Неки дан читам како је неки доктор, неурохирург, школован на Харварду, активно се бавио својим послом, годинама оперисао људе и онда, једнога дана, пао у кому.
Кад се пробудио, саопштио је својој дјеци, жени, пуници и шефу своје масонске ложе, да је био у Рају. Значи, док су они мислили да он лежи као клада, да су му дани одбројани, док су лелекали око кревета у скупом апартману (апартман има изолацију и смије се наглас кукати), дотур се сретао са неким лијепим женама и вишим бићима – то су докторове ријечи. Ови су мислили да је излудио, хтјели да га врате назад у кому, да се још мало изкомира (накомирише), не би ли дошао себи и престао да лупа глупости (причати о Рају и Паклу, у тој модерној држави, лупетати о загробном животу и облацима у високоплаћеној научној заједници, може проузроковати губљење статуса и привилегија, плате у фунтама и кућице у цвијећу), али овај се није дао, побјегао им је из стационара, преко леја са ружама и ограде од старог енглеског кованог гвожђа (какву само Енглези знају да искују) и – написао књигу.
Е, сад, и та књига ће да донесе неки динар, па се породица мало одобровољила, као, мало ће да шврља са стране, ал ће да се врне кући, у научно јато, међу нобеловце и ловце на лисице, међу Серове или Сирове, како вам драго, мислим, како читате ту енглеску ријеч – Сир. И тако ће ти Серови или Сирови, да мало сачекају, па ако овај и даље буде бушио, лудовао и узнемиравао научну, атеистичку и гностичку јавност, искључиће га из свих могућих Голф и Кантри клубова, избацити га из свијета доктора; биће одстрањен као шенуо из друштва ових и оних научника, из свих тих Удружења које су основали људи који вјерују у Дарвина, односно, мајмуна, у Велики прасак илити Ајне гросе шприцен и капитализам, односно, империјализам.
Комуниста који воли паре, то је монструм 21. вијека, то је чудовиште за нова времена, за Ново вријеме. Социјалисти који се куну у Сороша, па то је да ти се душа заледи од страха и стида. Е, ти су одлучили да Доктору стану за врат, да му покажу да нема зезања са науком. Не море један дан вако, други нако.
И тако ће тај Енглез, који је чачкао људима по мозгу и нервима, сада морати да нађе други посао, јер му више неће бити дозвољено, с обзиром да износи неразумне, неуравнотежене и узнемиравајуће ствари у јавност, да пребира по вијугама и гура руке у сиву масу и месни нарезак.
Тако то бива данаске. Такво је доба. Мада, увијек су људе бацали у тамнице када су говорили истину. Сјетимо се и Кочићевих ријечи о слободи и истини и како прође онај ко ју љуби; њих се увијек вриједи сјетити. Значи, ништа се није промијенило, увијек постоји неко ко баца у тамницу и неко кога бацају. Доктори су, рецимо, одлучили да педерастија није болест, да се људи тако рађају и донијели одлуку да сви морају тако да мисле ако хоће да раде као психијатри, психолози итд. Изношење супротних, полемичких, ставова, није дозвољено или се, у најмању руку, сматра неукусним и неозбиљним; потезати то, кобива, тако јасно и сасвим дефинисано питање (а дефинисано је, као што рекосмо, 1973. у Америци, а 1995. у остатку свијета, с тим да су признали одређене менталне поремећаје везане за хомосексуализам – егодистона, неприхваћена, хомосексуалност и ситуациона (затвор). То, кобива, лијече.
Један је тако, вођен истом логиком, рекао да је он педофил од рођења и да искрено воли дјецу – и у Холандији су му дали да оснује странку. Касније су је, бржебоље, забранили, али остала је порука – свака болест, страст и девијација у Новом свјетском поретку има своје мјесто и неће се називати болешћу, него реалним стањем на терену.
Тако су некад рекли и ово: Ако не вјерујете у Дарвинову теорију, нема вам мјеста у модерној научној заједници, нема вам мјеста у Институтима, на Универзитетима, Лабораторијама, нема вам лагодног живота професорског, нема звања и еполета, нема нобелових награда нити вечера са престолонаследницима. Нема вас нигдје, другови и другарице!
