Шта бисте рекли не тако малобројној јавности, која предратни Збор сматра фашистичком организацијом, а Српски добровољачки корпус формацијом у служби окупатора?
За површне посматраче политичке сцене и оне који некритички следе тзв. јавно мњење Збор може изгледати фашистички. За оне који духовније и дубље гледају на свет и живот, биће јасне само привидне сличности и суштинске, огромне разлике између Збора и фашизма. Они ће знати да тзв. јавно мњење, укључујући све његове главне медије, није слободно и спонтано створено; оно се вештачки ствара и смишљено и вешто 'штимује' уз помоћ моћних јавних и тајних утицаја. Већ из овога излази да оно не може бити ни објективно, ни непристрасно, већ усмерено на промоцију погледа на свет и основних циљева његових закулисних „штимера“, односно стварних газда. С дуге стране, свако битно и рационално супротстављање њиховом схватању света и циљева, изложено је јавној осуди, не због директне и рационалне анализе онога са чиме се „штимери“ не слажу, већ нескрупулозним паушалним слоганима и флоскулама, непопуларним (чију су непопуларност, опет, они већ раније режирали и раширили) у широким масама. Ако ово некога саблажњава и изазива неверицу, разлог је, на жалост, његово неочекивано суочење са самом истином и грубом стварношћу.
Али, да се вратимо задатој одбрани Збора од слогана о фашизму. То је, углавном, Димитрије В. Љотић ( у даљем тексту ДВЉ), са једног духовнијег становишта, већ давно учинио, а ми ћемо овде укратко да то парафразирамо. Страшна је диктатура људи који у Бога верују, а како ли је тек неподношљива диктатура оних неверника, који никакву контролу над сопственом вољом не виде и општи морални закон не признају. А такви су атеисти Хитлер и Мусолини. Фашизам је деификација државе, а национал-социјализам обожавање расе. Ко од људских ствари прави божанства, сам себе обмањује и не види где Оно стварно јесте. Ово гледиште, нас хришћане и Словене, битно одваја од фашизма и хитлеризма. И ми и они смо против либералне демократије. Ми смо против демократског парламентаризма, у коме се, углавном, „нагважда“ о апстрактним стварима (ово се и у матичним демократија често назива „установа за ћаскање“), а кратко о законима, и гласа готово без изузетка, не по сопственом уверењу и савести посланика, већ по строгој директиви странке којој се припада. Али, јесмо за јаку скупштину која ће бити израз сталешког схватања друштва и исконских, природних подела у њему, а не вештачких творевина и подела, као што су политичке странке.
Сталежи су слободне, независне и већ постојеће структуре друштва које ће бирати своје представнике за Скупштину – земљорадници земљораднике, радници раднике, привредници привреднике, слободне професије своје, итд. У сталешкој скупштини посланици ће са дубоким познавањем проблема својих сталежа расправљати о њима и доносити одговарајуће законе, усклађене са вишим и општим народним и државним интересом, из осећања опште солидарности, родољубља и припадности истоме народу. У ретким случајевима сукоба сталежа или пренебрегавања вишег државног и народног интереса, држава би задржала право посредовања и усмеравања скупштине ка решењима која су у општем интересу. Сталешка скупштина би имала надзор над радом владе по начелу: пуна власт сваке установе у својој надлежности – али исто таква и њена одговорност. У тзв. демократском парламенту посланици, углавном интелектуалци и правници, са малим или никавим познавањем стварних животних проблема народа кога наводно представљају, претежно расправљају о страначким идеолошким питањима (уколико странке уопште имају идеологију и нису само средство борбе за власт); где политичке странке газдују и њихови партијски интереси предњаче, а свака странка на власти или близу ње води 'политику' 'наших људи', тј. дели положаје и запослења не по квалификација, већ првенствено својим припадницима (мислим да ту тековину 'демократије' имате у великој мери данас у Србији). Општи народни и државни интерес тек је у неком далеком другом плану и, углавном, запостављен, а владе претежно падају због сукоба интереса појединих странака, или се пак одржавају на власти, мада су одавно изгубиле поверење народа, захваљујући некако скованој већини у парламенту. По схватањима Збора политичке странке не треба забрањивати; оне ће природно изумрети, кад изгубе искључиво право кандидације посланика за скупштину.
