У којем тиражу?
Свака свеска по хиљаду комада. Од прве немам ништа више. Њу је по други пут издао владика Лаврентије. Другу књигу, која је опсежна, нисам издавао по други пут, а трећа је поново изашла у хиљаду примерака.
Шта мислите, због чега је књига била забрањена у Југославији?
Ја мислим због мене, због мог политичког опредељења. Био сам члан Збора од 1935. године и то сам остао до данас. За Збор ме је привезала личност Димитрија Љотића, ништа друго. Није антикомунизам, јер ја сам био антикомуниста и пре Збора. У богословији сам имао за професоре Русе емигранте и ми смо већ од њих добили извесно антисовјетско, антибољшевичко опредељење. А Димитрије Љотић, с којим сам се срео у Београду и који је био пријатељ наше куће, био је ванредна личност. Честит и поштен човек који се трудио да предвиђа ствари, што му је у много случајева и успело.
Данас су многи предратни покрети рехабилитовани и поново постали активни. Како стоји са Збором?
Постоји нова организација у Београду која се зове „Млади Збор“. Излази и „Нова Искра“. Вођство странке је у Енглеској, тамо је и Влада Љотић, син Димитрија Љотића.
Како се тај покрет поставља према овоме што се сада догађа у земљи?
Па знате како, ми смо у незгодној ситуацији. Ми смо југословенски оријентисани, а видимо српски проблем и разуме се да је за нас српски проблем и на првом месту. Међутим, не запостављамо југословенство и сматрамо да ниједан проблем: ни српски, ни хрватски, ни словеначки, не може бити решен без Југославије. Југославија је највећа Србија и највећа Хрватска и највећа Словенија.
Љотићевом Збору се пребацује колаборација…
Шта значи појам колаборације? Љотић пре свега лично није имао никаквих државних функција. Он је био комесар за обнову Смедерева и, разуме се, помагао је генерала Недића. Без Љотића и нас Недић није могао да се постави и није могао да се држи. Али у Недићевој влади била су само два министра из Збора: Миша Олћан и Милосав Васиљевић. Мени су нудили да будем министар просвете, ја нисам хтео, разуме се.
Зашто?
Нисам хтео да идем у власт. Остао сам оно што сам био на универзитету до краја. А Љотића сам помагао идејно, пропагандно, у штампи.
У „Историји СПЦ“ нисте протурали никакве политичке идеје. Она је, дакле, била непожељна само због ваше личности?
Никаквог протурања идеја Збора ту нема. Тога можда има у мојој књизи „Југославија уочи и за време Другог светског рата“. Ту се може наћи политички моменат, али у „Историји“ га нема, није било ни интереса ни потребе, нити бих ја то радио. Што се тиче моје личности, мене су увек прогонили: прво комунисти пре рата и за време рата, јер сам за време окупације писао уводне чланке за политички лист “Обнову“. Онда су ме прогонили четници зато што сам љотићевац. А после рата су ме прогонили и једни и друга. Од јула 1947. па до априла 1948. године био сам у Немачкој, у Мунстерлагеру. у групи од 140 Срба и Хрвата које су Енглези намеравали да изруче Титу.
А какав је био ваш положај касније у емиграцији?
Био сам изложен денунцијацијама. Нису ме пустили у Америку због денунцијација. У Стејт департменту и у америчком конзулату у Београду постојале су читаве наслаге денунцијација против мене.
Денунцијације од стране Југословена?
Од Срба, брате, од супернационалиста! Од тих што славе Дражу, а сви су га оставили. Он је, кукавац, остао са два-три човека. Калабић га је издао, продао га, а о томе четници ћуте као рибе. Код нас у Збору тога није било. Није било издаје и није било супарништва. Код нас је другарство било писано великим словима.
Да ли ви као стручњак за црквена и верска питања имате објашњење за то што су у Хрватској прогањани Срби православци, али не и муслимани, иако су они за католике исто тако иноверци?
Објашњење је да Хрвати већ деценијама врбују муслимане за своју страну – Павелић им је чак дао назив „цвијет хрватства“ – а Срби су Срби. И Ватикан се држи врло толерантно према муслиманима. То је чудно и неразумљиво, али он сигурно има неку своју комбинацију мисионирања.
Трећи том „Историје СПЦ“ представља мешавину документације и мемоарске литературе…
Ја сам у трећем тому хтео да кажем оно што је било и како је било и да дам документацију развоја догађаја за време Другог светског рата. Сматрао сам да би било штета да се то заборави.
Да ли је можда недовољна историјска дистанца разлог што се трећи том нашао на удару критике?
