Попут скоро сваке цивилизацијске тековине, и питање мањинских права се злоупотребљава у политичке, чак и у геополитичке сврхе. Можда најбољи пример за такве злоупотребе јесте питање права LGBT (Lesbian, Gay, Bisexual, Transgender) популације. САД су предводник у пропагирању права те заједнице, праћене са неколико земаља Европске уније (Велика Британија, Холандија, Немачка…), а то чине на начин који, осим политичког, често добија и геополитички призвук. На пример, као један од кључних „доказа“ да је Руска Федерација, са којом већ годинама траје геополитички конфликт западних сила, „заостала“, „недемократска“ и „ретроградна“, користи се њен закон о забрани промоције хомосексуализма међу малолетницима. Невладине организације које се баве заштитом LGBT права и промоцијом LGBT „вредности“ одавно су постале уносан бизнис. Истовремено, у свакодневницу становника држава које олако не прихватају оно што те организације све арогантније захтевају уплићу се и амбасадори „демократских“ држава, који их брижно и покровитељски позивају на толеранцију и искорак из зачараног круга конзервативно-религиозних и традиционалистичких окова, који им спутавају погледе на живот.
Једна од ударних парола Отпора 2000. била је Free Your Mind! (ослободи ум). Прерастање Отпора у данашњи Канвас и ангажовање ветерана те организације на ширењу „демократије“ у свим земљама које су се испречиле глобалистичкој хегемонији у последњих деценију и по наводи на закључак да „спонтана“ борба за демократију и људска права и није баш тако спонтана како се у први мах чини. У годинама после 5. октобра и пада са власти Слободана Милошевића, то наизглед ослобађајуће Free Your Mind! добило је сасвим другачији призвук, а, како време пролази, одјеци те пароле одјекују из медијског простора у Србији. Онај чији ум није „ослобођен“ тако да некритички мисли само оно што му медији сервирају, тај нема ни право да у њима изнесе мишљење. Типичан пример за илустровање те ситуације јесте питање права LGBT популације.
Када су се појавили први прегаоци за „заштиту“ LGBT права у Србији, као и увек када је реч о таквим „борцима“, изгледали су као група некоординисаних, забринутих младих људи, чија је једина брига заштита одређене мањинске групе. Како је питање сексуалног опредељења постало питање људских права, посебна је тема, али првих година у којима су добили медијску пажњу просечном посматрачу није изгледало да иза њиховог деловања постоји јасно дефинисана агенда. А постојала је итекако, и држали су се ње дисциплиновано и бескомпромисно.
ПРЕОБРАЋАЊЕ ХЕТЕРОСЕКСУАЛНЕ СРБИЈЕ
Као одговор на медијски притисак почетком 80-тих, Маршал Кирк и Хантер Медсен, доктори неуропсихијатрије и социологије са Харварда, објавили су 1987. чланак из којег је убрзо настала и књига – After the Ball: the Overhauling of Straight America. Књига је фантастичан маркетиншки приручник, из ког су се генерације „активиста”, па и ових домаћих, обучавале како да освоје медијски простор и од негативно настројеног јавног мњења направе равнодушно незаинтересовано стадо. Основни принципи сажети су у следећем одломцима:
• Хомосексуална агенда ће постићи успех преображавајући емоције, ум и вољу просечног Американца кроз планирани психолошки напад на нацију у форми медијске пропаганде;
• Пропаганда је више заснована на емотивној манипулацији него на логици, пошто је њен циљ да промени став јавности;
• Хомосексуална агенда ће успети у свом настојању кроз „десензитивизацију“ (умањен интензитет емотивне реакције на негативан стимуланс услед његовог вишеструког понављања) тако што ће свести интензитет антигеј реакција на ниво незаинтересованости;
• Десензитивизација је наш „рецепт“ да преобратимо неодлучне скептике;
• Важно је да се о гејевима прича толико да тема на крају постане досадна;
• У наредних неколико година наша тактика ће, мало по мало, омогућити доминантан приступ мејнстрим медијима.
