Интервју са Владимиром Симићем, аутором изложбе "За љубав отаџбине – Патриотизам у српској култури 18. века"
Поштовани господине Симићу, на почетку разговора, реците нам зашто сте се одлучили да баш идеја патриотизма буде централна тема Ваше изложбе и зашто управо осамнаести век?
На то питање би се могао дати релативно једноставан одговор. Српска култура 18. века је знатно мање заступљена у јавности, у односу на ону из 19. или 20 века, пре свега због мањег броја сачуваних артефаката. Још важнији разлог за слабије разумевање овог столећа, по мом мишљењу, лежи у значајно другачијој културној клими, менталитету и уопште схватањима оновремених људи, која су се веома разликовала од данашњих. Деветнаести век је по томе ближи 20. веку, док су људи који су живели око 1700. по својим схватањима били ближи 16. него 19. веку. Управо из жеље да на неки начин појасним то доба другима, па и самом себи, покушао сам да на изабраном примеру – идеји патриотизма – изнесем основне карактеристике 18. века. Такође, у последњих неколико година био сам у потпуности окупиран тим периодом на часовима које сам држао студентима као асистент на Филозофском факултету у Београду.
Која је разлика између појма патриотизма осамнаестог века и нашег данашњег, модерног схватања патриотизма односно национализма?
Наше, савремено, поимање патриотизма произашло је из схватања 19. и 20. века, времена у којем су настајале нације и националне државе. Тај патриотизам је изнад свега налагао појединцу верност сопственој нацији и држави у којој живи. Међутим, ако се постави питање шта је тај појам означавао пре него што је настала српска национална држава, дакле пре 1800. године, може се приметити да је појам имао и низ других значења и карактеристика: верских, сталешких, регионалних и локалних или династичких. Такође, овај период карактерише паралелно трајање културе барока и просветитељства, које се у појединим својим елементима разилазе, понегде само додирују, док се у неким случајевима у потпуности преклапају.
Прва соба, Ваше изложбе, посвећена је династичком патриотизму. Мислим да је овај појам непознат у нашој јавности и вероватно поприлично изненађујући (колико је он био стваран сведочи и популарна песма „Радо иде Србин у војнике“). Како је и зашто настала та лојалност Срба према династији Хабсбурговаца?
Династички патриотизам је имао изузетни значај за уобличавање политичке културе, али и уметности Срба у Хабзбуршкој монархији, због тога што се њихов политичко-правни положај током 18. века заснивао на Привилегијама које им је доделио цар Леополд I 1690. године. Те привилегије су представљале неку врсту законског оквира за неговање и одржање српске културе и православне вере у изразито неповољном окружењу: средини која је била подложна германској култури, са римокатоличком вером као званичном државном религијом и низом заинтересованих политичких страна које су желеле да ограниче или укину дејство привилегија. Те привилегије су важиле све док су карловачки митрополити и српски народ били лојални Хабзбуршкој династији, односно њеним царевима. Отуда су Срби у свим неприликама које су током 18. и 19. века задесиле бечки двор, било да су питању ратови са Французима или унутрашњи сукобима са Мађарима, увек стајали на страну ових првих, свесни опасности које би погрешна одлука могла да има по њихову културну егзистенцију.
Том собом доминира портрет Марије Терезије, као и програмска слика њеног крунисања у Пожуну. Можете ли нам рећи какво је значење те програмске слике те да повучете паралелу са стематографијом, коју јој је поводом њеног крунисања, поклонио патријарх Арсеније IV Шакабента?
Пећки патријарси, односно карловачки митрополити, су редовно присуствовали церемонији крунисања Хабзбурговаца круном Угарске краљевине што се одигравало у Пожуну, данашњој Братислави. То је био државни спектакл са свим симболичним елементима оновремене политичке иконографије, али и тренутак када се јасно изражавао династички патриотизам поданика, односно лојалност владару. Церемонијал је био комплексан, разрађен раније у доба барока, а композиција коју помињете представља један исечак из свега тога, а то је тренутак када 1741. године Марија Терезија, на коњу и са исуканим мачем, са врха брега посебно направљеног од земље донесене из свих крајева Угарске, полаже заклетву да ће штитити Угарску краљевину и своје поданике од свих непријатеља. На истом том графичком листу, поданик који клечи пред краљицом заклиње се на верност, нудећи свој живот и крв, спреман да стави свој мач у њену службу. Поводом овог догађаја патријарх Арсеније IV Шакабента је ангажовао Христофора Џефаровића да изради бакрорезни лист-честитку којом ће честитати Марији Терезији крунисање. На њој је дао да се представи пантеон српских светитеља предвођених светим Савом који благосиљају краљицу, посредно дајући тиме и свој благослов, док се у дну листа налазе хералдичке представе, грбови који представљају територије за које патријарх тражи да се призна његова духовна јурисдикција. На тај начин, он је симболично затражио политичку потврду своје власти од највише инстанце у држави – владара.
