Ношени крилима историје у прошлост можемо срести људе који су много учинили за свој народ, а да је то остало обавијено велом тајне и закључано у фиоци … и тако недоступно широј јавности. Но, наравно то не значи да су дела тих људи тиме умањена … „Јер добра дела су Богу милија ако се њима не хвалимо около“.
Са књиге о животу Др Драгојле Поповић скидамо прашину заборава и упознајемо се са њом …
Лето Господње 1942. као и у другим земљама, у Србије је рат, који свашта собом носи. Непријатељи – и видљиви и невидљиви – вребају са свих страна. Омладина, као носилац снаге сваког народа, представља истовремено и најрањивији део друштва. Почетком рата у Србији је било око 18.000 скојеваца (СКОЈ). Један део тих омладинаца пошао је у шуму, а други је остао код куће и у позадини развијао разне активности по инструкцијама КПЈ. Власти су гониле, хватале и кажњавале те омладинске активисте.
Љотић је 1942. предложио да се у Смедеревској Паланци оснује „Васпитни завод“. Тежња је била да се омладина истргне испод комунистичке команде и да им се спасавају животи. У јесен 1942. Завод је отворен и на чело љегове управе долазе национални идеалисти, Милован и Др Драгојла Поповић (р. Остојић ). Преко Завода спасено је преко хиљаду омладинаца и омладинки.
Циљеви васпитног завода:
Преваспитати ову омладину и њене позитивне особине усмерити путем истинске и корисне службе народној заједници – то је била идеја водиља васпитача.
„Потребно је наћи расцеп између моралне базе и политичке надоградње“, речи су Милована Поповића. Њихова морална база била је у извесној мери позитивна, њихова политичка надоградња – комунизам није одговарала нашим народним схватањима и циљевима. Требало је доказати да комунизам није једино и најбоље решење свих друштвених проблема. У речи доказати лежи смисао читаве проблематике преваспитавања у Васпитном Заводу.
Васпитач је морао, не само да познаје политичку грађу коју има да предаје, него да пази на сваки свој поступак, реч и дело. Он се трудио на првом месту да стекне поверење и љубав питомаца, као и да предњачи својим примером.Овај моменат је и доиграо пресудну улогу у процесу преваспитавања у Заводу. Када се стекло међусобно поверење и познанство, онда се тек могло прећи на систематску политичку наставу. Извођење програма политичко васпитне наставе било је могуће на бази потпуно слободе мисли и изражавања. Завод је тада био једино слободно место у окупираној Европи, где се јавно смео критиковати сваки погрешан политички и војни потез ратујућих страна, а да се за то не изгуби глава и не оде у концетрациони логор.
На челу женског интерната била је др Драгојла Поповић. Преко Достојевског је ушла у бескрајне лавиринте људске душе и докучила да је ту поприште где се од искона води борба између Христа и антихриста, а да ми лично својом слободном вољом одлучујемо ко ће бити победник. Драгојла се одлучила за Христа, па је та судбоносна њена одлука обликовала цео њен доцнији живот. И духовну сродност са Димитријем Љотићем и приступ „Збору“и њена духовна стремљења и дубоко осећање праведности и вере да у овом свету ипак Господ царствује и изоштрено саосећање са „мојом мало браћом“, како Христос каже, „кад њима учинисте, мени учинисте“ и уопште чинило је да је Драгојла буквално бринула бриге целог света док је своје личне једва и уважавала. Била је човекољубац – а из тога извире божанска искра у нама.
Драгојлина личност се не би могла у потпуности разумети да ту много тога није понето од „куће“. Рођена је 12.априла 1912. у Приједору, од оца Милана и мајке Милеве, где је одрастала са сестром и још два брата. Ту се учила „страху Божјем“ – а страх је тај да се не учини нешто што црква назива „хулом на Духа светога“. Милан, Драгојлин отац, био је унук православног свештеника и имућан локални предузетник, који због своје дубоке религиозности бива назван „приједорски владика“. Мајка Милева, била је, пак, „неприкосновени морални ауторитет“, председница локалног Кола Српских Сестара, неуморни читалац књига и стални посетилац варошког биоскопа „Балкан“ и изгледа одлучно утицала на Драгојлино опредељење за медицину. Није ни чудо што је дакле, Драгојла одгајана у таквом моралном и традиционалном окружењу успевала са лакоћом да се одупре гласовима комунизма и хедонизма.
Доласком на Универзитет у Београду 1931. Драгојлино биће доживљава процват на интелектуалном, политичком, културном и моралном пољу. Постаје стожер окупљања национално опредељених студената.Са појавом „Збора“, коме Драгојла приступа, све је било лакше. Присутан у свему томе, био је и Милован Поповић, касније Драгојлин супруг, оснивач и председник Антимарксистичког института.
Драгојла је са одличним свршила медицинске науке. И поред свега нашла је времена за лично усавршаваље читањем књига филозофског, књижевног, историјског, социолошког и уопште културног значаја. Свој дубоки пан-славизам је изражавала кроз јаке интелектуалне и политичке контакте са руским избегличким удружењима.Одржавала је такође, углавном преко Милована блиске контакте са браћом Настасијевић, Станиславом Краковом, Милошем Црњанским, све најврснијим младим културњацима.
Са ратом, Драгојла и Милован Поповић, воде Завод за преваспитање у Смедеревској Паланци. Међутим, преваспитање младих комуниста и успех на том плану били су трн у оку комунистичкој партији. Због тога је Драгојла 24.12.1944. осуђена на смрт као ратни злочинац од стране комунистичког суда. После дугог ислеђења негде 1947, коначно је ослобођена свих оптужби. Следи одлазак у Америку.
Последњи дан њеног овоземаљског живота био је 29.4.1998. Преселила се у вечност једна велика интелектуалка, савестан лекар, добра душа увек спремна да помогне новцем, саветима, лепом речју, изнад свега – једно велико људско срце!
Др Драгојла одлази са овог света и оставља иза себе велики број деце које су друге мајке родиле, али која имају разлога да баш њу назову мамом …
