Да ли је излаз за Србију коренито преуређење државног поретка? Да би се одговорило на ово питање пре свега треба поставити питање има ли ко да пронађе излаз? За тако нешто није довољно имати компас, већ и људе спремне да га следе, а да се не поводу за ветровима и поветарцима. Није довољно само познавање геополитичке ситуације и тражења да се изађе са безалтернативног пута у нигде или ништа (ЕУ). Поред правца којим наш државни брод треба да иде, још је важније како тај брод уредити. Од унутрашње политике зависи и спољна.
Следствено томе, потребна је радикална промена државне политике, а то значи да држава коначно постане наша, а не сервис страних служби. Кад постане наша, таква држава мора да уведе ред и напредак у друштвено-економским односима. Ништа од тога неће бити ако не буде било људи који ће то да изведу. Ти људи не могу да буду појединци, јер ма како појединац био снажан, карактеран, способан и одважан, он не може извршити тако свеобухватну промену. Потребно је да се појединци и читаве групе укључе у заједничко дело, у заједнички напор за интерес Србије.
Постојеће политичке организације које су се залагале против безалтернативног пута су готово уништене. Не само што су изгубиле на изборима него све више пропадају у сопственој дезоријентацији. Слика тога су и избори у малом граду Мајданпеку, али ипак не и безначајном, где све три водеће патриотске партије нису могле да скупе ни једну једину листу.
Друго је питање је да ли наша држава разорена погубном вишедеценијском политиком, која је доживела врхунац од 5. октобра 2000. године, у могућности да води самосталну политику. Наше стање је толико лоше да сада кад би васкрсли наши најбољи државници, које смо у историји имали, те кад би се сви сабрали у влади, питање је да ли би и они могли попунити све рупе на оронулом државном броду. Није ни чудо што Руси све више исказују презир према нама због режима који влада, али и када би дошла права патриотска влада, која би се ослањала на Русију и искрене наше савезнике, због девастираности државног брода и још увек изузетне снаге новог светског поретка, ко зна да ли би могла водити алтернативну политику. Али, ако се не покуша пронаћи нови пут, готови смо.
Проблем је то што сад немамо на политичкој сцени носиоце идеје новог пута. Наше старе политичке организације, поред декларативног заговарања приближавања Русији и напуштања безалтернативно пута у ЕУ, немају идеју ни концепт преуређења државе, те уређења друштва на нашим вредностима и покретања привреде. Неки нови политички концепт би, пре свега, требало да промени стање духа у нашем народу, тако што би најбоље снаге ума и карактера преузеле улогу у јавном животу.
Поред свих тих проблема најгори је тај што је наша заједница толико разбијена, да ми немамо јасно изражене интересе. Ми још нисмо утврдили шта је народни суверенитет, јер смо превише били опијени и омађијани демократским тлапњама. Не знамо шта је суверенитет јер демократским наочарама гледамо на народ, а то значи да је народ скуп појединаца који имају право гласа. То није наша, хришћанска, саборна и органска идеја народа. За нас је народ духовно-органска заједница окупљена пре свега око идеје, односно идеала, који је вечан и који попут видела осветљава наш историјски пут. Народна заједница није сачињена само од садашњег нараштаја, већ је она заједница са свим прецима који су били и са потомцима који ће бити.
Суверенитет народа припада и прецима, али потомцима колико и нама, ако не и више, а извире из идеје, видела и коства (суштине) нашег народног бића! Та идеја јесте саборност и домаћинство! Заједница са Богом и ближњима и одговорност за сопствено постојање. Своје место под сунцем, те идеје и народа као носиоца идеје, остваривали смо кроз историју чојством и јунаштвом. И док смо тако радили, трајали смо, и кад смо падали, устајали смо, и кад смо страдали васкрсавали смо! Својим постојањем и својом историјом, наш народ је сведочио вечност идеје која га је надахњивала и са којом се заветно сјединио.
Кад у нашем народу буде довољно оних који су надахнути том животном и животворном, вечном српском идејом, кад победе личну сујету и бахатост, и окупе се око ње као око спасоносног идеала, тада ће несумњиво наћи начина како да решавају политичке, економске и геополитичке проблеме. Али, што је још важније, тада ће се пробудити народни дух, који сад спава, утрнуо од чамотиње која га је притисла. Само сви заједно окупљени, прави народни представници, а то су они којима је добро народа у срцу, могу изразити наш народни интерес и за њега се борити. Кандидати за праве народне посланике су сви они који хоће да се жртвују за народ, да превазиђу лични комодитет, да победе малодушност, да смирењем прихвате брата као бољег од себе. Сабор таквих бораца имаће снажан дух наших честитих предака, који су знали да се боре за Крст часни и слободу златну. Тада ће Србија кренути ка излазу, без обзира на набројане проблеме, јер побеђени нисмо док не признамо пораз и што је још горе помиримо се са њим!
Ненад Адамовић
