Када савремени Запад покреће војне експедиције, у правилу им претходи жестока медијска артиљеријска припрема, чија је темељна сврха да слуди овчице у властитом политичком стаду до тачке да престану да постављају било каква сувишна питања. У властитој јавности се систематски затире и најмањи трачак сумње и пре него што се појави, сви који сумњају изложени су систематском погрому, низ „незгодних“ информација се прећуткује или контекстуализује у пожељном смеру па су тако, на пример, у казнену експедицију на Ирак кренули због „Садамовог оружја за масовно уништење“, у експедицију на Либију због борбе против тамошњег диктатора, у експедицију против Сирије, која је на концу породила Исламску државу и сличне организације, „због Асадове диктатуре“. (Када се евентуално делићи истине на крају и открију, обично је већ све прекасно – десетине, па и стотине милијарди долара су у међувремену већ успешно потрошене у војним експедицијама). Медијска артиљеријска припрема темељи се на поједностављеним, стриповским претпоставкама, у којима смо ми, наравно, „good guys“, док се противницима придодају сотонска својства, одузимају им се једна по једна основне људске карактеристике, сводећи их на концу на инфериорне, безвредне животиње које није грех физички истребити. На крају, нико више не поставља једноставна питања: зашто наши момци гину у ратовима хиљадама километара од куће, у земљама у којима их урођеници упорно доживљавају као крвнике и окупаторе? У тренутку кад слуђена домаћа јавност престане да поставља било каква питања, јер им је све унапред „савршено јасно“, почиње краљевство тоталне манипулације. Политичке, економске, културне.
Наравно да политичари широм света подржавају сва та поједностављивања и замагљивања визуре властитих грађана. То је, уз остало, њихов темељан задатак. На пример, у овом тренутку у јавности циркулишу милиони текстова о Исламској држави, али је истовремено немогуће наћи једну једину сувислу реченицу о томе ко су ти људи, у шта верују, који су њихови стварни циљеви, шта их надахњује да устрају у борби против највећих војних сила света. Барак Обама је у недавном иступу утврдио како фундаменталистичка Исламска држава „нема никакву визију, изузев клања свих који јој стоје на путу“. Дејвид Камерон је говорио о њима као о „варварима“ и „чистом злу“. Јавност је након свега уверена како је реч о приглупим, слуђеним несретницима, умотаним у црне тканине, помраченог ума, који суделују у једном крволочном рату упереном против наше домовине и најбољег политичког система на свету.
Стварно, што ми уопште знамо о тзв. „џихадистима“? (Успут, назив је погрдан и није нимало случајно изабран). Уосталом, колико нам је позната филозофија која их надахњује? Како објаснити чињеницу да велик број људи из целог света, међу којима је и приличан број младих и образованих људи, хрле у њихове редове с великом шансом да изгубе живот или остану доживотни инвалиди? Зар им се свима преко ноћи упалио некакав „исламистички самоубилачки чип“? С једне стране, сваки нови окупатор у тим несретним земљама је за собом остављао већи хаос од оног који је затекао кад би укорачио у њих. С друге стране, у добра стара времена победник се трудио само да што темељније опљачка побеђеног; данас покушава да га порази на свим нивоима, настојећи да му наметне властите вредности, политички систем, веру, филозофију, културу, уметност, морал, остављајући иза себе не само стотине хиљада мртвих, већ и свеопшту духовну пустош. Зар није природно да таква брутална посезања рађају отпор? Зашто само Запад има право на одмазду? Што нама на Западу данас значе имена попут Hassan al-Banna, Abul Ala Maududi, Kalim Siddiqui, Shaikh ‘Uthman dan Fodio, или све чешће спомињани Sayyid Qutb и њихова врло актуална учења? Заправо ништа. А реч је о филозофима који у овом тренутку покрећу милионе.
Иза мучних, бруталних слика које су преплавиле западне медије скрива се несумњиво кохерентна и промишљена револуционарна идеологија, те нескривено крволочна стратегија, чији аутори обећавају бољи свет. Борци Исламске државе себе искрено доживљавају као револуционаре у Божје име. Чињеница да су за своја уверења у сваком тренутку спремни да положе свој и животе својих ближњих дају њиховој вери додатну веродостојност. Њихова јавно манифестована бруталност и немилосрдност су дубоко прорачунате: осим што дефинитивно делује одбијајуће на потенцијалне непријатеље, оне додатно револуционирају укупну ситуацију на терену, чинећи сваки па и најситнији компромис након тога немогућим. С таквом врстом непријатеља се не преговара, њих не можеш корумпирати, с њима нема примирја, дискретног утицаја, предаха, договора, уцењивања, компромиса, преваспитања. То мора да зна и једна и друга страна. Са сваком следећом масовно исказаном бруталношћу они додатно учвршћују властиту радикалну визију. У књизи „Менаџмент дивљаштва“ („The Management of Savagery“; превод на енглески у издању Института за стратешке студије Универзитета Харвард можете преузети у .pdf формату овде), која је објављена пре 10-ак година, а чији је аутор потписан псеудонимом Abu Bakr Naji, „дивљаштво“ се категорише као неопходан корак како би се „немилосрдном кампањом поларизовало становништво, привукле присталице и успоставио калифат (…) Нашу битку морамо учинити бруталном, како би сви схватили кад улазе у ову битку да ће њен коначни исход бити искључиво смрт – наша или наших непријатеља, те да никакав трећи исход није могућ“.
