Текст који следи је део три пута дужег чланка објављеног у хрватском ‘Глобусу‘, који је у целости пренело ‘Стање Ствари‘. Ми смо из њега изоставили све оно што скреће пажњу са једино битног и важног у њему. То је излагање Збигњева Вжежинског не о својој или председника Картера политици, чији је саветник у то време (1978) био, већ о америчкој политици према тадашњој комунистичкој Југославији. Десет тачака, стварно руководећих начела америчке спољне политике, које је Бжежински на тајном састанку изложио америчким полазницима на један велики и значајан међународни сусрет, су тако уопштени и широки, да се њихов дух, примена и актуелност, могу јасно препознати и у данашњој политици НСП на челу са САД, чији је друштвено-политички вид капиталистичка демократија.
Од 14. до 19. коловоза 1978. у шведском граду Упсали одржавао се 9. сусрет социолога на којем је судјеловао велик број (више од три хиљаде) социолога и студената социологије из читавог свијета, па тако и из Југославије. Уочи конгреса Бжежински је одржао један подужи брифинг америчким судионицима тог значајног међународног скупа (међу којима су били и аутори пројекта „Стваратељи јавног мишљења у сувременом свијету“), којим их је детаљно упознао са службеним америчким погледима и стратешким процјенама на одређена вањскополитичка питања. Дио тог његова излагања односио се и на Југославију…
Тај говор Бжежинскога одржан је у САД – прије одласка америчких социолога у Шведску. И о њему нико ништа у Југославији није знао – све до 1987, када је, одједанпут, цјелокупан његов садржај исцурио у јавност…
Објавио га је, наиме, сплитски омладински лист „Омладинска искра“, чији је главни и одговорни уредник био Звонимир Крстуловић. „Искра“ је то, штовише, учинила двапут: најприје у броју од 15. свибња 1987, а други пут годину и пол дана касније – у броју од 28. листопада 1988.
„Крајњи циљ УСА у Југославији јесте – уклањање комунистичке владавине у било којој форми“.
А то, заправо, и јест била главна Бжежинскијева порука у том његову супер-повјерљивом излагању, из коловоза 1978.
Бжежинскијев говор из 1978. у цијелости одише реторичким питањем које се попут лајтмотива провлачи кроз све његове саставне дијелове: што ће бити с Југославијом када дође тзв. „дан Д“, тј. када Тито умре? То је питање очито опсједало и Бжежинскога и цјелокупни тадашњи амерички политички врх. И колико год да су се пред Титом, када их је у ожујку 1978. посјетио, претварали да га неизмерно поштују и да силно држе до њега и његова дјела – заправо су се, потајице, припремали за вријеме када њега више не буде…
Највећу тежину ипак има други дио говора З. Бжежинског, у којему је он врло отворено изложио америчку стратегију према Југославији, како на ближи тако и на даљи рок, када Тита више не буде…
„Крајњи циљ САД-а у Југославији“ је, нагласио је Бжежински, нешто сасвим друго, тј. нешто кудикамо веће и амбициозније, а то је, како се изразио – „уклањање комунистичке владавине у било којој форми“. Дакле, рушење комунизма као идеологије и као владајућег сустава. Али, по Бжежинскоме, „тај се циљ у догледно вријеме не може остварити и његова реализација зависи не само о стању у тој земљи (тј. у Југославији – м.о.) него и о стању у глобалним, светским односима“. Стога се Картеров савјетник за националну сигурност у наставку свог излагања концентрирао искључиво на оне мјере које је могуће подузимати „у оквиру конкретне стратегије статуса кво“.
Набројао је укупно 10 таквих мјера – и оне, заправо, чине бит његова обраћања америчким социолозима уочи њихова одласка на конгрес у Упсали.
Прва је мјера, како је рекао – „стално и досљедно указивати на стаљинистичке тенденције у совјетској политици и тиме застрашивати југославенске комунисте и друге љевичаре у земљи и свијету“.
Друга је мјера – „систематски помагати и давати публицитет разним опозиционим групама у Југославији“. Бжежински је казао да „у вези с тим треба много више ‘рекламирати1 разне југославенске дисиденте, на исти начин као што се то чини са совјетским и чехословачким дисидентима“, упозоривши притом да „ти дисиденти не морају бити изразито антикомунистички обојени, можда је чак и боље да су више хуманистички оријентирани“. Као примјер такве оријентације, Бжежински је споменуо „праксисовце и њима сличне“.
Усто је нагласио: „Те акције треба максимално повезивати с кампањом ‘о људским правима‘ и с ‘трећом кошаром‘ из Хелсинкија“ – при чему је конкретно мислио на слободну циркулацију људи и идеја на релацији Исток – Запад, што је била једна од најважнијих точака Завршног документа Конференције о европској сигурности и сурадњи (ОЕБС), одржане у Хелсинкију 1975.
Особито је занимљива мјера бр. 3 која у цијелости гласи: „У интересу је САД да помаже оне централистичке снаге у Југославији које су спремне на отпор СССР. Истодобно, једнако је важно помагати и све сепаратистичко-националистичке снаге, јер су оне природни непријатељ комунизма као идеологије.“
Бжежински није пропустио рећи даје „та тактика истодобног помагања и централистичких и сепаратистичких тенденција“ -како се точно изразио – „противречна“, али је томе додао да она „има своје дубоко оправдање, што се већ показало и у другим приликама (разбијање комуниста у Индонезији)“.
