На дан Светих мученика јасеновачких, у четвртак 13. септембра 2012. године, аутобус испред Светосавског храма у Београду је био знак да нас је Господ спојио са намером да ходимо путевима мученика. Овог пута – јасеновачких.
На пут смо кренули уз молитву у малом Храму светог Саве на Врачару и топло време које нас је испратило, а тамо нас је дочекала хладноћа, ветар и киша која је непрестано падала цео дан.
Поред места где се налазио Логор Јасеновац, који је био највећи и настрашнији логор смрти у Независној Држави Хрватској, посетили смо манастир светог Јована Крститеља у Јасеновцу – где смо учествовали у светој Литургији и спомен комплекс Доња Градина, затим мученичка српска села: Драксенић, Дракулић и Бијели Поток. На крају смо били у Бања Луци.
На пут смо кренули уз благослов, патријарха српског Господина Иринеја, у организацији Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве, чији је координатор Епископ липљански Јован, викар патријарха српског у Пећкој Патријаршији.
Ишао је један аутобус. Међу Ходочасницима у аутобусу је било је шест свештеника, један ђакон и један монах. Неки од њих су: архимандрит Пантелејмон из Јужно Афричке Републике – старешина храма Светог Томе у Јоханесбургу, протојереји-ставрофори: Радивоје Панић – старешина храма Светог Саве на Врачару и Миљко Корићанин – старешина храма Светог Георгија на Новом Београду, свештеник Милорад Јовчић из Адеалиде у Аустралији, Влатко Голић – парох из Петровца на Млави, Јован Лучић из храма Свете Петке на Чукарици, ђакон Драган Неђић из храма Светог Саве. Међу ходочасницима у аутобусу била је и игуманија Таисија са још једном сестром из манастира Покрова Пресвете Богородице у Лешју код Параћина.
Међу путницима је био и канадски новинар српског порекла Џон Боснић, који се појављује у познатом документарном филму „Тежина ланаца“ Бориса Малагурског.
Путовали смо кроз Славонију аутопутем и код места Новска се искључили према Јасеновцу. Ујутро рано смо стигли на спомен подручје Јасеновац. Тамо није било ни најмањег трага од бодљикавих жица, нигде знака крематоријума, нигде макар обележја „сапуњаре” … нигде ничега што на геноцид, на страшно страдање и мучеништво српско – подсећа. Све је уништено, у траву претворено!
Завршетком Другог светског рата с концентрационим логором Јасеновац дешава се оно што се није десило ни са једним другим логором у земљама под фашистичком окупацијом. Наиме, у скоро свим земљама концентрациони логори су претворени у меморијале, као опомена човечанству. У Јасеновцу су по наређењу тадашњих комунистичких власти сви објекти логора срушени, све је сравњено са земљом и обрисани су трагови усташког злочина. Тек 1965. године подигнут је један неми и безлични споменик од бетона – Цвет, а 1968. године отворен музеј.
Били смо код јасеновачког споменика бетонског цвета из титоистичког доба. Пошто је киша непрестано падала, помен пострадалим јасеновачким мученицима, међу којима и мученику Вукашину, одслужили смо испод споменика.
Затим смо били у музеју. Актуелна музејска поставка на спомен подручју Јасеновац умањено и изокренуто приказује геноцид над српским народом у НДХ. Мало шта овде говори да су у јамама, насипима, крематоријуму, “сапуњарама“, реци Сави, логорима убијани Срби и други људи за „НДХ неприхватљиви елементи“. Број жртава који је наведен у музеју је око десет пута умањен. То је једна скромна лавиринт просторија, чији су унутрашњи зидови обложени гумом, у којој су приказане углавном неке уопштене ствари. Са садашњим изгледом музеја не можемо бити задовољни.
Логор Јасеновац је био губилиште за већину оних који су у њега ушли, а нису се уклапали у појам „расне чистоће" (највише Срби, али и Јевреји и Цигани) као и за противнике усташког режима и чланове њихових породица, без обзира на националну или верску припадност.
Међународна комисија за истину о јасеновачком систему усташких логора закључила је у априлу 2009. године да су усташе успеле да у Јасеновцу и Доњој Градини убију више од 700.000 Срба, преко 23.000 Јевреја и око 80.000 Цигана.
У логору Јасеновац су људи убијани на преко 40 начина. По сведочењу логораша Мате Шулине, који каже да се сећа неког усташе Хорвата, који је увек кад се напио, тражио жртву и настојао, да пронађе нов, оригиналан начин мучења, који у пракси још није примењиван. Немачки нацистички генерали су били запањени ужасима Јасеновца.
На дан 9. октобра 1942. године Макс Лубурић је на свечаности у Јасеновцу, коју је приредио као прославу годишњице своје крваве владавине у свом одржаном говору рекао: ".. и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи“.
