Антун Бранко Шимић, познати, а по неким књижевним критичарима и научницима најбољи хрватски песник, у свом чланку "За Ујевића" из 1919. сковао је једну синтагму, готово дијагнозу, која се односи на мале народе који живе на Балканском полуострву, а која гласи – југословенска урођена осредњост. Као својеврсни књижевни чин и појава, ова синтагма у свом изворном облику метафорички осликава амбијент изнад којег живи свој трагични живот и чека свој трагични свршетак уметник, човек са идејама – Тин Ујевић. Будући тачна и истинита у свом садржају и значењу, а звучна као форма и ознака, ова синтагма наставила је да живи живот једне књижевне појаве. Временом појављују се нови облици, обогаћује се спектар њених значења. Југословенска урођена осредњост животна је потреба малих народа и сиромашних култура за самообмањивањем, прецењивањем сопствених могућности и заваравањем. Свака осредњост, па тако и ова, још када се удружи, а како то најчешће и бива, са недаровитошћу, природно – обе теже лагању.
У потрази за моделом књижевне интерпретације којем би се књига коју вечерас представљамо најмање опирала, налазим да је југословенска урођена осредњост као теоријски исказ најподеснији улаз у унутрашњу логику мемоара Хрвоја Магазиновића "Кроз једно мучно стољеће". Појавних облика југословенске урођене осредњости у књизи има колико год нам је потребно. Мемоари Хрвоја Магазиновића: "Кроз једно мучно стољеће" доимају се као каталог симптома ове болести од којих ћу, овом приликом, навести само неке, који већ функционишу и самостално, као општеприхваћене метонимије и метафоре.
Југословенска урођена осредњост појављује се као страх од политике: "Немој се, синко, никада бавити пулитиком, није пулитика за поштен свит!" – запажање је баке аутора ових мемоара о политици.
"Ослободи нас Боже српског ослобођења и хрватске хиљадугодишње културе" – иронична и подругљива пословица која и данас живи, а да јој више нико и не пита за порекло (загребачки хумористички лист Керемпух).
Политичке крилатице Стјепана Радића: "Не идите као гуске у маглу!" (из времена када је тражио да се са Србијом преговорима утврде односи прије уједињења)"; затим "Са Србима увијек, под Србима никад!"; и на крају хрватска парола: "Свему су криви Срби!" – и данас звуче више него актуелно.
"Комунистички мит о напретку" (- и данас живи код људи који личе на живе споменике сивим оделима и бордо краватама седих власи аеродинамично распоређених да ваздуху пружају што мањи отпор, ваљда да би што више напредовали), и "Конзервативци насупрот прогресивцима" представљају варијацију једне теме.
Слоган: "Гебелсова, или већ било чија, али, увек – пропаганда!" – формулативни је израз којим Мијалко Тодоровић као адутом, прекида сваку дискусију у којој је Хрвоје Магазиновић још као млади студент интелектуално супериорнији и свеснији друштвено-историјских токова од прогресивног комунисте, који информације о совјетском комунизму и друштвеном рају упија са пасторалних пропагандних плаката, дакле, тривијалних колор-постера.
Доследни и у историји осведочени примери југословенске осредњости јесу и следећи стереотипи: Хрватски страх од српске хегемоније, српски страх да Хрвати желе разбити заједничку државу; а да при томе једни о другима знају мало или, готово, нимало. Југославија тамница хрватског народа. Српско напуштање начела чојства и јунаштва; хрватска мржња на све што је српско. Учење Виктора Гутића (познаника и друга Хрвоја Магазиновића из бањалучког затвора "Црна кућа") о клању свих Срба у Бањалуци, целој Врбаској бановини и целој Босни и Херцеговини. Наиме; клање српског народа било је потребно да се код Срба изазове што јача мржња према Хрватима као народу, како Србима више никад не би пало на памет да с Хрватима стварају државу.
Један од, у својој манифестацији и развоју историјских догађаја, најтрагичнијих феномена југословенске урођене осредњости јесте Војни пуч 27. марта, 1941. Када су пучисти прочитали тајне клаузуле Пакта између Југославије и Њемачке, остали су запањени видевши да те клаузуле иду у прилог Југославији. Грешка је била што је Хитлер захтевао тајност, иако за то постоји оправдање. Када су пучисти видели шта су урадили – уплашили су се! Ова сцена – страх на лицу пучиста док народ доживљава егзалтацију патриотских осећања узвикујући паролу: "Боље рат, него пакт! Боље гроб, него роб!" – најупечатљивији је знак, готово жиг југословенске урођене осредњости.
Ово су били неки од карактеристичних, готово пословичних примера југословенске урођене осредњости уочени у мемоарима Хрвоја Магазиновића. Међутим, југословенска урођена осредњости није само семиотичка категорија историје, него је и стилски поступак организације књижевно-уметничког текста мемоара "Кроз једно мучно стољеће". Она постоји да би се појачала карактеризацију главног лика. У свом настанку, југословенска урођена осредњост, као књижевна појава и уметнички поступак послужила је да би се маркирао трагизам стваралачке личности песника који штрчи изнад југословенске осредњости – Тина Ујевића. Исти поступак примењен је и у мемоарима "Кроз једно мучно стољеће". Главни јунак, који је у исто време и аутор мемоара, представља контраст свим овим појавама.
