Недеља, 26. мај, 05.30 часова. Полазимо аутобусом из Новог Сада на Државну сахрану Карађорђевића у Тополу. Велики дан – и за њих, неправедно изгнане и далеко од Отаџбине упокојене и за нас, правдољубиви народ српски. За њих, јер се коначно враћају у своју земљу. За нас, јер смо дуго чекали овај дан. Из Америке, Велике Британије и Грчке су стигли у своју отаџбину – Србију, „Коју су од неба добили и крвљу бранили„ (Његова светост патријарх српски Иринеј). Сплет околности је одредио да део свог овоземаљског живота проведу у изгнанству, али су зато коначни мир и спокој пронашли на опленачком брду, благословеном месту Шумадије, одакле се простире поглед на три планине Космај, Букуљу и Рудник, недалеко од села Вишевац, родног места Карађорђа, у задужбини свог претка, Краља Петра I Карађорђевића.
У крипти цркве Светог Ђорђа, уз државне почасти и у присуству званица из целог света и сабраног народа српског, сахрањени су Њ.К.В. краљ Петар II, Њ.К.В. краљица Маријa, Њ.К.В. краљица Александра и краљевић Андреј. Тога облачног и хладног јутра киша је падала без престанка, све до момента почетка Свете Литургије. Тада се сунце промолило кроз облаке и обасјало хиљаде душа које су овде стигле из свих српских земаља и расејања, да уз дужно поштовање одају почаст последњем југословенском краљу, као и осталим члановима краљевске породице.
За време Литургије, на ковчег краља Петра Другог принчеви Петар, Филип и Александар положили су круну, скиптар, шар и дијамантску сабљу краља Петра Првог.
Испред одра краљице Марије стајао је бард српског и југословенског глумишта Танасије Узуновић, унук Николе Узуновића, председника владе Краљевине Југославије у тренутку убиства њеног вољеног мужа, краља Александра I Карађорђевића.
Витешки краљ Александар убијен је 9. октобра 1934. године у Марсеју приликом службене посете Француској. Атентатор Владо Георгиев Черноземски, припадник ВМРО, био је инструктор усташког покрета у месту Јанка Пуста у Мађарској и телохранитељ Анте Павелића. Када је тужна вест стигла у Београд, у присуству ожалошћеног кнеза Павла и осталих чланова крунског савета, Никола Узуновић отворио је један плави коверат, написан на Брду код Крања 6. јануара 1934. године. У њему је краљ именовао краљевско намесништво, које ће вршити краљевску власт до пунолетства краља Петра II. „Краљица није плакала. После лаке несвестице и узетих капљица за смирење, одлучно је рекла: – Умро је на дужности, а то је смрт које је Он достојан.“ У народу поштована и вољена краљица, остала је удовица у 34 години са три малолетна сина, од којих је Петар био најстарији, са 11 година. После смрти супруга, посветила се хуманитарном раду, а у току II светског рата, из избеглиштва, слала је редовно пакете помоћи југословенским ратним заробљеницима у немачким логорима. Упокојила се 1961. године у Лондону, а сахрањена на Краљевском гробљу у Виндзору, иако јој је жеља била да након овоземаљског живота почива поред свог вољеног супруга на Опленцу. Судбина је хтела да јој жеља буде испуњена тек након 52 године од упокојења. Њено краљевско Височанство Марија Карађорђевић сада заувек почива у крипти цркве Светог Ђорђа на Опленцу поред свог супруга, витешког краља Александра I, синова краљевића Томислава, Андрејa, краља Петра II, снахе краљице Александре и свих потомака великог вожда Карађорђа. Нека им је лака земља њихових предака.
