Трећег марта у Бања Луци, у Већници Банског Двора, одржана је промоција књиге Хрвоја Магазиновића "Кроз једно мучно стољеће".
Може се слободно рећи да је ову успелу промоцију обележио лик Хрвоја Магазиновића који је у својој98-ој години смогао снаге да превали пут од Сплита и узме учешће. У преподневним часовима дао је интервју Телевизији Републике Српске који је објављен у два дела(04 и11. марта) и може се погледати на нашем сајту.
Уочи саме промоције ставио се на располагање новинарима, а касније причао о свом животу, оном који је и забележио у својим Сећањима.
Дејан Перишић, вероучитељ из Новог Сада је за Хрвоја рекао да је човек из народа, врело живота, ходајући елан-витал. Његов живот је упоредио са иконом вечности и по њему он није довршен, јер Хрвоје у својој100-тој години показује да је човек више оно што ће бити него оно што јесте. Љубављу човек превазилази сопствену природу.
Хрвоје се не може описати као биолошки човек, он своје постојање не гради на егзистенцији – на крви и месу, већ на љубави. Човек може да живи без љубави. Може да оствари свој животни стандард и да га није брига за друге, чему извесно и тежи савремена цивилизација. Али љубављу превазилазимо сопствено постојање и показујемо се какви ћемо бити у вечности.
Хрвоје је на том путу већ прекорачио границу вечности. Он у овом пролазном животу показује да је могуће живети вечношћу и да нас једино озон вечности може спасити од дављења у бурама наших мучних стољећа.
Указао је на три битна темеља Хрвојеве личности који су му били путеводитељи целог живота: породично васпитање, хришћански етос и родољубље. Док ми живимо у леденом добу, оковани предрасудама и гневом, неразумевањем и самозатвореношћу. А Хрвоје је опет једна животна бујица љубави Божје. Његова животна река ломи окове очајања, потврђује могућност остваривања принципа доброте и љубави у свакодневном животу. То је оно где ми губимо веру.
> "Индија је имала Гандија, а Балкан Јужних Словена има Хрвоја. То што Хрвоје није личност геополитичког формата не треба да нас заварава; он је дискретни херој на каквима и почива овај свет. И као што је Ганди говорио да не постоји пут ка миру, него је мир пут, Хрвоје својом личношћу показује да не постоји пут ка љубави, љубав је пут", рекао је Перишић.
Тома Марић, књижевник из Бања Луке је открио да га је Хрвојев живот подсетио на примере који су на граници чуђења, где се сударамо са вечном дилемом која нас прати кроз живот: Да ли су неке ствари уопште могуће? А та се дилема наставља са сазнањем да људски живот уистину протиче између две крајности где, на том путу, опстају само изузетни.
Бања Лука је имала срећу да има Хрвоја који је својим Сећањима помогао да се докучи истина уочи страшног рата. Његов разговор у ћелији Црне куће са човеком-сотоном Виктором Гутићем објашњава какав је био наум те монструозне творевине тзв. НДХ, брисање Врбаске бановине за сва времена. А то је подоста и учињено: нестао је један народ- Јевреји, Срби су десетковани, антифашизам је пролазио кроз трагичне ситуације. Све то сазнајемо из разговора који је Хрвоје водио са Виктором Гутићем, када му он помиње договор са комунистима приликом заједничког робијања у Сремској Митровици, план о разбијању Југославије и шта ту чека Србе и Јевреје.
А када је он прочитао Хрвојеву књигу, почео је да слика, у својој машти, човека који је све то могао да издржи, да све то изнесе на леђима, и на крају све то победи. И замишљао га је баш овако, и дивио му се још тада а посебно сада када га је упознао.
Зоран Пејашиновић, директор Бањалучке гимназије и најзаслужнији за промоцију књиге, историчар по струци, објаснио је да сличне књиге теоретичари сврставају у мемоаре који се избегавају или опрезно користе. Теорија каже да је то из два разлога: субјективан, пристрасан став аутора и зато што време чини своје, сећања бледе и постају непоуздана. Али даље тврди да не треба имати резерве према Хрвојевом драгоценом, историјском штиву – извору, јер је ишчитавајући књигу схватио да ју је написао човек коме се може, и треба веровати.
