Мирчеа Елијаде, један од најважнијих светских стручњака у области компаративне анализе религије, службовао је у румунској амбасади у Португалу током Другог светског рата. У овом броју „Искре“ – колико нам је познато, по први пут на српском језику – доносимо извод из завршетка његове књиге „Путовање у Португал“ у ком говори о његовом виђењу владавине Антонио де Оливиере Салазара који је управљао Португалом до 1968.
APPENDIX D
Salazar
Предговор Салазаровој револуцији у Португалу
Ову књигу политичке историје написао је човек који се, поштено говорећи, не бави ни историјом ни политиком. Рођена је из стања недоумице и написана да одговори на питање од чијег се постављања аутор није уморио у протеклих десет година: да ли је духовна револуција могућа?
Да ли је револуција историјски препознатљива, ако су је спровели људи који верују, пре свега, у превасходност духовног?
Данашњи Португал је можда једина земља у свету која је покушала да одговори на такво питање.
Студија овог случаја утолико је почнија што је португалски политички експеримент који је почео са првим либералним уставом и грађанским ратом на почетку деветнаестог века данас закључен.
Салазар, уједињујући Португал у линију његове историјске судбине, окончава уништавајући циклус који се хранио утицајима и идеолошким сукобима деветнаестог столећа, који су знали за латентну припрему револуције и проглашење републике, борбе међу партијама, политичка анархија и коначно контрареволуција 28. маја 1926. којом се завршава овај круг и почиње нови, заснован на потпуно другачијим принципима и другом наслеђу.
Салазарова морална и политичка револуција је успела; најбољи доказ је ведрина и плодност данашњег Португала поређена са хаосом претходног режима.
Ко се не сећа рефрена „Бис за португалску револуцију!“ којим се чувени париски двостих пре двадесет година завршавао?
Модерна португалска историја занимљива ми је и са друге тачке гледишта.
Како је могуће доћи до хришћанске форме тоталитаризма, у којој држава не заплењује животе оних који је чине, и људска личност (личност, не индивидуа) задржава сва урођена јој права?
Толико је изговорено и написано о улози и границама слободе, али ми се древна хришћанска формула чини најближом истини: “Воли и чини што желиш“ (Свети Аугустин).
Али прво – љубав.
Љубав осигурава човеку стање блаженства у ком су насилни нагони у најмању руку успавани. Братска љубав прочишћује и човек тако прочишћен може по нахођењу вежбати све слободе које има; оне никад неће угрозити мир његовог суседа, нити угрозити друштво. Слобода којој претходи и храни је брижност је оптимална клима за савршенство човека.
Али, колико је ова хришћанска слобода у љубави далеко од Раблеове максиме: „Чини шта хоћеш!“ која је опседала толике доктринарне сањаре осамнаестог столећа!
Салазарова држава, хришћанска и тоталитарна држава, заснована је пре свега – на љубави.
Оваква тврдња може, у очима заинтересованих, изгледати као неодговорни узвик неког дилетанта. Али, то није ништа друго до најмањи заједнички садржалац револувије и реформи које је провео Салазар. Јер то је оно што се хтело заменом индивидуе (грађанина) породицом, неодвојивим нуклеусом нације и повратком заједништву, схваћеном као органски друштвени колектив; и шта значи рећи: “Не доводимо нацију у питање. Ниједан син не би желео другу мајку“?
Све су то варијације истог органског заједништва љубави: љубави која ствара, уједињује и вредност види у породици. Ова природна и нераскидива веза и, као таква, једина ствар која може вежбати политичка права једино долази у биће кроз чин љубави, са свим што он подразумева: сажаљењем, жртвом, одрицањем, стварањем. Читав друштвени и концепт владања Салазара заснован је на породици и, као такав, на љубави. Задруге, градови и нација нису ништа друго до изведене форме португалске породице.
Унитарна нација значи за португалског диктатора заједницу љубави и заједницу судбине што су прецизни описи породице.
У светлу ових појашњења, може се разумети чудо које је Салазар постигао: тоталитарна и хришћанска држава која није заснована на апстракцијама, већ на животној свакодневици његове нације и њеним традицијама.