Да скратимо, ако вјерујете у Бога, ви сте пропали. Ви сте примитивац и будала. Ви сте човјек са смањеним интелектуалним способностима. Ви сте, укратко, глупан. Правила и заблуде су ту да трају и да се поштују до имбецилности. Код нас је редовна појава да, чим причате о ћирилици, о Србима, о Дражи, одмах се четник, назадни елемент, одмах сте прекрајатељ историје; па и кад им дате доказе да су Швабе гањале и Дражу и Тита и штампали, на истом плакату-потјерници двије слике, да су тражили цвај бандитен, а не једнога, опет ништа не знате, опет сте дезиноформисани националиста. Кад им кажете да свака кућа у Америци има америчку заставу на олуку или фасади, да то није ништа чудно и да би и ми Срби могли тако, опет сви – у дреку, опет испадаш шовиниста, виолиниста, алпиниста, сандиниста и шта све не…
И, на крају, кад им поменете Исуса Христа,, то их жигне у срце, убоде их у живчану средину средине. На ријеч Христос, те модерне апологете свјетских хохштаплера, који се играју науке, умјетности и, понекад, журналистике; интелектуална клошарија, елитни трговци писаном ријечи, плаћени пијанци, угледне личности кривих уста, мрљавог погледа и дуванског баритона, устану као по команди и почну да ударају и млате рукама, не гледајући кога каче и гдје слијећу ударци.
Зашто их Христос толико нервира? Зашто их, рецимо, нервира констатација једног угледног научника који каже: Вјероватноћа да су овај свијет и живот на њему настали случајно, игром случаја, мања је од вјероватноће да ће торнадо који прође ауто-отпадом усисати у себе дијелове Шевролета и спојити их, саставивти од њих ауто, значи, створити Шевролета који може да се вози. Вјероватно им то личи на анегдоту, није на нивоу научне истине, па се зато гицају.
Зашто их Христос толико нервира? Зато што су га изиграли, издали и покушали да зауставе. Нервира их чињеница да нема објашњења, да један тако усамљен глас, глас човјека на земљи, постане таква громогласна и јака сила, да обгрли читав свијет и пронесе Истину, осим објашњења да је у питању био Богочовјек, а не само обичан грађанин. Како да објасне да се људи већ двијехиљаде година крсте и клањају Господу; како да објасне неизмјерну, горућу, ватрену, несаломиву љубав према Мајци Божијој, према Богородици; како да објасне да су чуда могућа и да се догађају. Како, кад они кажу да чуда нема; да чуда не постоје, да је све објашњиво, да је све могуће убацити у логику, у систем, у научни образац. Како да сад затворе све своје Клубове и голф терене, све своје скупе Универзитете и Ловачке домове и признају да су погријешили; како да признају да је овај комирани доктор у праву, и да су сви они, сви до једног, бар једанпут у животу осјетили Божију љубав на себи; да су примјетили божански дар у неком човјеку, божански глас у пјевачу, снагу у инвалиду, невјероватну енергију слијепог и његову способност да види, осјети и зна оно што други не знају и, поред здравих очију, не виде; да су се, у својим научним експериментима, сусрели са необјашњивом лакоћом и прецизношћу којом је Бог направио овај свијет.
Не морају да затварају те Клубове, поготово не морају онај који им много значи, на Руској ријеци, Бохимиан Гроув (Bohemian Grove), али нек знају да им неће проћи Содомизација и Гоморизација свијета, односно, повлачим ријеч, то им је већ прошло, већ су понизили човјека и његову душу упрљали свјетским смрадом и коломашћу; али им то неће потрајати, нећете стићи тако далеко колико сте намјерили, господо и другови. Од гована се пита не прави. Не зато што то један мали, четворопрсти колумниста, тако каже, него зато што вам Господ неће дозволити да још дуго серуцкате по његовој башти и запишавате људе. Гејм овер.