Важан сегмент изложбе представља појава просветитељства. Сам цар Јосиф II био је просветитељси реформатор, те су се те идеје нашле погодно тло и међу вишим круговима српског друштва. Како је просветитељство утицало на схватање патриотизма, те посебно на наш национ?
Просветитељство у Хабзбуршкој монархији је био вишедеценијски културни процес након којег ни та држава, али ни људи који су ту живели нису били исти. Просветитељске реформе које започињу током владавине Марије Терезије, а настављају се у још већем обиму у време Јосифа II, тицале су се подизања писмености поданика, а самим тим и већег привредног просперитета целе државе. Реформе су започеле са преласком школа у надлежност државе, а настављене су са редукцијом броја манастира, односно гашењем одређеног броја манастира (католичких и православних), који се нису уклапали у параметре које је држава прописала. Имовина манастира је кориштена за финансирање реформе школа, као и за јачање црквених парохијских мрежа, не би ли се код поданика поправио морал. Читав концепт реформи се базирао на идеји да су држави потребни верни и писмени поданици, и искрени и морални хришћани.
Просветитељство је донело радикалну секуларизацију, како на идејном тако и на конкретно политичком плану. Ипак, концепт верског патриотизма, у том периоду је доминантан, од њега се не дистанцирају ни сами просветитељи. Шта представља овај концепт, који је нама данас умногоме стран, обзиром да је у нашој свести вера ствар појединачног избора, готово интима?
Сагледавање односа између религије и просветитељства из визуре догађаја у Француској крајем 18. века ствара погрешну слику о том делу српске историје. Вера коју је појединац исповедао представљала је кључну категорију за разумевање идентитета Срба у то време. Иако нама то данас делује страно целокупни живот појединца и заједнице одвијао се у складу са црквеним календаром и годишњим литургијским циклусом. У том смислу, однос појединца према сопственој вери представљао је својеврсан облик верског патриотизма. Срби су поред општехришћанских светитеља посебно поштовали и своје националне светитеље, односно светитеље са простора Балкана, који су имали и специфичну дужност, да штите православни српски народ којем су припадали као и територију на којој је тај народ живео. Поред тога, Срби у Хабзбуршкој монархији посебно негују култ светитеља из породице Бранковић (Св. Јована, Св. Стефана, Св. Максима и Св. Ангелине) који временом постаје један од најснажнијих у Карловачкој митрополији.
Сакрални топоси су били веома важан део патриотског програма осамнаестог века. Они су земаљску отаџбину повезивали са небеском, али и стварали осећај јединства нације. Реците нам нешто више о овом сегменту нашег патриотизма осамнаестог века, као и начину њиховог ликовног приказивања.
Овај сегмент изложбе је требало да илуструје значај визуелних представа (ведута, пејзажа, грбова) за конституисање патриотске свести код Срба у 18. веку. Ведуте са приказима познатих манастира, као што су Крушедол, Дечани, Студеница или Хиландар, умножавани су путем бакрорезних плоча и у великом броју примерака налазили пут до домова српских грађана. Свака од тих представа садржала је и приказе српских светитеља који су за њих били везани, те се на тај начин временом уобличавала идеја о припадности једном верском корпусу. То је представљало полазну основу за уобличавање националне свести, а затим и за све оно што ће наредни век донети.
Завршили бисмо разговор тамо где почиње Ваша изложба, а то је личност Саве Текелије, чији портрет се налази на самом почетку. Он представља спону између периода осамнаестог века и модерног доба, али, рекао бих, да се у њему персонификује идеја једног космополитског патриотизма, као и специфичан морал и поглед на свет, који, данас, изгледа изгубљен, попут Атлантиде?
Својим животом и деловањем Сава Текелија представља спону која спаја 18. и 19. век, барок и просветитељство, протонационално и национално време. Текелија, као угарски племић, српске националности и православне вере, оличавао је у свом и потоњем времену симбол истинског патриоте који се бори како за националне тако и за опште интересе, покушавајући да их међусобно усклади. Својим добротворним радом у корист српског народа и православне цркве изградио је низ институција и фондација које су помагале развоју српске културе, водећи га ка културној еманципацији и економском прогресу. Притом, Текелија је нештедимице помагао и неке стране институције, постављајући тако просвећени космополитизам као пример патриотског деловања.