До ког степена је систем убијања био развијен сведочи један допис из главног штаба, послат 27. априла 1942. свим усташким јединицама и институцијама, у коме се каже да „сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничен број затвореника.“
Главни усташки заповедници, злочинци – кољачи, у логору Јасеновац су били: Вјекослав Лубурић звани Макс, Ивица Матковић, Милош Љубо, фратар Мирослав Филиповић-Мајсторовић, Хинко Пицили, Ивица Бркљачић, Мирко Павловић, Мујо Јусић, Алага Ђулкић, Драган Гашпаровић и други.
О усташким злочинима постоји велика документација. Међутим комунистичке власти у бившој СФРЈ нису никада дозволиле да се она истражи, па чак ни у најтајнијој форми.
Јасеновац, симбол српског страдања у протеклом веку, добио је манастир 2000. год. када је одлуком Епископа славонског Саве, комплекс парохијске цркве рођења Светог Јована Претече и Крститеља проглашен манастиром. Данас је манастир Јасеновац привремено седиште Епархије славонске док се не обнови старо седиште у Пакрацу.
Од мајског заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2010. године помен на Свете српске мученике јасеновачке обележава се 13. септембра по новом календару.
Учествовали смо у Светој Архијерејској литургији у Манастиру Јасеновац. Са благословом и у присуству Епископа славонског г. Саве служио je Епископ липљански г. Јован, викар Патријарха српског у Пећкој Патријаршији и координатор Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, и један од наших најистакнутијих историчара Холокауста и геноцида. Саслуживало је преко петнаест свештеника и монаха међу којима је био и архимандрит Стефан, игуман манастира Велика Ремета на Фрушкој Гори.
Архимандрит Пантелејмон из јужне Африке је у беседи напоменуо да у Јоханесбургу редовно служе свету Литургију на овај Дан, као и да се део моштију Светих мученика налази у престолу храма Светог Томе у Јоханесбургу.
Након одслужене Свете Литургије, причешћа и резања славског колача приступили смо трпези љубави, заједничког обеда, који је био под шаторима због кише која је неуморно падала. На светој Литургији, поред оно мало наших сународника што је преостало из оближњих места, након недавног несрећног рата у Хрватској, дошло је још три аутобуса. Два аутобуса, у организацији Светосавске омладине Бањалучке епархије, Удружења логораша и њихових потомака и Удружења Бијели Поток. Трећи аутобус је наш, већ поменути, из Србије.
У манастир Јасеновац су дошли преживели Логораши од којих смо упознали Даницу Праштало из Сарајева која је за време последњег рата избегла у Бањалуку. Она је имала осам година када је била у логору са још своја два рођена брата и сестром. Њено презиме нас је подсетило на речи патријарха српског Павла: „Праштати морамо, то јеванђелска заповест али да заборавимо не смемо.“
Пут нас је даље водио према Доњој Градини у Српској у Босни и Херцеговини. Логор у Доњој Градини налазио се преко пута Јасеновца, одмах иза ушћа реке Уне у Саву и формиран је 1941. године. Градина и није била логор у правом смислу те речи, већ само масовно јасеновачко стратиште, тј. "прихватни логор" док усташе не ликвидирају многобројно српско становништво доведено из Босне и Херцеговине и других крајева злогласне Независне Државе Хрватске. Према неким проценама, у Градини је убијено и закопано више од 360.000 људи, претежно Срба.
Снимања терена из ваздуха такође су указала на постојање још неоткривених масовних гробница на терену Градине. Темељнија истраживања на терену Градине, вршена 1960. године, забранила је Титова власт. У Доњој Градини је вршен и злочин кувања лешева жртава у казанима, од чега су усташе затим правиле сапун, а кости из казана одвозили су камионима и изручивали у Саву.
Осим масовних гробница, у Доњој Градини се налази и Топола ужаса, код које смо били. На том дрвету су усташе обесиле на хиљаде мушкараца, жена и деце, који су пре чина вешања били подвргнути страшним мучењима.
За сваког нормалног човека, који није доживео и видео сва злочинства, чини се невероватним, немогућим, да се могло наћи злочинаца, који ће са толико садизма измишљати и изводити тако окрутне начине и средства мучења над људима.
Наше походничко путовање смо наставили у још три српска мученичка села. Прво смо били у селу Драксенић удаљеном око осам километара од Јасеновца.
Подсећамо, усташе су предвођени злогласним Максом Лубурићем, командантом Јасеновачког логора ушли у село Драксенић и још пар околних села 15. јануара 1942., те отпочели покољ. Овај простор је био чисто насељен Србима и морао је бити тотално очишћен, а разлог више је јер је то био простор јужно од логора Јасеновац између Уне и Саве а тако би и логор постао „безбедан“ и заштићен са свих страна.
Усташе су тада побиле око 360 Срба. Највећи злочин, усташе су извршиле у православној цркви у селу Драксенић, где је тада убијено 208 Срба, међу којима највише жена и деце. Наводи се да је у цркви заклано 47 деце, док их је у целом селу убијено 85, јер су многа деца убијена и изгорела у попаљеним кућама у селу. Цело село је било потпуно опљачкано и спаљено.