Остварење утолико значајније зато што је довршено на крају политичке еволуције која је била насилно антитрадиционална, антихришћанска и страствено „европеизирајућа“. Читаве генерације младих Португалаца – неки у доброј вери, неки просто из снобизма или духовне пустоши – покушавале су да одвоје Португал са традиционалног пута и претворе га у „европску земљу“. Ова књига се односи на те људе и резултате њихових напора. Када је републикански и демократски Португал желео да „уђе у Европу“, морална беда и административни хаос досегао је незамисливе размере и присуство Лузитијанизма (древни Португалци, п.п.) препознато је у европским престоницама у куплетима (стих француске комичне опере, п.п.).
Стотину година се Португал борио да постане европска земља, позајмљујући од Левице и Деснице, имитирајућу поготову париски модел, и много је крви проливено да се заустави „спектар реакције“, при чему се мислило на традицију, монархизам и хришћанство. И када је либерална идеја тријумфовала и Португал, макар по уставу, постао земља као друге европске земље једина награда је био рефрен:“ Encore un revolution en Portugal!“(„Бис за португалску револуцију!“, п.п.)
Европа није узимала Португал за озбиљно док није поново постао самим собом.
Углед који ова атлантска земља ужива данас је напросто задивљујући, узмемо ли у обзир ситуацију пре двадесет година.
Чини се да „Европа“ може бити задовољавајуће усвојена само у елити; прецизније, само неколико личности могу себи дозволити да преобрате у органску материју гениј једног или неколико европских народа, истовремено остајући својима и настављајући да стварају у духу свог народа (шта је шпански дух значио за Корнела, италијански за Ронсара или Са де Миранда, енглески за Волтера и романтичаре, грчко-латински за Гетеа и немачки за англосаксонске романтичаре, добро су знане чињенице). Али, када читаве нације покушавају или су присиљене да имитирају једно или било које европско уређење, онда или ужасно оману или производе хибридне, слабе, стандардизоване форме које значе, осим њихове личне стерилизације, такође и смрт „Европе“ као такве.
Такође, верујем да се нисам удаљио сувише од проблема наше (румунске, п.п.) нације и нашег времена пишући ову књигу, која има посла са скорашњом историјом земље на другој крајности Латинства.
Обраћајући се португалској младости пре десет година, Салазар је рекао: „Времена постају растуће груба… Кажем вам да сте жртвована генерација, генерација која се мора покајати…“ Велики сукоб данашњице у којем су поготово млади жртвовани, кајући се за грехе толиких добронамерних генерација, своди се на проблем обнове или нестанка Европе: Европе која узима у обзир само оне земље које нису издале своју судбину и нису потиснуле своју историју.
Салазар је покушао да сачува Португал кроз хришћанску револуцију која је револуција која почиње малим стварима добро урађеним и завршава се, природно, обновом човека у органској заједници која је у сагласју са космичким ритмовима.
Покушао је и успео.
Овај историјски експеримент одушевљава нас као хришћане, као Латине, као Европљане и тера да ревидирамо читав низ концепата: традицију, нацију, слободу и тако даље.
Ова књига заснована је на истинитим и, колико је могуће, потпуним информацијама. Дозволио сам чињеницама да говоре, али не само чињеницама које су ми се учиниле важним (иако је то случај са већином историчара, чак и када то не кажу). Како год, да бих учинио књигу приступачном, издао сам школски апарат, штампајући посебно садржај сваког поглавља на крају библиографије. Можда касније, уколико за тим буде потребе, издам проширеније, ерудитскије издање.
Неизоставно би се ова књига појавила пре да сам могао да уштедим на времену пре дивне књиге Хезуса Пабона „Португалска револуција“ (Мадрид, 1941.). На жалост, прва поглавља су била већ написана када се Пабонова монографија појавила.
Желим да се захвалим Министарству пропаганде у Лисабону, које ми је ставило на располагању велики број недоступних радова, као и Антониу Феру, др Тавареш Алмеиди, др Мануелу Муријасу, Педро Кореа Маркесу, Жоао Амеалу и Едуарду Фреитас да Кошти којји ми је помагао кроз публикације, документа и личне информације у стварању ове књиге.
Захваљујем се такође министру Виктору Кадереу, који је прочитао рукопис и предложио неколико побољшања у тексту.
M. E.
Лисабон, мај 1942.
Превод на српски: Давор Сантрач