И фашизам и хитлеризам номинално воде рачуна о интересима сталежа и дају им одговарајућу улогу у друштву, али будући да су оба личне и једнопартијске диктатуре, сталежи су стварно неслободни и органи партије. Њихови парламенти, такође, имају незначајну улогу; обично служе за аминовање закона, који искључиво долазе из власти и служе као платформа за значајне декларације Фирера и Дучеа.
ДВЉ није био ни једно, ни друго. Кад је Југословенска акција (ЈА) ушла у састав Збора, приликом његовога формирања почетком 1935, донела је собом и назив „вођа“. ДВЉ тај израз никад није волео, нити је дозвољавао да га тако ословљавају. Званично је био председник ЈНП Збор и таквим је увек себе сматрао. Приласком првака ЈА Стојадиновићу 1937. и њиховим искључењем из Збора, нестао је и назив „вођа“ из његовог речника. ДВЉ је био ауторитет, али никада апсолутиста и диктатор. Његов ауторитет је природно и брзо растао, а почивао је на снази његовога личног примера, његовим прилазом сваком важном питању првенствено са хришћанског и духовног становишта (Др Димитрије Најдановић, близак пријатељ владике Николаја и један од наших најученијих теолога, негде је написао – парафразирам га – код ДВЉ све је почињало и завршавало се Христом; хришћанство је било сва његова 'идеологија'), чиме су његови одговори добијали специфичну дубину и висину, а то је давало снагу и његовим људским аргументима. Све је код њега било изразито логично и врло убедљиво. Најтежа и најсложенија питања објашњавао је речју и језиком који је свако могао да разуме. Могао је, буквално, да говори сатима, без и једне написане речи или подсетника (уобичајавао је да каже: лако је говорити „из срца“; ми смо разумевали да то значи – износити целу истину са љубављу, али без зазора). Ако су се касније неки од његових говора појавили и у писаној форми, то је чинио он сам или су то чинили други који су га слушали.
ДВЉ је био несумњив ауторитет у Збору, али га је он на свој начин ограничавао. У Збору је постојао Саветодавни одбор, који су чинили „најбољи људи ума и карактера“ и уз то најубеђенији и најактивнији збораши из разних крајева Југославије. Тај одбор, који се редовно састајао сваког месеца, био је нека врста сабора Збора у маломе. На њему су учесници подносили своје извештаје и предлоге, и постављали специфична питања председнику, а ДВЉ је на свако питање одговарао и давао упутства на тражене савете, а онда би и сам говорио о својим краткорочним и дугорочним намерама у односу на актуелна политичка питања и друштвене појаве. Потом би резимирао оно што би требало да буду закључци саветовања, а учесницима је остављано да изнесу своје допуне или мишљења, ако их имају, па би се тако, консензусом, стварала нека врста плана рада за наредни период.
Још једна особина ДВЉ чинила га је суштом супротношћу фашистичком вођи. Није трпео ласкавце и климоглавце који би се а приори слагали са њиме. Изнад свега, ценио је слободно уверење људи, сматрао је да су они прави следбеници; сој људи у које се може поуздати и позвати. Наш породични случај добар је пример тога. Наш отац ДВЉ био је, оно што је наша баба звала „гост у кући“. У Смедереву је обично бивао око два дана у недељи, а и тада презапослен обавезама – својом адвокатском канцеларијом, председништвом Савеза задруга и црквене општине, надзором послова на нашем оближњем имању, итд, тако да је имао премало времена за нас децу и породицу. У политичком смислу уопште није утицао на брата и мене. У једном једином случају написао ми је писмо из Нишке Бање, где се преморен одмарао десетак дана, а у коме ми је образложио предности монархије над републиком, зато што сам после једног јавног предавања Ратка Живадиновића, тада старешине омладине Збора, рекао да ми се једино у његовом излагању не допада што је много хвалио руски царизам. Иначе, на наше политичко формирање уопште није утицао, тако да сам се, кад сам истеран из смедеревске гимназије у 7. разреду, на годину дана, јер је полиција нас петнаесторицу, углавном гимназијалаца, ухватила у једном кафанском сепареу, на састанку омладине Збор, прибојавао његове реакције када то сазна. У ствари, ми смо сви побегли кроз прозор сепареа, али смо за собом оставили записник састанка, тако да је све било „као на длану“, а бављење политиком у школи било је строго забрањено. На моје младалачко утврђивање у вредност идеје и мисију Збора, више је утицало читање Достојевског, него ДВЉ. Оно што је од нас тражио – а тицало се духовног и карактерног одгоја – јесте да недељом, са њим када је бивао у Смедереву, редовно идемо у цркву; да до имања пешачимо (око четири километра од града) и на њему, барабар са њим, физички радимо, говорећи да „живот није уживање“ или да „нема нејуначког посла, већ само нејунака на послу“. Новац нам никада није давао из уверења да „новац квари децу“. Нама, ово помало спартанско васпитавање, није увек било по вољи, али смо му касније у расејању, често приморани да радимо и најтеже физичке послове, били захвални, јер док су ненавикнути роптали, нама су такви послови лако падали.
