Уважени гости, драги пријатељи,
Вероватно нема веће несреће за једну државу него да је воде људи који умеју да освоје и задрже власт, а немају способности да ту власт употребе на добро народа. Србијом је тако владао Слободан Милошевић, од 2008. тако ју је водио Борис Тадић и довео на саму ивицу пропасти. Нова власт, од које се много очекивало, у најважнијим стварима није изменила Тадићеву политику. Србија је и даље земља која се вртоглаво задужује (милијарда и по долара за свега неколико месеци), земља која у свему извршава налоге западних сила, земља која наставља, уместо да мења косовску политику ДС и Бориса Тадића.
Сви потези нове као и старе власти врте се око „добијања датума” – јуче је то био датум за добијање статуса кандидата, данас је то датум за отпочињање преговора о чланству у ЕУ, сутра ће то бити бриселски датум за нешто треће, прексутра за нешто четврто. Кога то наша власт обмањује? Европску Унију годинама потреса све дубља финансијска криза (довољно је поменути Грчку, Италију и Шпанију), даљи опстанак Уније тражи да се она суштински реформише, али око карактера тих неопходних реформи у самој Европи не постоји никаква сагласност. Нико данас не зна хоће ли за 10 до 15 година – када би се Србија можда могла наћи пред чланством – Европска Унија уопште постојати, ни ако буде постојала како ће у битним стварима изгледати. Зашто Србија данас гази своје виталне интересе ради тако сумњивог и потпуно неизвесног циља?
Јер да их гази, у то нема никакве сумње. Европска Унија данас тражи од Србије три ствари. Прво, и то је на жалост већ учињено, да Србија пристане на успостављање границе са Косовом и Метохијом. Друго, да се спроведу и преостали споразуми Борка Стефановића, који поред осталог предвиђају да сваки Србин који живи у покрајини – ако жели да извади неопходна документа попут саобраћајне дозволе – мора то да учини у Приштини као грађанин независног Косова. Треће, ЕУ тражи да се ликвидирају све институције Републике Србије на Северном Косову и Албанцима препусте сви крупни привредни ресурси који се тамо налазе. Испуњење ових захтева значило би и фактичко признање независног Косова и добровољну предају последњег дела покрајинске територије где Срби још живе као грађани своје земље.
Драги пријатељи, још од времена Филипа Вишњића знамо да је Србе тешко покренути на велике ствари. Али, као што тада није било касно, тако није касно ни данас. Ако је Србија данас без поузданих савезника, то је само зато што их упорно тражи тамо где их нема и где их не може наћи. Ако поступци власти тренутно више воде рачуна о интересима Запада него о интересима Србије, то је само зато што народ још ћути, збуњен оним у шта су се претворила предизборна обећања напредњака и социјалиста.
Да би опстала и очувала свој идентитет – културни, морални и историјски – Србија мора променити своју садашњу политику. Снаге које подржавају ту политику нису безначајне, неком могу изгледати и непобедиве. Али ће, дубоко сам у то уверен, ипак бити немоћне пред енергијом народа који тражи за себе оно што му се данас тако безобзирно и тако цинично ускраћује: минимум слободе и правде, економског благостања и националног достојанства. С том вером, данас вас позивам на отпор – отпор миран али непоколебљив, миран али непоткупљив, миран али до победе.
Народ који истински верује у себе никада не заборавља своје жртве, ни давнашње ни скорашње. Зато нека бар део наших мисли у овом тренутку буде упућен и нашим живим жртвама – од оних који труну у хашким казаматима до оних који стрепе и злопате се не напуштајући своје домове, уверени као и ми да је Косово и Метохија српска земља.
Говор на скупу „Косово да, Европска унија не“, одржаном 13. децембра у Сава центру у Београду
