Душко Вукадиновић IN MEMORIAM ― ВЛАДИМИР ЉОТИЋ

Упокојио се у Господу велики борац, диван друг и телесни и духовни наследник нашег великог Учитеља Димитрија Љотића. Колико год нам недостижном изгледала висина духовног узраста Димитријевог, усудићу се да кажем да син није заостајао за својим оцем.
Унапред се извињавам читаоцима, али пишем лично сведочење, на основу вишедеценијског искуства и, повремене, сарадње, с другом Владимиром, уколико се моја тврдња из претходног пасуса некоме учини претераном. Стога, молим за стрпљење, јер овај текст управо и пишем да бих образложио и другима предочио своје искуство, које ме је и довело до уверења о изузетности личности покојног друга Владимира.
Блажени изгнани Правде ради: Владимир је блажен, јер је изгнан услед служења Правди и Истини. Иако је могао да, попут многих, мирно чека крај рата и приклони се победнику, он је ступао за својим оцем, борио се, рескирао живот служећи несебично свом народу током Другог светског рата. Избегао је стрељање у Словенији после издаје британског официра, населио се у Британији, али до краја живота није узео њихово држављанство. Не можемо ни да замислимо колико би удобније и лагодније живео да је погнуо главу и заборавио издају „савезника”… Не, он је остао изганик до смрти, изгнаник Правде ради.
Блажени су који су оклеветани Истине ради: Владимир је блажен, јер је оклеветан и клевећу и данас покрет који је водио, зато што је сведочио Истину. А Истина је да је ЗБОР служио Богу и народу у сваком тренутку свог постојања и у сваком облику деловања: и као Српски добровољачки корпус током рата, као партија пре рата, и као духовна заједница од рата до данас. Клевећу наш покрет да је фашистички и да је сарађивао с нацистима једнако и комунисти и равногорци. С фашизмом ЗБОР нема и није ни имао везе али, ДА, сарађивао је с окупатором. Не због идеологије, него што у окупираној земљи по међународним законима морате да сарађујете с окупатором. Међутим, ни комунисти ни равногорци ни данас не признају непобитну и доказану истину да су, и једни и други, сарађивали с истим тим окупатором, али не на добробит народа, него на личну корист, и то тајно, срамотно и јадно, а не мушки и људски, попут ЗБОР–а, преузимајући одговорност за своје поступке. Њихова сарадња с окупатором увек је доводила до још већег страдања српског народа, а наша је чувала тај исти народ.
Блажени чисти срцем: Владимир је имао чисто и непорочно срце. Није се везивао за богатства и удобности овог света. Као човек из имућне породице, радије је, послушавши срце, ишао у бој за народ свој, него да ужива у удобности и благодати овог света. После рата, упућивао је другове и саборце и својим примером показивао да је несебичност основа њихове идеје. Одрицали су се својих невеликих средстава да би једни друге школовали; где год су се населили одмах су приступали СПЦ и непоколебљиво радили на јединству Цркве, на изградњи, обнови и украшавању храмова учествујући у свим службама и догађајима важним за Цркву.
Блажени миротворци: Владимир је увек радио на миру међу нашом емиграцијом. Свагда, ЗБОРАШИ су покушавали да, као и пре и током рата, обједине раднике на националном и духовном јединству, упркос отпорима што од стране равногораца, што од стране комунистичке службе. Владимир је предњачио у томе знајући да тиме служи Истини и Правди и да је то једини Пут којим треба ићи упркос свим подметањима и клеветањима.
Блажени на које набеде свако зло, лажући: Владимир је блажен, јер је све што се ставља на терет ЗБОР–у, СДК–у и породици Љотић лично, чиста лаж. ЗБОР није расистички, ЗБОР никада није заговарао истребљење било кога било по којој основи ― расној, верској, националној. Напротив, ЗБОР је радио на помирењу свих народа Југославије, и на сарадњи с свим околним земљама, на сарадњи у миру, без рата. А блажени су и јер су миротворци. Кад је рат почео, узели су оружје у руке. Али рат управо ЗБОР није желео. И доказано је да су једино они били у праву и служили Истини, трудећи се да се рат избегне. Током рата, борили су се против оних који су, у мирној Србији, уносили немир и братоубилачки рат. И успели су да спасу много живота, док су ови други само уништавали животе. Блажен си, Владимире, миротворче.
Све је ово познато. И сви ми то знамо. Као што знамо да је Владимир, трудећи се да, омогућујући нам познање Истине, утеши нас, неоријентисане и необавештене, и бескрајно тужне, у Отаџбини. Вођени њиме, успели смо да доживимо да се у Отаџбини појаве дела великих научника, националних прегалаца и уметника, попута Боре Карапанџића, Саве Јанковића, Др Ђока Слијепчевића и самог Димитрија Љотића. Расипајући и давајући, не питајући десницу шта ради левица, уз помоћ другова и сабораца, финансирао је издаваштво, организације, свако прегалаштво. И доживео је да Искра излази у нашој Отаџбини коју није видео од краја Другога рата. Надам се и верујем, да је сада и он утешен, у наручју Христа Спаса коме је верно служио целог свог живота и својим примером и радом надахнуо хиљаде и хиљаде Срба на исти подвиг.
Изгледа ми, као да Владимир није знао за страх. А више пута је једва избегао смрт. Није се уплашио ни после зверског касапљења његовог стрица Јаше, него је, не плашећи се за себе, преузео и Јашин део посла и до последњег даха служио свима ― саборцима, нама у Отаџбини, својој Србији. Укрепљиван Духом Светим, јер не би имао снаге за грандиозно дело које је за живота изградио без Божије помоћи, одуживао се Господу и захваљивао на добијеној благодати до последњег даха.
То је био наш друг, старешина и учитељ Владимир. То је он и сада, само на другом месту. Молећи се за покој његове душе, верујем и осећам да се он моли, крај Светога Саве и свих српских светитеља, и крај свог великог оца Димитрија, за све нас.