Карактеристичан је и случај наше мајке, Хрватице и католкиње. Познати православни верник, председник црквене општине, члан Епархијског и Патријаршијског савета – ДВЉ, а жена му учествује у процесијама католика кроз Смедерево. У тој мери је ДВЉ ценио вредност искреног и слободно стеченог уверења, да ни од своје супруге ниједног тренутака није тражио да пређе у православље. Оставио је да одлука у њој истински сазри. И она је то самоиницијативно учинила, много касније, после његове смрти, као избеглица у Америци.
И фашизам и хитлеризам почивали су на чврстим, дисциплинованим, једнопартијским организацијама, које су гајиле култ свемоћног вође. Ништа од тога није било у Збору. Наши старији су били, не може бити лабавије организовани, тако да је и њихово окупљање пре било добровољно и спонтано, него организовано. Сам ДВЉ сматрао је организацију 'механиком' и није јој придавао неки значај и стога је она била у искључивој надлежности Главног тајника. Најмање је под председништвом у свему скромног ДВЉ могло да буде помисли о неком култу вође. Омладина која је временом постајала све више мотор и главна снага Збора, осим неколико изузетака, није знала за организацији у правом смислу те речи. Спонтано се окупљала ношена заједничком вером и мишљу; може се без претеривања рећи – одушевљено хрлила у Збор, све више постајући чврста заједница истомишљеника и међусобне другарске љубави. ДВЉ је, не једном, исповедио да се првобитно није ни обраћао омладини. Тек кад су почела да му у све већем броју стижу писма гимназијалаца и студената, у којима су се интересовали за његове чланке и говоре, и тражили одговоре на национална и политичка питања која их тиште, почео је и на њих да мисли и све чешће да им се обраћа.
Ево мог искуства са нашом „организацијом“. Школске 1939/40. дошао сам у Београд и уписао права. Наше састајалиште је била зборашка студентска менза у Коларчевој 3, где смо се обично и хранили. Ту смо углавном проводили целе вечери, али ту није било ни обавезног часа доласка, ни разлаза. Свако је долазио када је могао, остајао и одлазио када је хтео. Међу нама је скоро редовно био старешина омладине Збора, Хрват и управни чиновник Влада Ленац, тада стар око 30 година. Вечери смо проводили у појединачним невезаним разговорима, обично мењајући искуства о расправама са комунистима; или о томе шта смо читали од наше или сродне нам литературе. Заједнички смо певали наше песме, нарочито тада најпопуларнију „Војска смене“. Понекад смо слушали идеолошко предавање неког старијег друга, постављали му питања и дискутовали. Мислим да је од организације постојала само нека подела по секцијама – правници, медицинари, техничари, итд. У којој мери је све то било спонтано, нека каже следећи пример: понекад би другови доводили са собом потпуно страна лица и представљали их као симпатизере. Ако би се тај поново појавио у мензи, сматран је већ зборашем. Све то без икаквог уписа, приступнице или легитимације. При таквој „организацији“ право је чудо да код нас није било озбиљнијих покушаја противничке инфилтрације, а још мање успешних. Данас мислим да је разлог томе наша отвореност. Код нас није било ничег тајног што би требало открити и сазнати. Све се могло сазнати из наше штампе и говора наших првака, где се могао наћи и целосан став према сваком нашем противнику; или како је говорио ДВЉ: износимо целу истину; не говоримо пола истине, а другу половину кријемо и задржавамо за себе. С друге стране, инфилтрант није могао дуже да се одржи у нашој средини; није могао да се укључи, да одглуми нашу спонтаност, дух наше борбеност, нашу идејну и другарску повезаност – штрчао би и открио се – па би нас сам и напуштао. Те године било је преко 100 студената-збораша на београдском Универзитету. Већ следеће било их је више од две стотине. Том прогресијом, да није дошло до рата, Универзитет би за неколико година био на нашој страни.