Морам да признам да сам и сам био атеиста. И то задрти. Али, та прича, Павле и Савле, давно је испричана. Оно што сам хтио да кажем је – понекад су ми смијешни ти покушаји да се објасни овај свијет, али разумијем ту потребу; ко не би желио да схвати и објасни ово око нас и ово у нама. И још нешто, важно, чини ми се: Нема разлике међу људима који иду у Цркву и који не иду. Исти су то људи, нико ту није ни добар само зато што стоји у Храму, на служби, нити је неко зао јер недељом ујутро сједи у кући и игра се са својом дјецом. Нема тога, не постоји та подјела, постоје само они који трагају и они који не трагају за Истином. Боље један дан живјети онако како је Исус учио да треба да се живи, него један дан провести на кољенима, у молитви. Ипак, одлазак у Цркву је чин послушности, чин поштовања; као недељни ручак код родитеља; ако слажете и не одете, пече вас савјест јер нисте испоштовали оца и мајку. Тако је и са Црквом, не можете рећи – молићу се ја сам, не треба ми заједница (направи ми мама ручак, јешћу ја то са фамилијом у својој кући, а сјећаћу се тебе и тате између залогаја). Не иде то, не иде, ниси сам на свијету; кад xараш по атомима, xараш у име свих, кад вршиш експерименте, имаш одговорност зрелог човјека, ниси дијете које од лего коцки прави неке нове облике. Ти, лего научници, лего физичари, мисле да ја не знам шта је њихов ултимативни циљ: доказати да нема Бога. У то се наука претворила, а култура, као стара дроља, прати је у стопу. Авангардно је и модерно (постмодерно), пљунути на икону Христа.
Још нешто, кад сам се већ залетио, порука Органима реда и закона ове државе: Пустите вехабије на миру. Ако се људи моле Богу, раде земљу, живе по правилима своје вјере и учења, немате права да их дирате. Ако припремају недјела и гомилају оружје – хапсите; ако смишљају неко зло, онда ће, као и сви који то раде и планирају, без обзира које су вјере и нације, одговарати и пред људским и пред Божијим законима. Свако ко је боготражитељ, свако ко копа и тражи Истину, мора да има простора да то ради; слободу да то чини. Не може се вјера у човјека утјерати нити истјерати канxијом. Ми, Срби, морамо прво бити хришћани, па онда Срби, јер, у обрнутом случају, нисмо Срби већ марва. Нема Србије без Светосавља, зато и јесте та држава на ивици понора, јер су унуци издали ђедове. Државност Србије је запечаћена Православљем, а не неким провизорним међународним законима и правом (свједоци смо како се то међународно право крши кад затреба Англосаксонцима). И сад, порука Органима Србије: Оснујте Светосавски државни институт (СДИ); ударите јаче темеље, забодите стубове државе дубље, тамо гдје је тврдо, тврђа земља, наслоните их на стијену светосавску. У супротном, вјетри историје ће нас све одувати.
Доктор је написао књигу, а ја колумну. Ја нисам био у коми (ако не рачунамо нека пијанства која су имала сва обиљежја коматозног стања) и надам се да нећу, али сам, овако, без бендека, са четири прста и бурмом на руци, спреман да посвједочим да је Господ посреди нас. Да је међу нама и да ће бити ту, до краја свијета. Праштајте…
ОФ Д РЕКОРД
А сада, пјесма, руке горе. Само за вас, мега-хит Ашера Ахмедовског (USHER AHMEDOVSKY):
И кад умрем мени
неће лако бити
истина ће да исплива
све ће се открити.
И кад умрем мени
лако бити неће
тек у смрти, неке ствари
јако заболеће.
Пише: Никола Пејаковић
Извор: Глас Српске
Напомена: Део интервјуа доктора Александра Ебена који је, говорећи о свом искуству седмодневне коме, поделио са слушаоцима дирљив детаљ о томе како је његово напуштање вере у Бога и одлазак у атеизам било директна последица одбацивања поново пронашлих чланова породице и недостатка љубави (обзиром да је био усвојен и да није знао за родитеље, ни браћи, ни сестре све до свог зрелог доба), можете погледати овде.
Цео интервју са доктором Ебеном можете погледати овде.