Нашао се на удару критике зато што се у њему помињу личности које су живе, а које су се слабо држале. У њему има ствари које упућују на држање црквених главара за време рата. Један део свештенства, и у Србији и ван Србије, отишао је са комунистима, епископи су били тако рећи беживотни, нису испољавали јасан став.
Мислите ли на догађаје у вези са пучем 27. марта 1941. године?
Делимично и на то, а још више на помагање комунизма. На једном месту у мојој „Историји“ пише како се формирао почетак прокомунистичког удружења свештеника које још постоји. Да је остао Гаврило Дожић, он би их сасекао.
Али у „Историји“ се не може пречути ваша критика управо на рачун патријарховог држања за време пуча!
Сигурно да не може, јер ја сам слушао својим ушима 27. марта његов говор са балкона Патријаршије. У том говору он се обраћао студентима речима: „Моја светосавска дјецо.“ А ја сам много те „светосавске дјеце“ познавао: све голи комунисти! Са Гаврилом је било овако: он је дошао после Варнаве, Србија га није хтела, режим га је Стојадиновићев хтео, па да би некако поправио своје шансе, он је почео да се нагиње на ту страну.
Посветили сте доста простора цркви у расејању и посебно проблему њеног раскола. Сада, после три деценије, постоје изгледи да се тај раскол преброди?
То је веома тешко питање. Прво, ја лично нисам имао ништа против Дионисија, ми смо чак били пријатељи. Али ја увек кажем: један је Дионисије отишао у Америку, а други је тамо постао. Дионисије је злоупотребио један део наших официра, а они њега. То што су они радили је апсолутно нелегално.
Ако важе црквени прописи и канони, то је нелегално. Они су у Српској православној цркви направили другу цркву, аутономну такозвану новограчаничку митрополију. Тога никада није било. Сада их је црква признала као „Corpus separatum“. Дошло је и до контаката. Ја мислим да се мора успоставити неко јединство, али не желим да се мешам у то. Наиме, највећи део борбе са расколом својевремено сам ја изнео на својим леђима. Прва ствар која је о томе написана је „огрешење владике Дионисија“. Ја сам то написао на молбу владике Фирмилијана. Нас неколико првих јустиноваца (следбеника Јустина Поповића, прим. М. М. – В.) изнело је ту борбу. Сада, међутим, не бих желео више да се мешам у то, како би се успоставило барем формално јединство, а време ће већ показати своје.
Ви се не бавите само црквом, него и политиком. Каква је ваша визија даљег развоја ситуације и Југославији?
Врло црна. Данашња ситуација у Југославији је дело великохрватских фантазирања с једне и ватиканске акције за католичење Срба с друге стране. Они хоће да створе великокатоличку Хрватску. Нас православне са тог подручја су прогласили православним Хрватима. Према томе, ја сада више нисам Србин, него православни Хрват.
Шта се у оваквој ситуацији може још учинити?
Могло би се кад би се хтело. Али Хрвати и Ватикан неће мир. Прво, нема добре воље код Хрвата. Хрвати неће мир. Њима погодује ова ситуација, јер изазива према њима симпатије код извесних кругова на Западу. По моме схватању, Туђман проси, иде од форума до форума да би изазвао разумевање и сажаљење и у томе делимично успева.
Шта кажете за медијски рат који су Хрвати веома умешно и успешно повели на Западу?
Они су вештији, ја бих рекао интелигентнији, продорнији, а имају и подршку са стране. Срби немају подршку, а осим тога они све хоће „на снагу“.
Какве шансе дајете у овом тренутку очувању Југославије?
Никакве. Црна Гора и Србија нису Југославија. То је, у ствари, велика Србија. Ово што су се на хрватској територији образовале крајине, то је само епизода. Но, ја мислим да ће се Србија снаћи. Чим се разортаче, чим они који то желе буду иступили из Југославије, Србија ће се средити. Срби су државотворан народ, Срби ће се све више мирити међусобно. Ко ће им стати на чело, не знам. Ја лично верујем да се досад Милошевић добро држао. Добрица Ћосић је исправно рекао да ниједан српски државник после Пашића није имао тежу ситуацију него он.
Пошто трезвено подсећате да у често глорификовано „царство небеско“ улазе само мртви, а не живи, вашу „Историју СПЦ“ завршавате следећим речима:, Често је много теже живети и стварати. него гинути и умирати.“ Желите ли данас нешто томе да додате али одузмете?
Ништа. Желим да остане тако.
Аутор: Мирјана Милошевић Витман
Извор: НИН, 7. фебруар 1992.