Али, искусили смо и нешто бољу организацију. Позвала нас је наша омладинска организација у Бања Луци. Нас двадесетак добили смо бесплатне возне карте преко нашег друга, чији је отац био високи чиновник Министарства саобраћаја, и кренули за Бања Луку. Били смо не мало изненађени, кад нас је тамо на перону дочекала безмало цела бањалучка гимназија и раздрагано поздравила. Били смо размештени по кућама наших другова и најсрдачније угошћени. Увече је, у нашу част, приређена свечана академија у луксузној сали, чини ми се, Банског двора. Срели смо велики број наших другова омладинаца, тада убеђених Југословена, разних националности – Срба, Хрвата, Муслимана. На челу те омладине био је Младен Вучковић, пример хришћанина и човека. Ту сам први пут ближе упознао и Хрвоја Магазиновића, који је убрзо заменио Младена на челу омладине. Дочек и сусрети у Бања Луци остали су незаборавни до данас. Омладина ЈНП Збора у Бања Луци била је и остала најмногољуднија наша група у тадашњој Југославији, а то није могло бити без боље организације од оне коју смо познавали у Србији.
Када је реч о чврстој и строгој организацији, као одлици фашизма, наше добровољаштво је упечатљив пример зборашког не-фашизма и анти-фашизма. Запањујуће је за многе, да су збораши – зачетници, „со и видело“ његово – у добровољцима делали потпуно неорганизовано, само као појединци. Њихов организовани наступ, не без протеста неких збораша, забранио је лично ДВЉ. Његови мотиви били су вишеструки; бојао се да се у Збору – покрету, не заврежи одурна партијска политика „наших људи“; да се за старешинске положаје бирају људи, не по одговарајућој способности и вредности, већ по (зборашкој) привилегији. Настојао је да у добровољцима не дође до раслојавања, поделе између збораша и осталог људства. Тражио је од збораша да воде примером, пожртвовањем, старањем и љубављу према својим саборцима, а не наређењима и принудом. Речју, како је говорио, да делују као квасац у добровољачком тесту и помогну да ускисне, како би се од првобитно хетерогене људске масе створила хомогена борбена заједница чврсто сједињених људи свесних циљева своје борбе. И поред сумњи у целисходност ове одлуке ДВЉ, показало се – додуше после његове погибије – да је био потпуно у праву. Када смо касније, у војно-избегличким логорима, практично заробљеници, свесни непријатељског окружења и расејања на све стране света, које нас у даљем избеглиштву чека, почели озбиљно да се организујемо, многи добровољци, формално незбораши, живећи у тешким искушењима поред својих другова збораша, су се и сами осетили потпуним зборашима, и тако самоиницијативно ушли у новостворену организацију. Временом су је, као нова крв, не само подмладили и освежили, већ у њој постали и већина.
Надам се да сам изнео довољно аргумената и за сумњајуће о не-фашизму ЈНП Збора. Поред онога што сам напред написао, не верујем да треба много говорити о наводној служби СДК окупатору. Али да покушам и додам.