За разлику од појавних облика југословенске урођене осредњости, које смо овом приликом набрајали, особине главног јунака покушаћемо да сведемо на заједнички именитељ. Како смо у потрази за моделом књижевне интерпретације којем би се мемоари које вечерас представљамо најмање опирали, наишли на теоријски исказ југословенска урођена осредњост; тако, сада тражимо теоријски исказ који би нам максимално заситио предмет анализе и који би га, што је могуће више, осветлио и разоткрио својом визијом. Сећам се мисли савременог и модерног православног мислиоца митрополита Антонија Блума, који о човековом односу према стварности каже: "Однос према свему створеном и према свеукупном историјском, културном, научном процесу у бити би морао бити однос мисаоног удубљивања и љубави". Овај исказ, чини се, може најкомплетније да осветли значењем другу појаву коју, овом приликом, желим да именујем.
Ако је југословенска урођена осредњост дијагноза стања малих народа конкретног простора и времена, својеврсна књижевна појава чије емотивно асоцијативно поље осцилира између увреде и клевете, онда је најједноставније можемо назвати промашајем, грехом, чак, видели смо и – злом. Као непријатна емотивна категорија југословенска урођена осредњост жели да буде превазиђена. Један од начина, да не бих рекао једини, јесте управо онај којег је препоручио епископ Антоније Блум. Сваки поступак, дело, акција Хрвоја Магазиновића који је описан у овој књизи, мотивисан је, управо, дубоком и збијеном концентрацијом над сваком чињеницом којој се посвећивао до крајњих граница доживљавања, поготово када је реч о комуникацији и односу са људима. Сетимо се његових вербалних сеанси и полемика са младим комунистом Мијалком Тодоровићем, усташом Виктором Гутићем, али и једног сложенијег вида комуникације, наиме, заједничарења са штакорима у затвору Главњачи са којима је делио кору хлеба. Ова последња епизода готово је парадигма његовог подвига живота у заједници, у држави у којој је најдоминантнија и најчешћа (са часним и кратким изузецима) идеологија била – југословенска урођена осредњост. Мисаоним удубљивањем у сваки облик стварности; од рада у пилани, до рада у правној струци, од живота у граду, преко избеглиштва у Италији, до живота на робији; те односом љубави према свакој од тих стварности Хрвоје Магазиновић као главни јунак мемоара "Кроз једно мучно стољеће", а у условима југословенске урођене осредњости, која се у том истом мучном столећу дигла на ниво владајуће идеологије, бива маркиран, и баш као што у Шимићевом есеју Тин Ујевић као уметник и човек са идејама живи трагични живот и чека трагични свршетак; тако и Хрвоје Магазиновић живи своје двадесето столеће као хомо агапос – човек љубави.
Књижевно-уметничко дело Хрвоја Магазиновића, друго, допуњено издање мемоара "Кроз једно мучно стољеће" полако доживљава своју рецепцију и пажњу читалачке, делом и стручне јавности. Први пут читалачкој јавности мемоари су, у периодици, представљени текстом Дејана Перишића "Хомо агапос", објављеном у "Ваљевским новинама" у лето ове године. Вечерашња промоција књиге представља покушај да се помоћу књижевне чињенице познате као југословенска урођена осредњост мемоари Хрвоја Магазиновића поставе и означе као пажње вредно књижевно-уметничко дело које на оригиналан начин интерпретира литерарне мотиве двадесетог века који тек данас добијају своје пуно и јасно значење. Литерарна вредност мемоара лежи и у могућностима откривања топоса експресионистичке поетике српске књижевности 20 века, што завређује ниво читавог једног рада, есеја. Такође, неопходно би било прочитати мемоаре Хрвоја Магазиновића у контексту одабране литературе 20. века; изузетно интересантно било би посматрати интеракцију Хрвојевих мемоара са "Проклетом авлијом" Ива Андрића, или романом Меше Селимовића "Дервиш и смрт", те видети како они међусобно једни на друге утичу у контексту традиције књижевности како је дефинише Томас Стернс Елиот у свом чувеном есеју: "Традиција и индивидуални таленат". Напомињем, овом приликом само успут, да тринаесто поглавље, које носи наслов У преводилачкој групи, има изузетну литерарну вредност. Оно се састоји од 48 кратких и динамичних приповедака распоређених на начин који заслужује да се о самом поступку компоновања приповедака може написати један озбиљнији рад. Напослетку, уочавам и једну неодољиву сличност између мемоара Хрвоја Магазиновића "Кроз једно мучно столеће" и књиге Виктор Франкла "Зашто се нисте убили". Сличност и унутрашња веза постоје већ у самој чињеници да обојица аутора носе дубоко проживљено, а у књигама осведочено искуство робијања, односно живота у логору. Књига Виктора Франкла "Зашто се нисте убили" нема само литерарну, него и научно-истраживачку вредност. Мемоари Хрвоја Магазиновића у другом, допуњеном издању доносе и бројне изводе из писама и коментаре читалаца на прво издање Мемоара, који су сами по себи својеврсни феномени. Мислим да би и један научни рад под насловом "Терапија смислом у мемоарима Хрвоја Магазиновића" открио још једну од бројних вредности ове књиге, које никако нису исцрпљене овим набрајањем неких могућих начина читања оригиналних мемоара Хрвоја Магазиновића; којима бих, за крај мог приказа могао само дати оцену литературе која снагом и дејством своје основне идеје, а то је ЉУБАВ запечаћена жртвом, надилази и естетске домете самог текста!
мр Срђан Миљковић
