Мићо Цвијетић (1946, Сарајево) песник је, књижевни критичар, есејиста, путописац и преводилац. Главни и одговорни уредник је Књижевних новина у Београду. Објавио је, између осталог четири књиге поезије. Његову најновију књигу „Свет и кућа“ објавила је Српска књижевна задруга у 2015. години.
„Свет и кућа“ је збирка песама писаних, по свему судећи, деведесетих година прошлог века и објављене 2015. Песме су пуне алегорија и алузија. Оне се углавном односе на лични живот аутора. Он је морао да избегне из родног Сарајева у Београд. Живећи на периферији и радећи у граду, њега највише мучи сећање на родни град и на кућу, у којој је задовољно живео. Изгубио је скоро све, нарочито велику личну библиотеку (“Повест о библиотеци“), као и других вредности створених годинама.
Иако је обезбеђен у Београду послом и станом, он још увек пати за родитељском кућом (отуда наслов књиге), патријархалним животом (“Очев новчаник“), губитком ослонца на тај живот. Како каже, “Како пожелим да сам као пуж / Да своју кућицу саму не остављам / Да је на леђима у свет понесем.“ Цвијетић цени духовне вредности у новом животу, али ипак “У далекој туђини и туђег мање заболи / Онамо преко далеких, великих вода, / Да пена покрије и пребрише сваки траг“ (“Тамо и овде“).
Све то се најбоље види на самом почетку збирке, у песми „Повратак“. Цвијетић се сећа једног можда од најчувенијих избеглица, Доситеја из грчке митологије. После тројанских ратова и бројних изазова и тешкоћа:
„Враћао се Одисеј прерушен у просјака из белог света,
Опседнут бригом и болом за ближњима прерано остарелим
Родитељима и сином Телемахом, не само побуђен чежњом
За верном љубом и краљицом, чуваром двора и дома,
Већ је брижно и о смерној дадиљи, мајчински га је подизала;
Она га једина о белегу и дојави Пенелопи,
Као и одани пас по гласу, зацвиле, до неба се чуло,
Не издржа узбуђено срце поновни сусрет са господаром.
Благо Одисеју, њега је имао ко да чека,
Он је имао где и кога да се врати.“
Све то указује да је Цвијетић употребио избеглиштво као општу људску појаву. Сви који смо морали да напустимо своју кућу и родни крај деле судбину Одисеја, као и овог песника (мало ко од нас осећа као Одисеј). Нада коју песник помиње на крају песме припада и нама, кад-тад.
Цвијетић сматра да су све несреће које су задесиле аутора и српски народ последњих деценија могле да се избегну да је било више мудрости да је лепа југословенска утопија разрушена изнутра и диригована споља. Нема сумње да је и блиска прошлост била узрок томе. Песник чак помиње и бољшевичку револуцију и изневерене наде, али да још увек „смењују се наши, вајни усрећитељи“. Зато песник „гура стену узбрдо“ сваког дана.
Нове власти покушавају да пронађу компромис: “Можда бисмо удружени стварали чуда. / Неко паклено крштење спрема… Свако је осуђен на своју звер.“ Цвијетић предлаже самокритику и призна-ње да смо „сви криви’, „свако има Ахилову пету“. Али “стићи ће принудна наплата рачуна.“
Песник се жали: „Пресит сам рђавога друштва / И узалудних послова… Мало говоримо, више ћутимо.“ Повукао се у слутњи, неверици, самотињи.“ Али признаје: „Човјек се на губитке и бол навикне.“
Пред собом имамо добронамерног, искреног интелектуалца који суди и прошлим и садашњим кривцима. Он сам поставља питање: Има ли спаса? Он наводи изреку Николе Пашића у наоко неизбежном тренутку у Првом светском рату: „Спаса нам нема, пропасти нећемо.“ Цвијетић завршава песмама о Николи Тесли и Бохумилу Храбром: „По вишњем налогу, на голубијим крилима / Душа се винула у небо, узлетела пут звезда.“ Тако треба прихватити књигу Мића Цвијетића Свет и кућа,
Васа Михаиловић
Мићо Цвијетић, Свет и кућа (Београд: Српска књижевна задруга, 2015).
Цитати из ове књиге назначени су у тексту.