Аутори дају и јасна упутства за понашање у медијима и припрему јавних наступа:
• Прикажите наше противнике лошим тако што ћете их повезати с нацизмом, наводећи притом хетеросексуалце да нас виде као жртве и осете потребу да нас заштите;
• Обесхрабрите антигеј наступе тако што ћете оне са супротним мишљењем називати латентним хомосексуалцима или хомофобима;
• Сва неслагања са хомосексуалним понашањем треба квалификовати као „хомофобију, мржњу и предрасуде”;
• Прихватљиво је да се људи који се стоодстотно не слажу са хомосексуалним погледима, мишљењем и понашањем називају „хомофобичним” или „мрзитељима”;
• Цркве које нам се противе прикажите као „устајале баруштине” које су искорачиле из тока времена и савремених достигнућа психологије;
• Изједначавајте прогон хомосексуалаца са прогоном Јевреја;
• Изједначавајте нетрпељивост према хомосексуалцима са нетрпељивошћу према црнцима, Азијатима и Латиноамериканцима;
• Сваки медијски сегмент у којем је хомосексуалност представљена у негативном контексту представљајте као плод предрасуда и неистину.
Из наведеног је јасно да иза деловања LGBT НВО стоји прецизна и јасно дефинисана агенда. Начини деловања су у потпуности преузети из Киркове и Мадсенове књиге, а на то су додате и неке тезе које се у најмању руку могу назвати полуистинама.
ОСНОВНИ МОТИВИ LGBT ПРОПАГАНДЕ
„Што је у јавности више људи хомосексуалне оријентације, то она изгледа нормалније…, и изгледаће легитимније (због чега је толико важно да инсистирамо на тврдњи о 10 одсто популације)“, кажу Маршал Кирк и Хантер Мадсен у Преобраћању стрејт Америке.
Вилијамс институт Калифорнијског универзитета (The Williams Institute, UCLA) прикупио је истраживања неколико државних и приватних института у вези са бројем припадника LGBT популације у САД. Документ је објављен у октобру 2014. и, према истраживању, као хомосексуално се изјаснило у просеку 1,5 одсто популације САД. Завод за националну статистику Велике Британије дошао је до истог резултата у истраживању проведеном 2010. а британски Гардијан у тексту од 5. априла 2015, поставља питање: Да ли је стварно 10 одсто популације геј? Једна од ударних теза активиста LGBT тиме је потпуно демаскирана иако се и даље инсистира на томе у коментарима на текстове у вези са темама о LGBT на популарним порталима.
„Корисно је да тврдимо да се хомосексуалци такви рађају иако је сексуална оријентација код већине људи производ комплексне интеракције између урођених предиспозиција и утицаја окружења током периода детињства и ране адолесценције“ (Маршал Кирк и Хантер Мадсен, Преобраћење стрејт Америке).
Тезу да се људи рађају са хомосексуалним опредељењем оспорио је и др Џон де Чеко (John De Cecco), психолог, декларисани хомосексуалац и директор Центра за истраживање и едукацију о сексуалности Државног универзитета у Сан Франциску. Он тврди да је сексуална привлачност променњива преференција, а не опредељење. Дугогодишњи уредник Журнала о хомосексуалности то је и детаљно објаснио у књизи Ако заведете стрејт особу, можете ли је направити гејем (If You Seduce A Straight Person Can You Make Them Gay), тврдећи да је теза да се геј постаје рођењем само флоскула коју активисти користе у својој медијској кампањи.
Чак је и Алфред Кинси, чувени сексолог и творац тзв. Кинсијеве скале сексуалности, на кога се LGBT активистичка заједница веома често позива, тврдио да се сексуалне преференције мењају у различитим фазама живота и различитим околностима.
Истраживања на мозгу и потрага за геј геном такође нису довели до недвосмислених резултата иако им је придаван велики медијски значај.