Под точком 4. Бжежински је додатно појаснио што заправо мисли под помагањем националистичко-сепаратистичких снага у Југославији па је дословце казао: „Посљедњих десетак година (дакле, од 1968. до 1978. – м.о.) чини се да хисторија јасно показује како је идеја национализма јача од идеје комунизма. За то нису доказ само трвења унутар појединих комунистичких земаља (Руси и Украјинци у СССР, Срби и Хрвати у Југославији, Чеси и Словаци у ЧССР итд.), него још више трвења и сукоби, па и ратови, између појединих комунистичких земаља (СССР – Кина, Вијетнам -Камбоџа). Зато на ту карту треба играти на дуги рок и кад је Југославија у питању како би се ангажирањем разних националистичких тенденција ослабила отпорност комунизма.“…
Под точком 5. Бжежински је експлицирао: „Изузетну важност у идеолошкој борби против комунизма у Југославији, и другде, има културно-идеолошка инфилтрација путем средстава масовних комуникација: штампа, радио и телевизија.“ Бжежински је упозорио да под тим не мисли само „на разне емисије упућене југославенским слушатељима, већ прије свега на утицаје путем америчких и опћенито западних филмова, ТВ-емисија, преводне литературе итд.“.
Тај је свој став овако образложио: „Југославија је особито погодно тло за ту врсту идеолошке инфилтрације због изузетне отворености својих граница и због велике популарности америчких филмова код југославенске публике, затим музике итд. То потврђује и анализа југославенског филмског репертоара у којем далеко највећи дио чине амерички филмови поријекла са Запада“.
Бжежински је био потпуно у праву. У другој половици 1970-тих примјерице у Загребу, тј. у загребачким кинима, вртели су се у великој већини управо амерички филмови.
Везано за мјеру бр. 6, Бжежински је рекао да је „у идеолошкој борби против комуниста значајно потицати и потрошачки менталитет“, што је овако аргументирао: „Искуство показује да је потрошачки менталитет готово немогуће зауставити; кад се једном појави, он пробија све теорије комунистичког егалитаризма боље него многе политичке акције. Зато у оквирима економске политике према Југославији треба пажљиво бирати оне мјере што повећавају пласман роба које јачају потрошачки менталитет и ту избјегавати било каква ограничења.“
Господарског је карактера и Бжежинскијева мјера бр. 7, која је гласила овако: „Велики су југославенски дугови земљама Запада, нарочито онима у Европској економској заједници (ЕЕЗ). Ти дугови, као и они које ће Југославија и убудуће узимати, изузетно су погодно средство економског и политичког притиска на ту земљу. Стога је пораст југославенских дуговања, дугорочно гледано, користан за америчке интересе, и Југославију не би требало спречавати да узима нове кредите – макар то имало привремено и негативне ефекте за зајмодавца, јер се то лако компензира економско-политичким мјерама.“
– То је доиста цинизам – прокоментирао ми је пету, шесту и седму мјеру З. Бжежинског његов некадашњи колега и знанац Мате Мештровић. – Дајте им да гледају каубојске филмове и презадужите их – та што је то него цинизам? Али то је, рекао бих, истодобно и реализам, односно, како би то рекли Французи – гајзоп 4’Е1аћ Они раде оно што је у њихову садашњем интересу – а сутра ће радити оно што ће бити сукладно њиховим сутрашњим интересима. Дугорочни је циљ, међутим, био да се сруши комунизам као ривална идеологија.
У склопу мјере бр. 8 Бжежински је истакнуо: „Већу пажњу ваља посветити југославенским грађанима који се враћају у земљу након боравка у иноземству. То не значи да их треба претварати у терористе, чему теже екстремне групације југославенске фашистичке емиграције, него их треба користити као несвесне и свесне пропагаторе америчког и западног начина живота.“
Као девету мјеру Брзезински је навео да „на међународном плану треба и даље цијепати Покрет несврстаних земаља“, уз напомену да би се „на том плану још боље могао користити блок латинско-америчких земаља које су најбољи ‘тројански коњ‘ Сједињених Америчких Држава унутар Покрета несврстаних- као што СССР има Анголу, Кубу итд.“.
И напослетку, у оквиру точке (или мјере) бр. 10 главни је Картеров савјетник напоменуо да „такви задаци политике САД према Југославији захтијевају и одређене политичке савезнике унутар земље’’, те је на то додао: „Искуство показује да се најбољи савезници налазе међу имућнијим слојевима југославенског друштва, а то су у првом реду припадници либералне интелигенције, који су заинтересирани за индивидуалне слободе, неограничену слободу штампе, умјетничког стварања итд.“
„Свима њима“, закључио је Бжежински, „треба пружити максималну подршку која ће охрабрити и њих и њихове потенцијалне присташе, па макар таква политика изазвала и репресалије од стране владајућих комуниста“.
Ових сам се дана поновно састао с Матом Мештровићем, који је овај иступ З. Бжежинског из 1978., као и цјелокупну америчку политику према Југославији у задњих неколико десетљећа, прокоментирао овим ријечима:
– Негдје око 1956., упитао сам професора Филипа Мозлија, који је тада био директор Руског института на Свеучилишту Колумбија: „Добро, зашто ви Американци подржавате комунистичку Југославију, кад истовремено водите кампању против комунизма?“
Одговорио ми је, отприлике: „То је тренутно у нашем интересу, али кад дође вријеме, ријешит ћемо се и њих!“ Под ријечју „њих“ Мозли је, наравно, мислио на југославенски комунизам и Тита.
Цео текст прочитајте на сајту ‘Стање ствари’.
Дарко Худелист
Извор: Глобус/Стање ствари