Заиста, немогуће је да нормална особа замисли, а камоли да разуме, садистичко уживање које су усташе налазиле у мучењу и убијању, нарочито беба. Сведоци описују да су се усташе смејале након појединачних убистава, а певале након масовних убистава.
Посета селу Дракулић, надомак Бањалуке је нешто што се никада не заборавља. У монументалној цркви посвећеној Св. великомученику Георгију у Дракулићима, са обе стане од олтара, на високим плочама од црног мермера угравирано је више од 2300 имена пострадалих Срба у поменутом месту и околини.
Подсећамо, село Дракулић у историји страдања српског народа остало је записано црним словима. Павелићеве усташе су 7. фебруара 1942. године у селима Дракулић, Шарговац, Мотике, и у руднику Раковац убиле више од 2 300 Срба, укључујући и 551 дете. Наведена села су једина у околини Бањалуке која су без изузетка одбила да пређу на римокатоличку веру. Зато, сматрали су да их треба истребити. Покољ је организовао усташки командант за такозану "Хрватску Крајину" Виктор Гутић, а предводио га је жупник бањалучког самостана Петрићевац фратар Мирослав Филиповић Мајсторовић, који је након тог злочина постао командант Јасеновачких логора.
У документима, чак и оним из усташких извора тадашње Независне државе Хрватске, наводи се да је злочин у овим бањалучким селима био највећи покољ учињен у само једном дану. Србе су тада побили без иједног испаљеног метка, секирама, ножевима крамповима и србомлатом (мали топуз за ударање по темену; обично би смрт наступила од првог ударца).
Први споменик жртвама овог покоља подигнут је 1965. године. Тадашње комунистичке власти су на врху споменика поставиле звезду петокраку што је идеолошки симбол комуниста и партизана. Људи који су тада побијени нису били ни комунисти ни партизани. Они су покупљени са својих вековних огњишта, мучени и побијени само зато што су били православни Срби и за „НДХ неприхватљиви елементи". Петокрака је са споменика скинута деведесетих година и постављен је крст.
Усташе су тога дана ушле и у основну школу у селу Шарговац. Фратар Мирослав Филиповић је наредио учитељици да одвоји ђаке Хрвате од српске деце. Учитељица није знала зашто је то тражио. Прво дете, једну девојчицу, фра Филиповић је ухватио за косу и зарио јој бодеж кроз танки врат. При томе је, и између осталог, изговорио: Благослови Боже овај свети посао. Онда је започело клање. Следи опис ужаса …све до последњега педесет и шестог српског штенета. Учитељица Хрватица је сведочила о овом злочину. Кажу да је она полудела после тога злочина. На Основној школи у селу ове 2012. године 7. фебруара је подигнута спомен-плоча у знак сећања на овај злочин.
О злочину у селу Дракулићи опширније је описао Јован Бабић у својој књизи Дракулићи. Након првог издања своје књиге примио је врло опширно писмо из Брукселеса од преживелог Станислава Божића који жели да истакне племенитост Хрвата Марка Липовца, млинара из села Буђака. Он наводи да: "Марко сакривши их у свом млину, није спасао само 15 Срба, како је у књизи наведено, већ близу 30, међу којима и мене. Покољ у Буђаку извршиле су усташе враћајући се из Дракулића у Бања Луку… тек касније сам схватио његов високо морални гест и коликој опасности је, спашавајући комшије Србе, Марко Липовац извргнуо себе и своју многобројну породицу".
После села Дракулић обишли смо и место где је мученички, поред реке Врбање, пострадао свети Платон Бањалучки. У непосредној близини налази се и Спомен обележје Бијели Поток. Ту су усташе из суседног села Дебељаци, за само један дан, на Васкрс 1942. године зверски побили цело српско село. На спомен-обележју се налазе имена 54 жртве од једне до више од осамдесет година, побијене маљевима, камама, секирама и другим хладним оружјем на највећи хришћански празник. Мештани и потомци пострадалих из Бјелог Потока код Бања Луке, су нама који смо дошли из Србије приредили пријатан и дирљив дочек. Хвала им на томе.
Наше поклоничко путовање смо завршили посетом два храма у Бањалуци – храм Свете Тројице где смо присуствовали вечерњем Богослужењу и где почивају мошти светог Платона Бањалучког и Храм Христа спаситеља.
Завршио бих овај прилог, у ком су описана српска стратишта која смо тога дана походили, једним цитатом из кратке и дирљиве беседе коју је тога дана на дан светих мученика јасеновачких 13. септембра на Светој Литургији у манастиру светог Јована Крститеља у Јасеновцу рекао владика Јован, епископ Липљански, тумачећи Свето Јеванђеље: „За свето мучеништво, за велику несрећу, за тугу јасеновачку није потребно много речи,“ „Ми стојимо данас на светом тлу, српском мученичком. Толико светом да би као пророк Мојсије Хориву требало да изујемо обућу своју и приступимо му босих ногу.”
Приредио: Дарко Милојковић