Од свих учесника у грађанском рату, добровољачки одреди су, временски, последње формирана борбена формација. Ако се хтело да се служи окупатору, СДК је требала да буде прва формирана и под директном командом окупатора; нешто као СС, који би чинили Срби. Добровољци су се почели формирати у септембру 1941. не из неке жеље да Збор у окупираној земљи има своју војску, већ када је све изгледало изгубљено; последња, још увек српска установа, Недићева влада, била пред оставком, почеле су страшне одмазде Немаца према невином народу, Србији је претило черечећење, подела и додатна окупација граничних непријатеља. Избор је био: предати Србију комунистичком безнадном рушењу и субверзији, која је народ коштала тешких патњи и жртава, или им стати на пут и одлучно се супротставити. Добровољцима је додељена незахвална улога да буду иницијална каписла и кичма тог отпора, а што се тиче Збора, улога је дошла нетражено, неочекивано и сасвим изненада, у магновењу опште утучености и изгубљености. Ако је супротстављање комунистичкој револуцији, због одбране народа од њених катастрофалних последица – а то је био једини узрок формирања добровољаца и њихов једини мотив – служба окупатору, онда добровољци и касније СДК јесу били у његовој служби. Али, по тој неумитној логици, то су били и сви они који су се пре добровољаца оружано, али неуспешно, супротстављали комунистима. А били су то и они који су окуражени добровољачким победама и све већој одбојности народа према тзв. устаницима, тек после тога, раскидали борбене савезе са комунистима и сврставали се у општи антикомунистички фронт, међу њима и Михаиловићеви четници – касније ЈВО, који су тада сматрани савезничком војском у земљи и све то чинили у присуству „савезничких“ официра за везу. По којој логици и чијом намером су добровољци и СДК изузетак и једино они у служби окупатора? Време и разлози њиховог стварања, јасни као сунце, показују да су добровољци једино били у служби животних интереса српског народа, у тренутку када му је претила опасност од биолошког уништења. Испада да су једино комунисти били објективни на свој начин; представнике свих наведених групација заједно, они су осудили и погубили.
Да ли је Димитрије Љотић икада написао и послао писмо Адолфу Хитлеру?
На ово питање не могу поуздано да одговорим; у то време била је то велика тајна. Више се наслућивало и нагађало, него што се стварно знало. Мислим да су постојала два таква писма. Прво се односило на стање у самој Србији и однос Немаца према народу и српској управи, вероватно писано негде 1942. године. Друго је, мислим, писано у току 1943, а после првих пораза Немаца у биткама са совјетским снагама. ДВЉ је саветовао Немце да промене смисао своје борбе, уместо да војују против руског народа и на руској земљи проширују свој животни простор; треба да покажу да се боре само против совјетске власти и руше комунизам, и тако придобију за савезника руски народ; да само таква политика према руском народу може да их спасе од коначног пораза. Мислим да су од овога писма остали и неки писани трагови, али где се и како могу наћи, не знам. На коју су тачно немачку адресу писма била упућена, такође не знам, али верујем да нису била упућена директно Хитлеру, већ пре некој вишој немачкој команди. За једно од писама, највероватније друго, Рибентроп је наводно поручио ДВЉ да сматра да га није ни послао и да је срећан да оно није предочено Хитлеру, јер не би добро прошао.
Каква је била етничка структура Збора?
Етничка структура Збора је била изразито југословенска. Независно од тога што су, после стварања Збора, већину чинили Срби, два потпредседника били Хрват и Словенац, у Југословенској акцији поред Срба било и доста Хрвата, а у „Бојовницима“ искључиво Словенци, покрет се брзо ширио у неким крајевима Југославије, нарочито међу омладином у Далмацији, Босни и Словенији. У Босни су поред Срба и Хрвата у Збор улазили и Муслимани, па су касније и у добровољцима била добро позната муслиманска имена: Абдусалем Исламовић, Мујо Фазлић, Мемага Мемагић и други. Прва тројица су се са добровољцима нашли и у избеглиштву. У омладини ЈНП Збор, Хрвати су били нарочито утицајни идеолошки, а Словенци организацијски. Привлачност Збора омладини чинило је потпуно одсуство националне или верске нетрпељивости, а још мање трвења или сукоба. Сви смо се осећали и били једно; све више нас је везивала међусобна другарска љубав; равноправност се подразумевала, била природна и спонтана, у тој мери да никад није било потребе да се о њој расправља. Ником није падало напамет да негодује што је нпр. Хрват старешина омладине, а Словенац главни тајник. Напротив, рекло би се да смо сви интуитивно били задовољни, јер тиме манифестујемо своје органско јединство.
Да ли је међу добровољцима било Јевреја?