Термин који се често користи у медијским кампањама LGBT, један од омиљених када треба етикетирати противника и ућуткати свакога ко се не слаже са агендом LGBT јесте хомофобија (страх од хомосексуалаца). Настанак речи се приписује америчком психологу Џорџу Вајнбергу (George Weinberg), који ју је први пут употребио 1969. године у једном порнографском часопису. Реч се поново појавила исте године у Тајму и тако ушла у ширу употребу. Кованица је настала од homo (човек) и phobia (страх), и означава уствари страх од човека. Али њена употреба од тада, у потпуно другом контексту, може да наведе и на закључак да су само хомосексуалци људи. Та врста активистичке ароганције можда и није случајна будући да је неспорно стремљење да се прикажу као апсолутно толерантан, а иначе суптилнији, префињенији део популације.
Застава дугиних боја још један је одличан маркетиншки потез. Датира отприлике из 1978. и објашњена је симболиком појединачних боја које је чине – живот, исцељење, сунце, природа, хармонија и дух. Уосталом, ко сме да се усуди да устане против боја које подсећају на једну од најлепших појава у природи.
У последњој деценији све више се истиче љубав као мотив у LGBT агенди. Иако појам хомосексуалности упућује пре на чисто сексуалну димензију привлачности, у први план се ставља термин геј (gay) како би се скренула пажња са изворног појма и уједно створила подсвесна асоцијација на нешто што нема везе са сексуалним преференцијама (gay на енглеском значи весео, усхићен). Отуда и скандирање Љубав је људско право на једној од парада у Беогаду, а све то уз транспарент Смрт држави, који су носили окупљени.
„Замутимо воде морала…“, пишу Маршал Кирк и Хантер Мадсен. „…Сваки траг сексуалног морала мора бити уништен. Пре неколико година у Амстердаму на паради су први пут учествовали и средњошколци. Руски закон о забрани ширења хомосексуалне пропаганде међу малолетницима наишао је на буру негодовања са „демократског” запада – до те мере да се тражио бојкот олимпијаде у Сочију.
Агенда LGBT одавно је почела да узима маха на светском нивоу и гази све локалне традиције и вредности „нападнутих” друштава. Слике са хомосексуалних скупова у Сан Франциску и још неколико градова у САД, где су се, осим неукусних егзибиционистичких иступа који су уобичајена појава за „прајдове” широм света, људи упуштали у различите врсте сексуалних контаката, неописиво су дегутантне и сведоче о нечему што вероватно чека сваку земљу која попусти пред том безобзирном пропагандном навалом. Али овдашњи активисти ће рећи како су параде одличан начин да се доведу страни туристи и заради огроман новац.
КАКО СЕ СУПРОТСТАВИТИ МЕДИЈСКОЈ ЛОБОТОМИЈИ
Организације LGBT су у офанзиви, а српски медијски простор је у рукама оних који промовишу њихову агенду. Чланци који се појављују у штампаним медијима и на популарним интернет-порталима су обојени и скоро је немогуће поставити коментар који је у супротности са геј агендом. Активисти су ове године чак тражили и усвајање декларације о хомофобији у српском парламенту, којом би се наводно забранило свако јавно неслагање са „вредностима” и активностима LGBT заједнице.
Прави подаци о позадини тог пројекта и њихово ширење једино су оружје против лажи и обмана којом се служе промотери LGBT агенде. LGBT особе су постојале у свим временима и на свим меридијанима, и оне најмање имају удела у овој глобалној игри демократизације и афирмације људских права осим као корисни идиоти на парадама и карневалима који се организују као резултат активизма у све више земаља. Овај текст није усмерен ка нашим суграђанима, он је усмерен ка безочној бескомпромисној пропаганди са циљем да се измени лице нашег друштва и да му се уздрмају темељи. Запамтите, ми би требало да (по Кирку и Мадсену) постанемо равнодушно незаинтересовано стадо. Да ли ћемо им то дозволити?
Игор Младеновић
Извор: Нови Стандард