Описао га је као Далматинца, Хрвата, Југословена и Љотићевца. Прво двоје по рођењу, друго двоје по избору и опредељењу. Његов утисак је ипак да је Хрвоје читав живот, готово столеће, био човек. То је најтеже, али најчасније занимање.
Формално је по занимању био правник, касније и магистар наука. Та служба и Љотићева жеља га је довела у Бања Луку, где је био и секретар ЗБОР-а. А у Бања Луци је срео свог анђела али и свог демона. Његовом анђелу је посветио књигу; свом животном сапутнику, сапатнику, свом ослонцу, својој неполитичној супрузи Зорки Кесић која га је пратила кроз мучно20. стољеће. А демон је нажалост, такође бањалучанин, Виктор Гутић.
Прошло је од тога много година и деценија. Виктор Гутић је био усташки стожерник и располагао је животима људи, па чак и Владика, који је и самог Магазиновића осудио на смрт. И док је он под земљом већ 65 година, Хрвоје ето промовише своја Сећања. Промоција у Бања Луци је круна велике победа човека над нечовеком, победа добра над злим.
Сам Хрвоје је објаснио да према својој природи није требао да буде у политици, али је растао у околностима које су га натерале. У затвору на Корчули Срески начелник му је рекао да он не може да се бави политиком кад је сиротиња и објаснио да је политика за људе који су материјално осигурани, који имају пара и желе да напредују у том материјалном животу.
Као будући политичар, он је већ као мали дошао у сукоб са италијанским окупатором. Ако је Италија са сталним аспирацијама ка Далмацији, како је он могао бити сигуран ако народи Југославије не би остали уједињени. Тако се код њега развило југословенство.
Присетио се и времена када је стасао за изборе и како се определио за листу Димитрија Љотића. Био је симпатисао програм Радићеве сељачке странке у делу који се односио на побољшање услова за сељаке. Када је у трафици наишао на лист"Отаџбина" постао је опчињен Љотићевим идејама задругарства и слоге у народу.
Даље се осврнуо на бекство из Бања Луке, боравак у Београд за време рата и Комесарску управу. Објаснио је да су у почетку Немци за једног страдалог убијали10-так Срба али је Хитлер касније преиначио на сто. И Дража и Тито су имали школу, могли су израчунати колико треба да убију Немаца да би нестало Срба. Зато Дража није хтео да их напада, док је Титу то одговарало.
На крају је рекао нешто и о Зори Кесић која га је већ приликом првог сусрета "ошамутила". Другови су му рекли да је слободна и да је баш као створена за њега. И он ју је освојио. Одмах после његовог бекства у Београд, морала је бежати и Зора јер су је Усташе планирали за "јавну кућу". У Београду су се венчали.
Хрвоје је нагласио да га је посебно потресало сазнања да млади Срби пуцају једни на друге верујући да су баш они у праву. Поменуо је страдања националиста у Словенији. На крају је подсетио на Љотићев одговор на питање да ли Амблем који носе добровољци (св. Ђорђе убија аждају), представља борбу против комуниста: Комунисти су наша заблудела браћа а непријатељ може бити само онај који ти окупира земљу.
Поред говора на представљању књиге Хрвоје је дао и један дугачак интервју за телевизију Републике Српске, од које је направљена емисија у два наставка.
Промоција је трајала дуже него је уобичајено и то је била прилика да приметимо како је време брзо протекло на једном заиста пријатном скупу, где је гостима било најтеже да се растану од тако изузетне личности као што је наш Хрвоје Магазиновић. И на крају се сетих оне приче о. Јована која се завршава речима: Да нам је оваквих људи макар пет!
Ово је била медијски, до сада, најбоље пропраћена промоција. Биле су присутне екипе телевизија РТРС, Алтернативне телевизије, Радија Републике Српске, дописници Вечерњих новости и Политике, у којој је и објављен извештај.
Александар Павловић, сарадник у Друштву Хиландар Ваљево