Лично сам касније сазнао да је у добровољцима био један прикривени Јеврејин. Презивао се Егић. У емиграцији сам га пар пута срео у просторијама СПЦ у Лондону. Поздрављали смо се и он никада није показивао неко непријатељство према добровољцима, нити према мени. Шта је касније било са њим, не знам. Можда је било и више Јевреја у добровољцима, али лично то нисам знао. Природно је да су се крили, а сигуран сам да то није било због добровољаца, већ због Немаца који су их немилосрдно прогањали. Зашто би иначе за своје склониште бирали баш добровољце? За став према Јеврејима карактеристичан је случај нас Љотића. У Смедереву смо живели у стану „под кирију“, у чијем су заједничком дворишту, са околним зградама, са једним изузетком, живеле само јеврејске породице. Они су добро знали ко смо ми, нарочито наш отац, али то није кварило наше нормалне добросуседске односе. Могло би се рећи да смо ми млађи били чак и у пријатељским односима са њиховим млађима. Један од суседа, трговац Бити Мандил, важио је као поштовалац и пријатељ нашег оца. У мом разреду у гимназији било је три Јеврејина и једна Јеврејка. Са свима сам био у добрим колегијалним односима, а један од њих је стално тражио моје друштво и помно са одобравањем пратио моје приче и кад су се тицале политике. Два најбоља друга мога брата Николе били су Јевреји. Када је једном од њих од познате експлозије у смедеревској тврђави 5. јуна, већ под немачком окупацијом, срушена кућа, дотрчао је до Николе да му помогне у откопавању његових из рушевина. Отац је после, због овог самарићанског чина, хвалио Николу. Касније, већ у добровољцима, случајно смо срели на једној сеоској железничкој постаји нашу комшијку, младу Ренику, чија се породица крила у суседном селу. Она се забављала са једним гимназијалцем Србином, па је дошла на станицу да се сретну. Међу нама је било много Смедереваца који су Ренику добро знали. Нити се она плашила и крила од нас, нити би ком од нас падало напамет да јој неко зло учинимо или пријавимо. Напротив, лепо смо са њом разговарали и тако се и растали када је наш воз наишао. Све ово је верна илустрација односа нас збораша и добровољаца према нашим злосрећним Јеврејима.
У чему је разлика између југословенства Јосипа Броза и југословенства Димитрија Љотића?
Мислим да је наше југословенство било искрено и право, засновано на жељи за слогом и односима братске хришћанске љубави међу људима, са циљем да у јединственој Југославији органски, временом, прерастемо у један народ. Таквим смо се ми у Збору, једни према другима, већ осећали. Комунистичко југословенство је од почетка било оптерећено одлуком претходних конгреса КПЈ и Коминтерне, да Југославију треба разбити, те дискриминаторским предрасудама према српском народу. Одлука о разбијању је вероватно суспендована Титовом амбицијом победника да радије влада великом земљом, него неком малом републиком, али је предрасуда према Србима остала. Међунационални односи су даље погоршани поделом на готово суверене републике, са одговарајућим, скоро аутономним економијама. Овакво уређено је потврђено и односи заоштрени Уставом 1974. године, а Србија разбијена јачањем двеју аутономних покрајина са стварним статусом сличним другим југо-републикама. Тиме је Југославија гурнута на опасну стрму раван материјалистичке суревњивости међу републикама. А где се голи материјализам зацари у односима, нема и не може бити јединства. Парола „братство-јединство“ постала је празна звечка која ни децу не може да превари, а Партија – и сама затрована лошим међунационалним односима и њиховим материјализмом – немоћна да се стихији распада супротстави. Страни фактор био је пресудан у разбијању Југославије, али је семе њене пропасти посејано комунистичким устројством државе и експерименталним баратањем међунационалним односима.
Судећи по недавним догађајима на београдским улицама од 10. октобра 2010. године, па и другим, данашња омладина налази се, да се најблаже изразимо, у тешком положају. Шта бисте, из искуства Ваше младалачке одушевљености идејама ЈНП Збор, поручили данашњој српској младости?
Пре свега, да се остави лаког и површног хедонизма. Да се продуховљује и, тако, свестрано продубљује; да посећује цркву, расте у вери и труди се да разуме значење и смисао сваког литургијског чина и душевно се разгаљује појањем доброг црквеног хора. Да се оплемењује читањем одговарајуће литературе, где је нарочито корисно уживљавање у дела Достојевског и „угледање на Христа“ његових позитивних и христоликих хероја, трудећи се да их и сами подражавају, колико им је то, као људима, могуће. Осетиће се бољим; зрачиће унутрашњим спокојством и радошћу, истинском љубављу и добротом за ближње, биће „сунчани људи“, око којих ће се и други грејати и окупљати. Најзад, наћи идеју довољно духовно широку и дубоку да их одушеви и води кроз цео живот, идеју за коју вреди „живети и умрети“ и тако трајно осмислити своје овоземаљско битисање.