Бројни добро упућени посматрачи сматрају да је књига „Менаџмент дивљаштва“ покренула низ процеса на Блиском истоку који се покушавају подвести под појам „управљање дивљачким хаосом“. Аутор је одлично упознат с модерним кретањима. Тако је, на пример, разумевање важности авангарде преузео од Лењина. Он често говори о „цивилизирајућој снази“ ислама, наглашавајући како, док год се покорава организацијама, државама, новцу и другим сличним идолима, човек не може бити истински слободан. Из овог у приличној мери „анархистичког концепта“ следи како само „Божји суверенитет“ на Земљи може осигурати слободу од тираније, а џихад је „универзална декларација ослобођења човека од робовања другим људима“.
Калифат је облик власти у којем се постиже духовно и политичко јединство исламског света. Шеф државе (калиф) има титулу утемељену на идеји Мухаммедовог наследника, алејхи-селам, врховног верског и политичког ауторитета, којег бира народ. Калиф се бира међу најпобожнијим и најобразованијм припадницима, а такав облик владавине није наследан, за разлику од актуалних режима на Блиском истоку. С друге стране, тумачи аутор „Менаџмента дивљаштва“, „пораст дивљаштва није најгора ствар која се нам може догодити данас или нам се догађала у претходним деценијама. Погубнија од дивљаштва и нестабилности је невера. (…) Немилосрдно насиље ће прочистити свет и учинити га исламским“. Реч је о универзалном ослободилачком покрету за цело човечанство, па никоме или ничему није допуштено да му стане на пут. Верник муслиман је дужан да преузме иницијативу и да уништава све институције или начин живота који спречавају човечанство у реализовању истинске слободе у исламу. Аутор демократију перципира као јалову, капитализам презире, социјализам поштује, али га истовремено доживљава сувише утопистичким, па стога и потенцијално опасним, а за најопаснијег противника сматра национализам.
Аутор позива муслимане на потпуну сепарацију од немуслиманског друштва, те се залаже за свеопшту борбу на свим нивоима. Прави верник мора бити у стању перманентног рата против свега што је неисламско, не изузимајући од тога ни различите деформисане облике ислама. Аутор сматра како свет никада није живео у мрачнијем периоду од овог данашњег, у којем су људи суставно деградирани до статуса животиње. У таквим условима, он решење види у изазивању крвавог сукоба у „регијама дивљаштва“, који треба да послужи као средство коначне мобилизације и радикализације резигнираних муслимана. „Менаџмент дивљачког хаоса“ представља, по мишљењу аутора – „најкритичнију фазу“ светог рата. Дивљаштво треба да припреми омладину и будуће генерације „који више не разумеју природу рата“, да и допринесе стварању „борбеног друштва, јер џихад не може бити мек, будући су састојци мекоће исти као и састојци пораза“.
Иако је унутар себе цели овај систем неспорно логичан и конзистентан, и тежи универзалности, човеку изван њега он се чини непотребно бруталним, немилосрдним и антипатичним. Међутим, кад се разгрне сва накупљена пропагандистичка прашина која се у протеклим деценијама наталожила и све сведе на голе чињенице и бројеве, реч је о филозофско-религијском систему који је породио досад најефикаснији облик отпора. Бруталности није лишена ни друга страна, која је, успут буди речено, стоструко ефикаснија. Сетимо се десетина хиљада мртвих цивила, спаљених села и градова, милиона избеглица, концентрационих логора, затварања без суђења, мучења и тортура, дронова, пљачки, ангажовања приватних војски. На крају испада да је разлика, осим у коначној цени, искључиво медијске, пропагандне природе. Наравно, уз чињеницу да се једни за реализацију својих циљева бесплатно боре у својој земљи, док се други као плаћеници боре за реализацију туђих циљева, у земљама које су хиљадама километара далеко од њихове отаџбине.
Јагода Радојчић
Извор: Аурора
